Hermenegild
Hermenegild (umro 13. aprila 585.) je bio vizigotski princ, sin vizigotskog kralja Leovigilda i Hispanorimljanke Teodosije, i brat drugog vizigotskog kralja, Rekareda. Bio je odgajen u duhu arijanizma, vere Vizigota onog doba, i njegov prelazak na ortodoksno hrišćanstvo[1] ga je doveo u sukob s ocem koji će se na kraju završiti njegovim pogubljenjem.
Život uredi
Još kao dečake, Hermenegilda i Rekareda je njihov otac proglasio savladarima na vizigotskom prstolu koje je u to doba delio sa svojim bratom, Hermenegildovim stricem, Liuvom I. Obrazovao se pod uticajem nadbiskupa Leandra Seviljskog, rođaka svoje majke, i sa 15 godina je sklopio brak sa franačkom princezom, Ingundom, koja je ispovedala ortodoksno hrišćanstvo, i koja je bila kćerka Zigeberta I i Brunhilde, vladara franačke Austrazije.
Otac ga je poslao u Betiku kao guvernera, gde je pod uticajem nadbiskupa Leandra i svoje žene veoma brzo odbacio arijansko i prihvatio ortodoksno hrišćanstvo.
Politički problemi koje je njegovo preobraćenje izazvalo i sumnjivi diplomatski odnosi sa vizantijskim guvernerom susedne Spanije, verovatno su bili uzrok zategnutih odnosa između Hermenegilda i njegovog oca, Leovigilda. Oružani sukob je počeo 581. godine, i trajao je do 584. U početku, Vizantija je pomogla ustanak, ali kasnije su Vizantinci povukli pomoć i sklopili sporazum sa Leovigildom za 30.000 solida u zlatu. Godine 583. Leovigildove snage su opsedale Sevilju. Hermenegild je izdržao tako godinu dana iako je na kraju morao da pobegne u Kordobu. Tamo je uhvaćen i poslat u zatvor u Taragonu. Njegova žena je pobegla u Afriku i tražila azil od Mauricija od Vizantije, ali je umrla na putu. Njihov sin, Atanagild, predat je po naređenju vizantijskog cara svojoj babi s majčine strane, Brunhildi, čemu se usprotivio Leovigild.
Međutim, stručnjaci za istoriju vizigotske Hispanije, kao što su Orlandis i Tomson, ne smatraju da je Hermenegildovo pokrštavanje bilo stvarni razlog sukoba između oca i sina, već samo izgovor. Svoje tvrdnje zasnivaju na činjenici da je u doba Leovigildove vladavine vladala religiozna tolerancija, kao i u raznim diplomatskim naporima pre i tokom konflikta. Takođe, nakon konverzije Vizigota u pravoverno hrišćanstvo u doba Rekareda, hroničari i saborna dokumenta uopšte ne pominju Hermenegilda, njegovu pobunu ili njegov heroizam, što znači da su ga katolički Vizigoti smatrali samo običnim pobunjenikom a ne mučenikom.
Iako se nisu sačuvali nikakva nezavisna svedočanstva o ovom događaju, Dijalozi Grgura Velikog govore da je Hermenegild odbio ponudu oproštaja svog oca pod uslovom da se vrati u arijanizam, i da je nakon toga pogubljen jer je odbio da ga pričesti arijanski sveštenik na dan Uskrsa 585. godine. Manje naklonjen mu je Grgur Turski, veoma dobro obavešten o svetu Vizigota, koji smatra velikim grehom kad se sin digne na oca, pa čak iako je ovaj jeretik.
Ne zahtef Filipa II od Španije, papa Sikst V je kanonizovao Hermenegilda i proglasio ga svecem na 1000-godišnjicu njegove smrti. Zajedno sa sv. Fernandom, sv. Hermenegild je svetac zaštitnik španske monarhije.
Izvori uredi
- ↑ Ovde se ne misli na "pravoslavlje" u današnjem smislu reči, zapravo do 1054. i Velike šizme termini "katoličanstvo", "ortodoksija", "pravoverje", "pravoslavlje" su sinonimi i odnose se na izvorno hrišćanstvo, za razliku od mnogobrojnih drugih učenja koja su se pojavljivala u to doba i bila proglašena jeresima.
Literatura uredi
- Collins, Roger (2005), La España Visigoda, 409-711, Barcelona: Crítica. ISBN 84-8432-636-5.
- Orlandis, José (1988), Historia del reino visigodo español, 78-84, Madrid: Rialp. ISBN 84-321-2417-6.
- Thompson, E.A. (2007), Los Godos en España, Alianza: Serie Humanidades. ISBN 978-84-206-6169-8.
