Atis
Atis (grč. Ἄττις, Ἄττης) je bio frigijsko božanstvo vegetacije, a u grčkoj mitologiji pratilac i miljenik boginje Kibele.
Mitologija uredi
Atis je začet na neobičan način, a roditelji su mu bili, prema Pausaniji, Agdistis i Nana, nimfa. Međutim, Pausanija je naveo da je pesnik Hermesijanakt kao Atisovog oca naveo Frižanina Galaosa i u tom slučaju je Atis bio rođen kao evnuh.[1] Međutim, prema drugoj priči, on je samog sebe uškopio u nastupu ludila. Pošto se zaljubio u nimfu Sagaritidu, ljubomorna Kibela ili Agdistis ga je kaznila ludilom. Iz krvi koja je tada potekla, izrasle su ljubičice.[2] Gali, Kibelini sveštenici, oponašali su Atisa u ovoj mitskoj priči, tako što su se kastrirali prilikom inicijacije.[1] Zapravo, to je bila Kibelina želja, nakon što je Atisa pretvorila u jelu kako bi ga sprečila da nakon kastracije sebi oduzme život. U drugoj priči, Atis, Kibelin sveštenik, pobegao je u šumu kako bi izbegao bludne porive frižanskog kralja, ali je bio uhvaćen i u borbi koja je usledila, kastrirao je svog progonitelja. Na samrti, kralj je uspeo da se osveti nanevši istu ranu Atisu. Atisa su pronašli Kibelini sveštenici ispod jele, kada je već bio na samrti. Odneli su ga u hram svoje boginje i pokušali da ga vrate u život, ali uzalud. Kibela je tada odredila da se svake godine održava svečanost na kojoj će se oplakivati Atisova smrt. Prema Diodoru, Kibelu je napustio njen otac, frižanski kralj Meon, pa su je othranili panteri i odgajile čobanice. Ona se tajno udala za Atisa, koji se kasnije zvao Papant. U to vreme su Kibelu njeni roditelji prepoznali i ljubazno primili. Međutim, kada je otkrio za njen brak sa Atisom, Meon ga je, zajedno sa čobanicama koje su odgajile Kibelu, osudio na smrt. Kibela je bila besna i tužna zbog ovog očevog postupka i lutala je zemljom glasno plačući i uz zvuke cimbala. Frigiju su tada snašle epidemija i oskudica. Proročište je zapovedilo da Atis mora da bude sahranjen, a da se Kibeli ukažu božanske počasti. Pošto je telo mladića već bilo u stanju raspadanja, posmrtne svečanosti su napravljene uz njegovu sliku, za koju je plaćeno da bude urađena za tu priliku.[3]
Atisu se pripisuje da je u Lidiju uveo kult boginje Kibele, pa je on u toj oblasti bio veoma poštovan. To je izazvalo Zevsovu surevnjivost, pa je poslao vepra na njega kako bi ga usmrtio.[2] Pausanija je izveštavao da je Atis sahranjen u Pesinu u podnožju planine Agdistis.[3] Grci su Atisa povezivali sa Jasionom, pratiocem Velike Majke u misterijama u Samotraki. Takođe, postoji sličnost u pričama o Atisu i Anhisu, Afroditinom ljubavniku.[1]
Kult uredi
Najpre je u Frigiji bio poštovan kao božanstvo vegetacije, da bi se kasnije njegov kult proširio na Lidiju, Bitiniju i ostrvo Rodos. Ritual kastriranja je bio suviše surov za tadašnje helenističko društvo i njegov kult, kao i Kibelin, nije bio prihvaćen u kontinentalnom delu Grčke sve do helenističkog i rimskog doba.[2]
Umetnost uredi
Prikazivan je u rimskoj likovnoj umetnosti kao lep mladić odeven u frigijsku odeću sa šiljatom kapom i tunikom i kako u ruci drži pastirski štap, siringu ili timpan.[2]
Arheologija uredi
U gradu Ostiji, gde je bio prisutan Kibelin kult, pronađeno je više hramova, između ostalih i Magne Mater sa sacelumom Atisa. U Hildeshajmu, u ostavi srebrnih posuda iz doba Avgustove vladavine, pronađene su i kupe za piće, gde su predstavljeni razni likovi, pa i Atis i Kibela.[4]
Druge ličnosti uredi
Sin meonijanskog kralja Maneta, koji je imao sina Lida. Herodot je kao njegovog sina pomenuo i Tirena, ali ga u nekom drugom tekstu ne naziva Atisom, već Kotisom (ili Kotidom).[3]
Izvori uredi
- ↑ 1,0 1,1 1,2 theoi.com: Attis
- ↑ 2,0 2,1 2,2 2,3 Cermanović-Kuzmanović, A. & Srejović, D. 1992. Leksikon religija i mitova. Savremena administracija. Beograd.
- ↑ 3,0 3,1 3,2 Greek Myth Index: Atys
- ↑ Srejović, D. 1997. Arheološki leksikon. Savremena administracija. Beograd.
