Crna slačica

Crna slačica (Brassica nigra) je jednogodišnja biljka iz familije kupusa (Brassicaceae), visoka do 1 m. Cveta sitnim žutim cvetovima od maja do avgusta. Crna slačica je široko gajena kao industrijska i lekovita biljka. Osim imena crna slačica, postoje i druga narodna imena: mustarda, senf, ardalj, gorušica, ognjica, muštarda, muštar, hardan itd.

Crna slačica, Brassica nigra
Naučna klasifikacija
Carstvo:	Plantae
Divizija:	Magnoliophyta
Razred:	Magnoliopsida
Red:	Brassicales
Porodica:	Brassicaceae
Rod:	Brassica
Dvojni naziv
Brassica nigra (L.) Koch.

Slačica se gaji, a raste i divlja i poludivlja bezmalo po celoj Zemljinoj kugli. Gaji se u znatnim količinama, naročito u Holandiji, Indiji, državama bivšeg SSSR-a, SAD, Italiji, Nemačkoj, Francuskoj.

Uslovi uzgoja

Slačica traži humoznu, dobru, sitnu, laku zemlju preko zime uzoranu i položaj dobro zaštićen od hladnih vetrova. Neposredno đubrenje stajskim đubretom nije preporučljivo. Najbolja je zemlja u staroj snazi, posle krompira i drugih okopavina. Može se na hektar zemlje baciti do 600 kg superfosfata ili do 200 kg šalitre.

Seje se rano u proleće ili već krajem zime ako je vreme pogodno. Setva, obrada i sve ostalo je kao za uljanu repicu. Seje se oko 10 kg na hektar na rastojanju od 30 x 30 cm. Klijavost semena traje 3—5 godina i iznosi oko 85 %. Sumporna đubriva (gips) povećavaju procenat sumpornog heterozida.

Žanje se u leto dok je stabljika još zelena, kad lišće počne opadati i kad ljuske požute, a seme u donjim ljuskama postane mrko. Žanje se noću, za rose da se seme ne bi omlatilo. Snopići se ostave 10—15 dana u krstinama i kamarama da se osuše i zatim vrše ili mlati kao pasulj. Svaka ljuska ima desetak zrna. S jednog hektara se dobija oko 1.000 kg semena. Seme se osuši na tavanu kao žito i često lopata da se ne bi upalilo, dok se potpuno ne osuši.

Proizvodi od slačice

Seme

Zrelo i osušeno seme slačice je okruglasto, mrkocrveno, sitno, u prečniku svega 1—1,6 mm veliko. Lupom se vidi kako je veoma fino i pravilno mrežasto-jamasto naborano. Na preseku semena vidi se lupom žuto-zelenkasta uljasta klica sa dva velika kotiledona savijena jedan oko drugog kao oluci. U otvoru ovog oluka vidi se obrnut, valjkast, povijen korenak. U vodi seme postaje sluzavo i sklisko i mrežasti nabori iščeznu, jer episperm jako nabubri usled velike količine sluzi.

Slačično seme je bez mirisa. Međutim, kad se žvaće, ukusa je u početku uljastog, nagorkog i nakiselog, a zatim je ukusa i mirisa vrlo ljutog, peče, guši i pali. Taj isti ljuti miris oseti se kad se seme u prah stuca i pokvasi vodom (slačično ulje, alil-izo-sulfocijanid).

Brašno

Kad se slačično brašno (samleveno seme) pokvasi vodom, mora otpuštati vrlo ljut miris koji izaziva suze. Ovaj miris se ne može javiti ako prašak (ili seme) prelijemo ključalom vodom, kiselinom, bazama ili alkoholom, jer tada enzim mirozin ne može delovati, ne može doći do hidrolize sinigrozida.

Slačično brašno iz koga je etrom ili petroletrom odstranjeno masno ulje ima beličastu boju, bolje se čuva jer se ne užeže i aktivnije je. Kad se prokuva 1 g slačičnog brašna u 50 cm³ vode i filtruje, tečnost, kad se ohladi, ne sme poplaviti s jodnim rastvorom (skrob). Slačično seme mora dati najmanje 0,7% alil-izo-sulfocijanida.

Slačično etarsko ulje

Ovo etarsko ulje je vrlo efikasno i energično antiseptično i paraziticidno sredstvo, ali je opasno, te u rukama nestručnjaka može izazvati teška trovanja, pa čak i smrt!

Prema tome, slačično etarsko ulje ne postoji u semenu slobodno, kao što je to slučaj s većinom drugih etarskih ulja u bilju, nego je vezano u obliku heterozida rastvorenog u svim ćelijama koje ne sadrže enzima mirozina. Zato se hidroliza i oslobođavanje ulja ne mogu odigrati u netaknutom semenu, jer su mirozin i sinigrozid lokalizovani u različitim, odvojenim ćelijama. Etarsko ulje se dobija destilacijom iz semena, koje je prethodno samleveno i ceđenjem pod pritiskom oslobođeno masnog ulja, a zatim macerovano u hladnoj vodi! Ovo ulje je bezbojna ili žućkasta, bistra tečnost, ljutog i prodornog mirisa, izaziva suzenje, jako draži sluzokožu, koža pocrveni i javljaju se plikovi, pa čak i rane; ukusa je vrlo ljutog. Rastvara se u alkoholu i etru, malo u vodi; u vodenom rastvoru se brzo raspada.

Zbog toga se ovo ulje u apotekama drži pod ključem i izdaje se samo na lekarski recept. U apotekama i u farmaceutskoj industriji od slačičnog ulja se spravlja velik broj raznih lekova, ali se oni smeju upotrebiti jedino i isključivo po savetu lekara. Upotreba na svoju ruku, nestručno i neznalački, često izaziva neželjene posledice koje se, ako bolesnik preživi, teško leče. Od 4 grama slačičnog ulja zec ugine za nepuna dva sata, a od 15 grama za svega 15 minuta. Aktivni sastojak slačičnog etarskog ulja (alilizo-tiocijanid) ima mali molekul i zbog toga brzo prodire u sve organe, a izlučuje se preko pluća i mokraćom.

Antibakterijska moć slačičnog etarskog ulja je vrlo velika. Otud opravdana upotreba tzv. senfa ili mustarda kao začina i dodatka uz mnoga jela, osobito slana. Ljutina slačice deluje, dakle, preventivno.

Ostali proizvodi

Slačični špiritus spravlja se u apotekama. To je najčešće 1% ili 2% rastvor slačičnog etarskog ulja u čistom (ili 80—90%-nom) alkoholu. Može se upotrebljavati, ali samo spolja umesto slačične karte i obloga, ali vrlo oprezno. Čim se oseti toplina, odmah treba to mesto na telu oprati i namazati svežim uljem da bi se sprečilo crvenilo i opekotine.

Protiv reumatizma i sličnih oboljenja upotrebljavaju se, osim slačičnog špiritusa, i razne emulzije, linimenta, pomade, lekovite masti kojima se mažu bolna mesta na telu.

Masno ulje se dobija industrijski iz semena crne slačice. Ceđenje ili ekstrakcija je vrlo rentabilna, jer slačica ima više od 30% masnog ulja koje se upotrebljava za ishranu i u razne industrijske svrhe.

Sastav

U slačičnom semenu ima oko 5% sinigrozida (sinigrina), što čini 0,7 °/o do 1,3% etarskog ulja. Ima još i oko 32% masnog ulja, do 25% belančevina, do 20% sluzi, enzima mirozina i tragova sinalbozida. U slačičnom ulju ima 90 % alil-izosulfocijanida. Vrednost crne slačice određuje se prema procentu sinigrozida, a ovaj se izračunava na osnovu određivanja alil-senevola. Tačan postupak određivanja opisan je u farmakopeji.

Upotreba slačice

• Slačično brašno deluje samo ako je sveže. Zbog toga u kući treba čuvati celo seme i, tek kad zatreba, samleti ga u mlinu za mak ili kafu ili istucati u avanu.
• Slačično seme i ulje su sredstva za draženje kože: revulziv, rubefaciens (izaziva crvenilo kože), a ako se drži duže na koži, može izazvati i plikove, dakle, i vezikans. U većoj dozi droga je otrovna; izaziva povraćanje. Upotrebljava se i kao začin, a naročito kao izvrsno sredstvo za konzervisanje namirnica, jer deluje antibakterijski.
• Sveže spravljeno slačično brašno (Farina Sinapis) je žućkastozelenkaste boje. Od njega se načini kaša u vodi, metne na laneno platno i stavi na telo kao oblog. Kad počne jače peći, skine se i to mesto namaže masnim uljem da se ublaži bol i spreče neprijatne posledice upale kože.
• Charta sinapisata, hartija sa slačicom, slično se upotrebljava. Pre nego što se prilepi na hartiju, iz slačičnog brašna se odstrani masno ulje.
• Slačično brašno se upotrebljava u raznim oboljenjima organa za disanje, kao: bronhitisa, lakšeg zapaljenja pluća, zapaljenja plućne maramice (suvog ili s izlivom). Najčešće se upotrebljava u obliku obloga ili kupke.
• Slačični oblog (prožganica, prožik) pravi se ovako: na litar mlake vode (oko 36°) stave se dve šake slačičnog brašna. Kad slačica počne da pušta ljutinu (što se poznaje po parama koje štipaju za nos i za oči), u tu smešu se potopi čaršav ili pelena (prema uzrastu deteta). Tim pokvašenim čaršavom se bolesnik obvije oko grudi i leđa, a ruke ostanu slobodne. Preko toga se stavi suv flanelski čaršav i pod tim se bolesnik ostavi 3—5 minuta. Ako je slačica dobra, za to vreme sva koža pocrveni. Zato treba brzo skinuti oblog, kožu oprati mlakom vodom da ne bi po njoj ostala slepljena slačica, koja može da stvori opekotine. Kožu namazati svežim jestivim uljem da ne bi došlo do stvaranja plikova i rana. Takav oblog ne treba davati češće od 1—2 puta dnevno, i to samo po savetu lekara.
• Slačična kupka: u vodu koja je spremljena za kupanje potope se dve šake slačičnog brašna, stavljenog u kesicu od tankog platna. Voda treba da ima oko 40 °C. Kad se oseti ljut miris, stavi se bolesnik u vodu i ostavi 5—10 minuta, što zavisi od dejstva slačice. Kad koža pocrveni, opere se običnom vodom, dobro osuši i namaže uljem; bolesnik treba posle toga da leži u postelji. Deci i osetljivim osobama, da bi se ublažilo energično nadražajno dejstvo slačičnog brašna, na pokvašenu slačičnu hartiju ili na pokvašeno brašno na platnu doda se lanenog brašna, razume se, potpuno sveže samlevenog! Jednostavno se kašikom pospe svuda podjednako. Sve jom sluzi i masnim uljem laneno brašno vrlo blagotvorno deluje, ublažuje bol i sprečava pojavu opekotina, mehurova i rana.
• U slučajevima kome, apopleksije, reumatizma i raznih grčeva razmuti se 30—40 g svežeg slačičnog brašna u 1 litar mlake vode (oko 30°S) i u tome drže ruke ili noge.
• Unutrašnja upotreba slačice je reća, i tu se mora biti još oprezniji! Tako je, pored ostalog, slačica zajedno s renom bila glavni sastojak antiskorbutičnog vina.
• U Zapadnoj Evropi još se spravlja mešan čaj u kome ima 60 g stucanog slačičnog semena, 60 g nastruganog korena rena i 30 g limunove kore. Ovo se sve stavi u lonac, popari s dva litra ključale vode, hermetički poklopi i ostavi 20 sati. Od ovoga se uzima 3 puta dnevno po jedna šolja kao sredstvo koje pojačava mokrenje i pomaže osobama čiji su bubrezi oboleli. Najčešće se uzima s medom, jer je onda lek prijatniji.

I za spoljnu, a pogotovo za unutrašnju upotrebu slačice, pitati lekara.

Literatura

• Jovan Tucakov, Lečenje biljem

Vidi još

• Gorušica