Filozofija u tragičnom razdoblju Grka

Filozofija u tragičnom razdoblju Grka (nem. Philosophie im tragischen Zeitalter der Griechen) jeste naziv pod kojim je izdat nezavršeni rukopis Friedricha Nietzschea, pisan oko 1873. godine. U njemu se obrađuju petorica grčkih filozofa koji su delovali u 6. i 5. veku pne.: Tales, Anaksimandar, Heraklit, Parmenid i Anaksagora. Izgleda da je planirao da obradi i Demokrita, Empedokla i Sokrata, ali se izlaganje iznenada prekida prilikom obrade Anaksagorine kosmogonije.

Naslovnica srpskohrvatskog izdanja.

Nietzsche je napisao kako želi da predstavi značajne pojedince koji su delovali u staroj Grčkoj u razdoblju od 600. do 400. pne. "Zadatak je osvetliti ono što moramo uvek voleti i poštovati". Nietzsche je želeo to da buduće generacije mogu reći: "Dakle, ovo je postojalo – nekada davno, bar – i stoga predstavlja jednu mogućnost, ovaj način života, ovaj način gledanja na čovečanstvo". Nietzsche obrađuje samo neke od filozofskih misli i stavova svakoga od spomenutih ranih filozofa, presokratovaca, nastojeći da tako osvetli i njihove ličnosti.

Svrha dela

Nietzsche je smatrao da je poznavanje ovih filozofa važno jer su oni bili posvećeni pronalaženju istine o životu i svetu te objašnjavanju svog jedinstvenog gledišta. Presokratski filozofi delovali su u vreme kada se antička Grčka nalazila na vrhuncu svoje političke moći. Oni su smogli dovoljno snage i razvili dovoljno nezavisni duh da u takvom uspešnom i bogatom razdoblju podvrgnu ispitivanju sveukupnu egzistenciju, postojanje svega u kosmosu. Tragičari toga razdoblja – posebno Eshil i Sofokle – postavljali su isti problem u svojim dramama, pa odatle i naslov ovog Nietzscheovog dela.

Sa Platonom su – smatra Nietzsche – filozofi izgubili raniji ujedinjujući način delovanja: njihova dela i ličnosti bili su kombinacija prethodnih, oni su delovali "sektaški" i nisu doprinosili jednoj jedinstvenoj kulturi, nisu živeli svoj život u skladu s vlastitim ličnostima; Platonu i kasnijim filozofima nedostajao je čist, jedinstven stil.

Tales

Tales je smatrao da je voda pranačelo svih stvari. Nietzsche je smatrao da se ova tvrdnja mora uzeti ozbiljno, i to iz sledeća tri razloga:

1. Ona tvrdi nešto o prvom počelu svih stvari.
2. U njoj se koristi jezik koji nema veze sa bilo kakvom mitologijom.
3. Ona implicira stav da sve jeste jedno.

Talesova generalizacija rezultat je kreativne mašte i analogije: on nije koristio razum, logički dokaz, mit ili alegoriju. To je bio prvi pokušaj da se o prirodi sudi bez upotrebe mitova o bogovima. Međutim, on nije hteo da stekne znanje o svemu, on je želeo da zna šta je ono što je svemu zajedničko. Rekavši da je voda ono što je zajedničko svim stvarima, Tales je saopštio svoje poimanje Jednog. Ovaj treći razlog, prema Nietzscheu, čini Talesa prvim antičkim filozofom.

Anaksimandar

Anaksimandar iz Mileta je bio prvi filozof koji je svoja učenja i zapisao. Njegov najpoznatiji stav (i jedini koji se od sačuvanih fragmenata sa sigurnošću može pripisati njemu) jeste: "Ono iz čega sve nastaje je ujedno i ono u čemu sve nestaje po nužnosti; jer sve stvari jedna drugoj plaćaju kaznu i međusobno se svete po redu vremenu". Ovaj pesimistički iskaz izrazio je egzistenciju kao nešto što je pogrešno, kao neki izgrednički čin. Svaka konačna stvar mora za svoju pojedinačnost biti kažnjena tako što će biti vraćena u svoj beskonačni izvor (apejron). Taj izvor ne može biti konačan, pa je stoga beskonačan i ne propada.

Anaksimandar je i prvi antički filozof koji je ponudio etičko objašnjenje postojanja. Nastajući iz prvobitnog Jednog, svaka pojedinačna stvar mora biti kažnjena tako što će se vratiti u prvobitno Jedno. To znači da pojedinačna i odvojena egzistencija svake pojedine stvari predstavlja nepravdu: ona u sebi nema opravdanja ni vrednosti.

Ovaj je filozof živeo u skladu sa svojom filozofskom misli. Oblačio se i govorio na dostojanstven i svečan način. Ova jedinstvenost stila bila je tipiča za presokratske filozofe, tvrdi Nietzsche.

Heraklit

Za razliku od Anaksimandra, Heraklit u nastajanju i nestajanju čulno opažajnih predmeta u svetu nije video nepravdu, krivicu, zlo ili pokoru. Za Heraklita stalno nastajanje i nestajanje predstavlja prirodni red. U kosmosu postoji određeni red, regularnost i sigurnost koja se iskazuje u svakoj promeni i nastajanju. Heraklit nije smatrao da postoji neka nedefinisana metafizička beskonačnost (apejron) iz koje nastaju sve konačne stvari. Takođe je poricao da postoji bilo kakav stalni bitak. Nietzsche je, parafrazirajući Heraklita, rekao: "Koristiš imena za stvari kao da one stalno, postojano bivstvuju; ipak, čak i potok u koji po drugi put uđeš nije isti onaj u koji si prvi put ušao".

Heraklitov način mišljenja bio je rezultat zapažanja i intuicije. On se nije korsitio racionalnim, logičkim mišljenjem. Njegove su izjave na prvi pogled kontradiktorne: "Mi jesmo i istovremeno nismo"; "Bitak i nebitak je istovremeno isti i nije isti". Ovo intuitivno mišljenje zasniva se na iskustvenom posmatranju sveta koji se stalno nalazi u stanju promene i koji je uslovljen beskrajnim varijacijama u vremenu i prostoru. Svaki predmet opažen u vremenu i prostoru postoji samo u odnosu na druge predmete. Priroda i stvarnost posmatraju se tako kao svojevrsni kontinuum u kome nema stalnog postojanja.

Beskonačna borba između suprotnosti, koje se nastoje ujediniti jedna s drugom, za Heraklita na neki način predstavlja zakonitu pravdu. U skladu s grčkim takmičarskim duhom, sukob između svih stvari rezultat je nekog opšteg zakona u kosmosu. Prema Heraklitu, jedno je mnoštvo. Svaka stvar je zapravo vatra. Propadajući, stvari pokazuju želju da se apsorbuju u večno živoj kosmičkoj vatri. Kada se tako ponovo spoje s vatrom, njihova je želja na kratko zadovoljena. Ali uskoro stvari ponovo nastaju kao rezultat imuplsa večne vatre da se igra sobom.

Heraklit je, zbog kontradikcija koje se primećuju u njegovim kratkim izjavama, bio nazvan "mračnim". Međutim, Nietzsche tvrdi da je Heraklut veoma jasan. Kratkoća i odsečnost njegovih izjava samo ih na prvi pogled čini nejasnim, ali Nietzsche smatra da su one nejasne samo za one čitaoce koji ne zastanu da razmisle o onome o čemu one govore.

Nietzsche Heraklitove reči "Tražio sam sebe samoga" razume tako da je Heraklit posedovao visoki stupanj samopouzdanja i poverenja u sebe. Ne brinući za to da li njegove misli ostavljaju utisak na bilo koga drugoga, on izjavljuje da je uvideo stalni zakon koji vlada neprestanom promenom, nastajanjem i propadanjem. Takođe, on je intuitivno smatrao da promene, koje se dešavaju po nužnosti, u celini zapravo predstavljaju igru večne vatre. Heraklit je želeo da buduće generacije saznaju za njegove bezvremenske istine.

Parmenid

Prema Nietzscheu, mnoge od Parmenidovih odlika stoje u direktnoj suprotnosti prema Heraklitu. Heraklit je do svojih istina došao putem intuicije: on je uvideo i spoznao svet nastajanja. Parmenid je, s druge strane, do svojih istina stigao upotrebom čiste logike. Razmišljajući logički, on je dedukovao svoje učenje o bitku.

Parmenid je u početku imao jedan stav, a kasnije je poučavao drugačije učenje. Nietzsche tvrdi da Parmenidova dva različita filozofska stava ne samo da su podelila njegov život na dva perioda, nego su takođe podelila celokupnu presokratsku misao na dve polovine. Prvu polovinu karakteriše anaksimandrovsko učenje, koje je obrađivalo dva sveta: svet nastajanja i svet bitka. Druga polovina je parmenidska: u ovom svetu nema nastajanja, promene ili nestalnosti – postoji samo bitak.

Kvaliteti sveta su, prema Parmenidu, podeljeni na suprotnosti: postoje pozitivni kvaliteti i njihove suprotnosti, njihove negacije. Tu je podelu Parmenid zasnovao na apstraktnoj logičkoj misli, a ne na čulno iskustvenim dokazima. Ova dihotomija pozitivnog i negativnog preslikala se zatim na podelu na ono što postoji (bitak) i ono što ne postoji (nebitak). Jer za stvar koja nastaje ne može se reći da već postoji, ali ne može se reći ni da još ne postoji: ona, dakle, i jeste i nije. Želja ujedinjuje ove suprotnosti i stvara svet nastajanja, promene. Kada se želja zadovolji, bitak i nebitak se suprotstavljaju jedno drugom i stvari propadaju.

Nietzsche nije smatrao da je neki spoljašnji događaj naveo Parmenida da porekne promenu. Nietzsche takođe zanemaruje i Ksenofanov uticaj: naime, premda su obojica pridavali veliku vađnost konceptu jedinstva, Ksenofan je svoje stavove saopštavao na način koji je Parmenidu bio stran. Ksenofan je bio filozofski pesnik čije se shvatanje mističnog jedinstva odnosilo na religiju. On je bio etičar koji je odbacio savremene grčke vrednosti. Nietzsche tvrdi da Parmenidovu i Ksenofanovu zajedničku odliku predstavlja njihova ljubav prema ličnoj slobodi i nekonvencionalnosti, a ne njihovo naglašavanje Jednog.

Unutrašnji doživljaj koji je naveo Parmenida da porekne promenu u kosmosu rezultat je njegovog razmatranja prirode negativnih kvaliteta. On se, naime, zapitao da li može postojati nešto što nema bitak. Logički, to je isto kao pitati se da li A nije A. Parmenid je zatim uvideo da ono što jeste – jeste, te da ono što nije – nije. Tu se njegovo prethodno razmišljanje o negativnim kvalitetima pokazalo pogrešnim, dok su se Heraklitove kontradiktorne izjave sagledale kao sasvim neracionalne.

Ako ono što jeste – jeste, i ako ono što nije – nije, onda sledi nekoliko zaključaka. Ono što istinski jeste mora postojati zauvek. Istovremeno, ono što postoji ne može se deliti, jer ne postoji ništa drugo što jeste koje bi ga moglo podeliti. Ono je takođe nepokretno i konačno. Sve skupa, postoji samo večno Jedno. Čula nas navode da verujemo drugačije, pa stoga Parmenid proglašava da nas čula varaju, lažu i obmanjuju, te da su samo njegovi logički i racionalni zaključci validni. Nijednom iskustvenom dokazu on nije pridavao značaj.

Premda je logički bio validan, Parmenidov koncept bitka nije imao nikakav sadržaj. Nikakvo čulno iskustvo nije moglo ilustrovati njegovu istinu. "Ono što jeste – jeste" je sud čistog uma, a ne iskustva. Nietzsche tvrdi da je Parmenid svoj koncept bitka stvorio na osnovu iskustvenog doživljaja sebe kao živog. Zatim je taj opšti koncept apsolutnog bitka nelogički preneo na sve što se nalazi u svetu. Tako je Nietzsche Parmenidov bitak smatrao subjektivnim konceptom koji je pogrešno proglašen objektivnim. Nietzscheova parafraza Parmenidove istine je glasila: "Ja dišem, prema tome bitak postoji".

Parmenid je, zajedno sa svojim učenikom Zenonom iz Eleje, tvrdio da ne postoji nešto što bi se moglo označiti kao beskonačnost. Ako besonačnost postoji, ona bi bila nedeljiva, nepokretna, večno jedinstvo bitka. Drugim rečima, ona bi bila konačna. Zenonovi dokazi sa strelama u letu i Ahilejem koji pokušava da dostigne kornjaču pokazuju da bi kretanje u konačnom prostoru bilo nemoguće. Ali mi ipak opažamo kretanje. Svet ipak pokazuje konačnu beskonačnost. Parmenid tada odbacuje čulno opažajni svet kretanja i tvrdi da je stvarnost onakva kakvom je definišu njegovi logički koncepti te da u njoj nema konačne beskonačnosti. Za njega, mišljenje i bitak su isto. Ono što on misli jeste ono što postoji.

Može se prigovoriti Parmenidovim tvrdnjama da čulno opažanje ne reflektuje stvarnost kakva ona istinski jeste i da je mišljenje nepokretni bitak. Ako su čula nestvarna, kako nas mogu obmanjivati? Ako je mišljenje nepokretni bitak, kako se ono kreće od jednog koncepta do drugoga? Umesto toga, može se reći da sve one mnoge stvari koje opažamo čulima nisu varljive. Takođe, kretanje može imati bitak. Međutim, ne može se staviti prigovor na Parmenidovo glavno učenje: da, naime, postoji bitak, odnosno da ono što jeste – jeste.

Anaksagora

Anaksagora je na Parmenidovo učenje stavio dva prigovora:

1. Poreklo privida,
2. Pokretnost mišljenja.

Međutim, on nije prigovarao Parmenidovom glavnom stavu, da, naime, postoji samo bitak, a ne promena. Anaksimandar i Heraklit su ranije tvrdili da postoji nastajanje i nestajanje. Tales i Heraklit su takođe rekli da svet u kome se nalazi mnoštvo potiče od jednog pranačela. Počev od Anaksagore, i svi su potonji filozofi i naučnici odbacivali stav da sve nastaje iz ničega i nestaje u ništa.

Ukoliko mnoštvenost koju opažamo u svetu predstavlja samo privid, ali ne potiče iz ničega i ne potiče od jednog pranačela, koje je njeno poreklo? Pošto slično proizvodi sličnost, mnogobrojne različite stvari nastaju iz različitih stvari. Drugim rečima, postoji neograničeno mnogo pranačela. Njihov totalitet je uvek postojan, ali njihov raspored se menja. Zašto se oblici ovih stvarnih supstancija menjaju? Zato što su u pokretu. Promena i kretanje nisu prividi, nego su stvarno postojeći. Da li kretanje proističe iz svake pojedine stvari? Postoji li pak neka druga, spoljašnja stvar koja pokreće svaki predmet?

Kretanje nije puka pojava. Do kretanja dolazi zato što je svaka supstancija slična svakoj drugoj supstanciji po tome što su sve napravljene od iste materije. Nema potpune odvojenosti ili različitosti između supstancija. Ta zajednička materija omogućuje im da stupaju u međusobnu interakciju. Kada dve supstancije pokušaju da zaokupe isti prostor, jedna od njih se mora pomeriti. To je stvarno kretanje i promena.

Ako je tačno da se nama ideje pojavljuju u sledu, onda se one moraju kretati jer ih ne pokreću tvari koje nisu ideje. To dokazuje da u svetu postoji nešto što sama sebe pokreće. Ideje takođe mogu pomerati stvari koje su od njih različite: one pokreću telo. Prema tome, postoji jedna misleća supstancija koja pokreće sebe i druge supstancije: to je nous (νοῦς = um), koji se sastavljen iz najfinije materije. Nous je bio prvi uzrok svake potonje mehaničke promene u kosmosu.

Prvobitno, pre no što je nous pokrenuo prvu materijalnu česticu, sve je bilo u stanju jedne mase, mešavine koja se sastojala od bezgranično malih čestica. Svaka ta čestica bila je homeomerija (τὰ ὁμοιομερῆ), odnosno deo koji je isti kao što je i sama celina (kao kad bi, na primer, jedan zub bio sastavljen od više malih zubi). To je rezultat mišljenja da slično mora poticati od sličnoga. Nakon što je počelo kretanje, pojedinačne homeomerije su se odvojile od ove mešavine, tako što se slično kombinovalo sa sličnim. Kada bi jedna supstancija najzad prevladala, ta akumulacija oblikovala bi se u neku pojedinačnu stvar. To je proces koji se naziva "nastajanjem".

Nous nije deo ove prvobitne mešavine, već je od nje odvojio stvari započevši kružno kretanje. To je kretanje, naime, centrifugalan kružni vir u kojem slično biva privučeno sličnim. Ne postoji neki bog koji sa svrhom u svom umu pokreće stvari, postoji samo mehaničko kružno kretanje. Za razliku od Parmenidove nepokretne sfere bitka, Anaksagora je svet video kao kružno kretanje nastajanja, koje je započeo nous. Nakon toga svet se sam razvijao, prema zakonitoj nužnosti.

Da bi se započelo kretanje i da bi se ono održalo u susretu s otporom beskonačne mešavine, nous je morao upotrebiti neku iznenadnu, beskonačno snažnu i beskonačno brzu silu. Takođe je morao da pokrene prvu tačku na kružnoj stazi koja je bila veća od njega samoga. Na taj način on je uticao na ostale tačke. Nous je slobodno odlučio da pokrene vir i tako je stvorio vlastiti cilj i svrhu u svojevrsnoj igri. To nije bio nikakav etički ili moralni proces, već bi se pre mogao nazvati estetskim, s obzirom na to da je nous jednostavno želeo da uživa u prizoru vlastite kreacije.

Kasniji filozofi, na primer Platon, želeli su da ovom stvaranju sveta od strane nous-a pridaju neke etičke odlike. Za njih, svet je morao biti stvoren s tim ciljem da bude savršen, lep i koristan. Anaksagora, međutim, nije upotrebljavao teleologiju: za njega, nous je bio jedan mehanički uzrok, a ne svrha stvaranja sveta. Postojanje bilo kakve buduće svrhe sveta eliminisalo bi slobodno izabrani početak sveta.

Nietzscheova knjiga iznenada se prekida opisom nous-a koji je stvorio svet radi vlastite igre. Sloboda kreativne volje nous-a stavljena je nasuprot neophodnom determinizmu njegove kreacije – kosmosu. Nous se posmatra kao um (nem. Geist) koji ima slobodan, svojevoljan izbor. Stvoreni svet, physis, je determiniran, mehanički deo te mašinerije. Svaki poredak ili svrsishodnost stvari predstavlja samo nuspojavu nesvrsishodne promene.

Vidi još

• Antička filozofija
• Presokratovci

Izvori

• Friedrich Nietzsche, Philosophie im tragischen Zeitalter der Griechen, 18732/73 (nemački izvornik)
• Friedrich Nietzsche, Philosophy in the Tragic Age of the Greeks, Regnery Gateway ISBN 0-89526-944-9 (prevod na engleski)
• Fridrih Niče, Filozofija u tragičnom razdoblju Grka, "Grafos", Beograd, 1979 (prevod na srpskohrvatski)