Wikipedija

Banovine Kraljevine Jugoslavije

Banovine su od 1929. godine bile upravne jedinice Kraljevine Jugoslavije. Prethodna podela je bila na oblasti.

Kraljevina Jugoslavija sa banovinama (1929—1939)
Kraljevina Jugoslavija sa banovinama (1929—1939)

Celokupna teritorija Kraljevine Jugoslavije bila je podeljena na devet banovina. Beograd, zajedno sa Pančevom i Zemunom, kao glavni grad nije pripadao nijednoj banovini (predstavljao je posebnu upravnu jedinicu pod nazivom Uprava grada Beograda, a ovlašćenja upravnika glavnog grada bila su uporediva sa onima koje su imali banovi u ostatku zemlje).

  1. Dravska banovina (Ljubljana)
  2. Savska banovina (Zagreb)
  3. Vrbaska banovina (Banja Luka)
  4. Primorska banovina (Split)
  5. Drinska banovina (Sarajevo)
  6. Zetska banovina (Cetinje)
  7. Dunavska banovina (Novi Sad)
  8. Moravska banovina (Niš)
  9. Vardarska banovina (Skoplje)

Godine 1939, kao rezultat sporazuma Cvetković-Maček, spajanjem Savske i Primorske banovine (u celosti) i delova Dunavske, Vrbaske, Drinske i Zetske banovine nastaje Banovina Hrvatska.

Istorija uredi

Krfskom deklaracijom rešeno je pitanje budućeg oblika vladavine i pitanje organizacije vlasti, a ostalo je zaobiđeno pitanje državnog uređenja[1]. Predsednik vlade Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca, Stojan Protić formirao je 1920. godine petočlanu Ustavnu komisiju sastavljenu od stručnjaka, čiji je zadatak bio da naprave nacrt.[2] Rezultat njihovog rada bio je Vidovdanski ustav, po kome je država regionalno podeljena na 33 oblasti, od kojih je svaka mogla da ima najviše 800.000 stanovnika.[3]. Zamišljeno je da oblasna skupština izdaje oblasne uredbe, koje je proglašava oblasni župan, odnosno načelnik. Ako oblasni načelnik nije smatrao neku odredbu ustavnom, o pitanjima njene zakonistosti rešavao je Državni savet. Oblasni regionalizam je imao izvorište u Ustavu Južnoafričke Unije iz 1909. godine. Oblasna samouprava, međutim, bila je kratkog veka, a izbori za skupštine obavljeni su tek januara 1927. godine. Uvođenjem Šestojanuarske diktature oblasne skupštine su nestale, dok je velikim županima stavljeno u nadležnost vođenje oblasnih skupština i odbora.[4]

Regionalna podela po banovinama uredi

Ideja za sledeći vid regionalizma došla je pod spoljnim uticajima. Naime, savezničke zemlje zahtevale su od kralja Aleksandra da učvrsti jugoslovensko narodno i državno jedinstvo, kao i da decentralizuje upravu. Konkretno, britanski ambasador u Beogradu 1928. godine je dao predlog o reviziji Vidovdanskog ustava, kojim bi se država, umesto na oblasti, izdelila na daleko veće pokrajine, sa lokalnom autonomijom, ekonomski i finansijski nezavisne.[5]

Zakon o podeli uredi

Tako je 3. oktobra 1929. donet Zakon o nazivu i podeli Kraljevine na upravna područja. Kraljevina Srba, Hrvata i Slovenaca je preimenovana u Kraljevinu Jugoslaviju, sa idejom političkog integralnog projekta, po kome su Srbi, Hrvati i Slovenci trebalo da se stope u jedinstvenu, jugoslovensku naciju. U drugom paragrafu ovog zakona ustanovljene su banovine, kao najveće upravne jedinice, u cilju efikasnijeg rada administracije i stvaranja prirodnih privrednih celina. Banovine su nosile nazive po najpoznatijim rekama, koje su kroz njih proticale. Razlog za ovakve nazive zasnivao se na činjenici da su oni već bili odomaćeni i takođe u upotrebi kod vojno-teritorijalne podele, a sa željom da se raskine sa ranijim istorijskim nazivima[6] i izbrišu granice između njih, kako bi se sprečili dalji dezintegracioni procesi u državi[7]. Admnistrativna podela na banovine zasnovana je po geografskom kritetirjumu prema prirodnim granicama[7], koje su prolazile planinskim grebenima ili duž velikih reka. Ideja je bila da se iskoriste komunikacione i prirodne veze pojedinih krajeva, s pojedinim centrima, kojima oni prirodno teže, a njihove veličine su odabrane tako da predstavljaju ekonomske celine, potpuno sposobne za život, kao i da odgovoraju potrebama državne administracije.[6]

Zakon o podeli na banovine, napravljen je po nacrtu Josipa Smodlake. Naziv banovina izveden je od bana, „pokrajinskog poglavice“ u „hrvatskoj zoni“.[6], poštujući hrvatsko istorijsko nasleđe.[8] Organi banovina su bili Ban i Bansko veće.[9]

Promene u razgraničenju banovina uredi

Promene u razgraničenju banovina sprovedene su Zakonom o izmenama i dopunama u Zakonu o nazivu i podeli Kraljevine na upravna područja od 28. avgusta 1931. godine. Razgraničenje izvedeno avgusta 1931. godine uneseno je u Oktroisani ustav od 3. septembra iste godine.

Ban uredi

Ban je vršio najvišu političu i opštu upravnu vlast u banovini, a postavljao se kraljevskim ukazom, na predlog predsednika Ministarskog saveta Kraljevine Jugoslavije.[9]

Nadležnosti banovine, odnosno bana obuhvatale su sledeće poslove[10]:

  1. poljoprivreda
  2. građevina
  3. trgovina i industrija
  4. šume ­i­ rudnici
  5. socijalna politika i­ zdravstvo
  6. prosveta

Bansko veće uredi

Bansko veće nije bio izborni organ, već ga je na predlog bana birao i smenjivao Ministar unutrašnjih poslova. Prvobitno je predviđeno da Bansko veće broji 20 do 30 članova, ali je ovaj broj kasnije povećan.[9] Veća su najpre imala savetodavnu ulogu[11] i smatrala su se prelaznim rešenjem.[12]. Članovi veća su imali dužnost da prate ekonomski, socijalni i kulturni razvitak u okviru oblasti za koju su bili postavljeni i da na osnovu toga podnose banu svoje izveštaje, u kojima su ukazivali na mere koje treba preduzeti. Međutim većnici nisu smeli da se mešaju, niti utiču na rešavanje i donošenje odluka u poslovima upravnih vlasti, niti su mogli da vrše bilo kakve intervencije kod vlasti. Dužnost su mogli da vrše samo na sednicama Banovinsko veća, koje se sastajalo redovno, jedanput godišnje na poziv bana. Rok za održavanje sednice je bio mesec dana pre konačnog utvrđivanja banovinskog budžeta. Redovne sednice su trajale najviše 15 dana, a dok su vanredne, uz saglasnost ministra unutrašnjih poslova trajale najviše 5 dana. Banovinsko veće nije donosilo odluke, dok je ban bio dužan da sasluša pojedinačno većnike, ali ne i veće kao celinu.[11]

Banovinski budžet uredi

Banovinski budžet se većim delom puno iz banovinskih dadžbina, taksi i trošarina. Dadžbine su bile naplaćivane od pravnih i fizičkih lica u gotovom novcu, markicama, kartama i trošarinskim taksama, a kontrolu naplate vršilo je Finansijsko odeljenje Kraljevske banske uprave. Budžet je obuhvatio osnovne i položajne plate činovnika, zvaničnika, služitelja, dnevničara i honorarnih službenika, kao i rashode odeljenja:poljoprivrednog, prosvetnog, tehničkog, odeljenje za socijanu politiku i narodno zdravlje, finansijskog i odeljenje za trgovinu, industriju i zanatstvo.[13]

Na redovnim godišnjim zasedanjima veća se najpre usvajalo budžet banovina, a po završetku rasprave, članovi veća su mogli da pokreću idruga pitanja. Na prvoj sednici se najpre čitao unapred pripremljen banov predlog budžeta. Članovi veća su imali su pravo da na predlog svoje primedbe, a ban da na osnovu svoje lične procene i finansijskih sredstava sa kojima je raspolagala banovina donese odluku o zadovoljenju potreba pojedinih srezova i gradova. Princip kod izrade budžeta se sastojao od ravnoteže između rashoda i prihoda koja se izrađivala na osnovu kontrolisanim podacima, jer s obzirom na finasijsku i privrednu situacija državni rashodi države su morali da se svedu na minimum neophodnih potreba. Rashod budžeta nikada nije mogao da bude predložen samo na osnovu toga što je već postojao u prethodnim budžetima. Ovo je naročito važilo za vanredne i neredovne prihode koji su imali povremen ili privremen karakter.[14]

Banovinski budžet je stupao na snagu pošto bi ga odobrio Ministar finansija, a ban je bio njegov izvršilac i naredbodavac, pri čemu je koristio šefove odeljenja, referente i ostale pomoćne činovnike.[15]

Vidi još uredi

Reference uredi

  1. ↑ Marko Pavlović 2012: str. 503
  2. ↑ Marko Pavlović 2012: str. 504
  3. ↑ Marko Pavlović 2012: str. 508
  4. ↑ Marko Pavlović 2012: str. 511
  5. ↑ Marko Pavlović 2012: str. 512
  6. ↑ 6,0 6,1 6,2 Marko Pavlović 2012: str. 513
  7. ↑ 7,0 7,1 Predrag M. Vajagić 2013: str. 15
  8. ↑ Predrag M. Vajagić 2013: str. 16
  9. ↑ 9,0 9,1 9,2 Marko Pavlović 2012: str. 515
  10. ↑ Marko Pavlović 2012: str. 514
  11. ↑ 11,0 11,1 Predrag M. Vajagić 2013: str. 255
  12. ↑ Predrag M. Vajagić 2013: str. 257
  13. ↑ Predrag M. Vajagić 2013: str. 260
  14. ↑ Predrag M. Vajagić 2013: str. 258
  15. ↑ Predrag M. Vajagić 2013: str. 259

Literatura uredi

Spoljašnje veze uredi

Izvor: https://sh.wikipedia.org/w/index.php?title=Banovine_Kraljevine_Jugoslavije&oldid=41803749