Hidrofob

Hidrofobnost (od grč. hydro - voda i grč. phobos - strah) je fizička osobina molekula (poznatih kao hidrofobi) da se odbijaju od vodene mase.^[1]

Hidrofobni molekuli su uglavnom nepolarni i stoga preferiraju druge neutralne molekule i nepolarne rastvarače. Hidrofobni molekuli u vodi se često grupišu i formiraju micele. Voda na hidrofobnim površinama manifestuje visoki kontaktni ugao.

Primeri hidrofobnih molekula su alkani, ulja, masti, i uopšte masne supstance. Hidrofobni materijali se koriste za uklanjanje ulja iz vode, upravljanje razlivenom naftom, i hemijskim separacionim procesima za razdvajanje nepolarnih od polarnih jedinjenja.

Termini hidrofoban i lipofilan se često poistovećuju. Međutim, ova dva termina nisu sinonimna. Dok su hidrofobne supstance često lipofilne, postoje izuzeci - kao što su silikoni i fluoro-ugljenici.

Hemijska zaleđina uredi

Sa termodinamičkog stanovišta, materija teži ka niskoenergetskom stanju, i vezivanje molekula umanjuje hemijsku energiju. Voda je elektronski polarizovana, te je u mogućnosti da formira interne vodonične veze, što joj daje mnoge od njenih jedinstvenih fizičkih svojstava. Pošto hidrofobi nisu elektronski polarizovani, i zato što oni nemaju sposobnost formiranja vodoničnih veza, voda odbija hidrofobe, i radije formira veze sa drugim molekulima vode. Taj efekat je uzrok hidrofobnih interakcija.^[2] Dve ne mešajuće faze (hidrofilna i hidrofobna) se menjaju tako da veličina njihovih odgovarajuće granične površine postaje minimalna. Ovaj efekt se može vizuelizovati u slučaju fenomena zvanog fazno razdvajanje.

Superhidrofobnost uredi

Kap na površini lotusa.

Superhidrofobne površine kao što su listovi biljke lotus imaju površine koje se izuzetno teško kvase. Kontaktni uglovi kapi vode su veći od 150°.^[3] Ovo se naziva lotus efektom.

Vidi još uredi

Reference uredi

↑ Ben-Naim, Arieh (1980). Hydrophobic interactions. New York: Plenum Press. ISBN 0-306-40222-X.
↑ Goss, Kai-Uwe; Schwarzenbach, René P. (2003). „Rules of Thumb for Assessing Equilibrium Partitioning of Organic Compounds: Successes and Pitfalls”. Journal of Chemical Education 80: 450. DOI:10.1021/ed080p450.
↑ Wang, Shutao; Jiang, L. (2007). „Definition of superhydrophobic states”. Advanced Materials 19: 3423–3424. DOI:10.1002/adma.200700934.

Literatura uredi

Ben-Naim, Arieh (1980). Hydrophobic interactions. New York: Plenum Press. ISBN 0-306-40222-X.

Spoljašnje veze uredi

[isbn0-306-40222-X-1] Ben-Naim, Arieh (1980). Hydrophobic interactions. New York: Plenum Press. ISBN 0-306-40222-X.

[2] Goss, Kai-Uwe; Schwarzenbach, René P. (2003). „Rules of Thumb for Assessing Equilibrium Partitioning of Organic Compounds: Successes and Pitfalls”. Journal of Chemical Education 80: 450. DOI:10.1021/ed080p450.

[3] Wang, Shutao; Jiang, L. (2007). „Definition of superhydrophobic states”. Advanced Materials 19: 3423–3424. DOI:10.1002/adma.200700934.

[1]

[2]

[3]