Homerske himne
Homerske himne (starogrčki: Ὁμηρικοὶ ὕμνοι) predstavljaju zbirku od 33 starogrčke himne nepoznatih autora koje su napisane u slavu pojedinih božanstava. Himne se nazivaju "homerskim" jer su napisane istim epskim metrom ― daktilskim heksametrom ― kao Ilijada i Odiseja, jer sadrže brojne epske formule koje je koristio i Homer i jer su napisane u istom dijalektu. U antici se autorstvo ovih himni pripisivalo Homeru,[1] pa je ta oznaka ostala uz njih do danas. "Cela ta zbirka, uzeta skupno, jeste 'homerska' u onom jedino korisnom smislu te reči, odnosno ona je do nas došla uz oznaku 'Homera' od najranijeg doba grčke pisane književnosti", primetio je A. W. Verrall 1894. godine.[2] Nije poznato ko je i kada sastavio ovaj zbornik, ali se pretpostavlja da je vrlo star i da ga je poznavao Kalimah, aleksandrijski pesnik iz 3. veka pne., jer je u svojim himnama pod snažnim uticajem homerskih himni.[3]
Historija uredi
Najstarije homerske himne verovatno su nastale u 7. veku pne., nešto kasnije od Homerovih i Hesiodovih dela. No, to najstarije homerske himne i dalje smešta među najstarije spomenike grčke književnosti; međutim, premda je većina tih himni sastavljena u 7. i 6. veku pne., neke su napisane možda tek u helenističko doba, a Himna Aresu verovatno je nastala u doba kasne antike ili u ranom srednjem veku i dodata je pošto je primećeno da u zbirci nema himne Aresu. Za Himnu Apolonu (3) sholijast uz Pindarovu Nemejsku odu II, 1 kaže: "Postojao je Kinet Hijanin, za koga se kaže da je od onih pesama koje se Homeru pripisuju spevao Himnu Apolonu. Ovaj Kinet je prvi u Sirakuzi rapsodirao Homerove pesme u 69. olimpijadi" (tj. oko 504. pne.).[4] Međutim, ta je himna nesumnjivo starija, jezgra joj nije mlađa od 700. pne. i verovatno potiče od nekog homerida sa Hija, koji u toj pesmi preporučuje Deljanima da na Apolonov praznik treba negovati pevanje Homerovih epopeja.[4] Walter Burkert izneo je tezu da je ta himna zapravo sastavljena 522. pne. za izvođenje na dvostrukom festivalu koji je organizovao Polikrat sa Samosa u čast Apolona Deloskog i Apolona Delfskoga.[5]
Ove himne, koje sigurno pripadaju žanru koji je nekada morao biti zastupljen s mnogo više dela od onih koja su nam sačuvana, razlikuju se po dužini: neke se sastoje od samo tri ili četiri stiha, a neke imaju i više od pet stotina stihova. U dužim himnama razlikuju se pojedini kompozicioni delovi: invokacija, pohvala i narativ, koji je ponegde dosta opsežan i izlaže mitsku povest boga (aretologiju), koja obuhvata njegovo rođenje, doživljaje i dela, osnivanje njegova kulta u razičitim delovima Helade itd.; takve veće himne jesu Himna Demetri (2), Hermesu (4), Afroditi (5) i već spomenuta Himna Apolonu (3), koju je David Ruhnken rastavio na dve: Himnu Apolonu Delskom i Himnu Apolonu Pitijskom.[4] U najkraćim himnama nema narativnog elementa. Duže himne možda su nastale spajanjem nekada odvojenih pesničkih slika.
U većini sačuvanih rukopisa iz vizantijskog doba na početak je stavljena treća himna. Slučajno su u Moskvi 1777. godine u jednom rukopisu iz 15. veka otkrivene još dve himne, koje su stavljene na početak, fragmentarno sačuvana Himna Dionisu i Himna Demetri, koja je potpuna osim nekoliko stihova s lakunama. Neke od kraćih himni možda zapravo predstavljaju samo izvatke iz većih celina u kojima je ispušten glavni narativni deo, a zadržani su samo invokacija i uvodni deo,[6] koje je rapsod mogao upotrebiti kao neku vrstu preludija (προοίμια) junačkim pesmama.[4] One duže su verovatno činile samostalne pesme, a neke su možda bile i završne pesme, jer na kraju nemaju nikakvog prelaza,[4] npr. Himna Ateni (11) završava se ovim rečima: "Zbogom, boginjo, a nama daj sreću i blaženstvo".[7]
Ove 33 himne napisane su u slavu većine najvažnijih božanstava u grčkoj mitologiji; kraće su možda služile kao preludij (προοίμιον) rapsodima u recitovanju epskih pesama na svetkovinama održavanim po grčkom svetu: pevač često završava najavom naredne pesme.[8] Na primer, Himna Heliju (31) završava se ovim rečima: "Od tebe počevši slaviću rod smrtnih ljudi",[9] a više drugih ovako: "A ja ću se sećati tebe i druge pesme".[4] Pesma pod brojem 34, Domaćinima, nije himna, nego podsećanje da je gostoprimstvo sveta dužnost koju nalažu bogovi, što je snažna opomena kada je izgovara profesionalni rapsod.
Popis himni uredi
- Dionisu, 21 stih
- Demetri, 495 stihova
- Apolonu, 546 stihova (kombinacija dve, verovatno starije, himne, A i B)
- Hermesu, 580 stihova
- Afroditi, 293 stiha
- Afroditi, 21 stiha
- Dionisu, 59 stihova
- Aresu, 17 stihova (himna je verovatno nastala tek u srednjem veku i jedina nije u heksametrima)
- Artemidi, 9 stihova
- Afroditi, 6 stihova
- Ateni, 5 stihova
- Heri, 5 stihova
- Demetri, 3 stiha
- Majci bogova, 6 stihova
- Heraklu lavljeg srca, 9 stihova
- Asklepiju, 5 stihova
- Dioskurima, 5 stihova
- Hermesu, 12 stihova
- Panu, 49 stihova
- Hefestu, 8 stihova
- Apolonu, 5 stihova
- Posejdonu, 7 stihova
- Zevsu, 4 stiha
- Hestiji, 5 stihova
- Muzama i Apolonu, 7 stihova
- Dionisu, 13 stihova
- Artemidi, 22 stihova
- Ateni, 18 stihova
- Hestija, 13 stihova
- Geji, majci svega, 19 stihova
- Heliju, 20 stihova
- Seleni, 20 stihova
- Dioskurima, 19 stihova
Reference uredi
- ↑ Tukidid, Istorija peloponeskog rata, III, 104, gde se citira Himna Apolonu (προοίμιον Ἀπόλλωνος), tj. himna pod brojem 3.
- ↑ A. W. Verrall, "The Hymn to Apollo: An Essay in the Homeric Question", The Journal of Hellenic Studies 14 (1894:1–29), str. 2.
- ↑ Miloš N. Đurić, Istorija helenske književnosti, Beograd, 1991, str. 112.
- ↑ 4,0 4,1 4,2 4,3 4,4 4,5 Miloš N. Đurić, Istorija helenske književnosti, Beograd, 1991, str. 111.
- ↑ Walter Burkert, "Kynaithos, Polycrates and the Homeric Hymn to Apollo", Arktouros: Hellenic studies presented to B. M. W. Knox, ed. G. W. Bowersock, W. Burkert, M. C. J. Putnam (Berlin: De Gruyter, 1979), str. 53–62.
- ↑ Kao kakve "ljuske, uvodi i zaključci iz kojih je uklonjeno narativno jezgro", kako kaže Robert Parker, "The 'Hymn to Demeter' and the 'Homeric Hymns'", Greece & Rome 2nd Series 38.1 (April 1991, str. 1-17).
- ↑ Himna Ateni (11), st. 5.
- ↑ Simon Hornblower & Antony Spawforth, The Oxford Classical Dictionary, 3rd ed., 2003, s.v. hymns (Greek), str. 736.
- ↑ Himna Heliju (31), st. 19–20.
Izabrani prevodi uredi
- The Homeric Hymns, Apostolos N. Athanassakis (translation, introduction and notes) Baltimore, MD; Johns Hopkins University Press, 1976. ISBN 0-8018-1792-7 (en)
- The Homeric Hymns: A Translation, with Introduction and Notes, Diane Rayor (2004). Ovaj prevod smešta himne u širi kontekst drevnog grčkog folklora, kulture i geografije, te nudi određena poređenja s bliskoistočnim tekstovima. (en)
- Izabrani odlomci u prevodu Snežane Vukadinović[mrtav link] (sh)
Vanjski linkovi uredi
- English etext of the Homeric Hymns Engleski prevod H. G. Evelyn-Whitea na Perseusu.
- English etext of the Homeric Hymns Arhivirano 2004-12-10 na Wayback Machine-u na Berkeley Sunsite
- Scholarly bibliography on the Homeric Hymns
- Introduction to the Homeric Hymns Arhivirano 2008-10-11 na Wayback Machine-u Sažeta verzija uvoda iz: Diane J. Rayor, The Homeric Hymns : A Translation, with Introduction and Notes (2004)
Literatura uredi
- Thomas W. Allen, William R. Halliday, and Edward E. Sikes, The Homeric Hymns. Oxford: 1936.