Atamant
Atamant (starogrčki: Ἀθάμας) bio je, u grčkoj mitologiji, sin Eola i Enarete, kćeri Dejmahove, te, stoga, brat Kreteja, Sizifa, Salmoneja i drugih.[1][2] Vladao je Koronejom u Beotiji, a neki ga spominju i kao kralja Orhomena i Tebe.[3]
Mitologija uredi
Na nagovor boginje Here Atamant se oženio Nefelom, boginjom oblaka, koja mu je rodila Friksa i Helu. Međutim, Atamant je sve vreme bio potajno zaljubljen u smrtnicu Inonu, Kadmovu kćerku, s kojom je začeo Learha i Melikerta. Kad je Nefela saznala za muževljevo neverstvo, razgnevila se i napustila Atamanta. Na Atamantovu porodicu i zemlju sručila se nesreća, jer je Nefela, koja se vratila bogovima, zahtevala da joj Atamant bude prinesen na žrtvu. Inona, koja je mrzela Nefelinu decu i nastojala ih uništiti, uspela je uz spomoć smicalica izazvati sušu u Atamantovoj zemlji. Kad je on poslao glasnike proročištu u Delfima da se posavetuju o uzrocima suše, Ino je podmitila glasnike, pa su oni saopštili Atamantu kako je proročište odgovorilo da će suša prestati kad na žrtvu bude prinet njegov sin Friks. Atamant se kolebao, ali je na kraju popustio pred navalom naroda, koje je teško patilo zbog suše; no, u poslednjem trenutku, Nefela je spasila Friksa i Helu na zlatorunom ovnu i svoju decu prenela u Kolhidu.[4][5]
Atamant i Ino navukli su na sebe i Herin gnev, za koji izvori navode različite uzroke.[6]
Atamanta je zahvatilo ludilo i on je u tom stanju ubio vlastitog sina, Learha, dok se Inona s Melikertom bacila u more. Atamant je, budući sinovljev ubica, morao bežati iz Beotije i savetovao se s proročištem o tome gde da se skloni. Proročište mu je odgovorilo da treba da se nastani tamo gde će ga ugostiti divlje zveri. Nakon podužeg lutanja naišao je na vukove koji su rastrzali ovce; kad su ga ugledali, vukovi su se razbežali i ostavili svoj plen. Atamant je zaključio da je to mesto o kome je govorilo proročište, te se tu nastanio, osnovao Hal, a celu oblast nazvao Atamantijom. Potom se oženio Temistom, koja mu je rodila četiri sina ― Leukona, Eritrija, Sheneja i Ptooja.[7]
Detalji mita o Atamantu razlikuju se od jednog antičkog izvora do drugog, pa se čini da se tu prepliću beotska i tesalska verzija mita. Prema Pausaniji, Atamant je želeo da žrtvuje Friksa u podnožju beotskog brda Lafistija, na žrtveniku koji je bio posvećen Zevsu,[8] što bi sugerisalo neku povezanost mita s poštovanjem Zevsa Lafistijskog.[6]
Druge ličnosti uredi
U mitografiji se spominju još dve ličnosti ovog imena; jedan Atamant bio je unuk Atamanta, sina Eolovog, i predvodio je koloniju koju su Minijci opremili na ostrvo Teos,[9] dok je drugi Atamant bio sin Krićanina Enopiona, koji se preselio na Hios.[10]
Reference uredi
- ↑ Hesiod, Katalog žena, fr. 10(a)25–6.
- ↑ Pseudo-Apolodor, Biblioteka, I, 7, 3.
- ↑ Srejović & Cermanović-Kuzmanović 1989, s.v. Atamant
- ↑ Pseudo-Apolodor, Biblioteka, III, 4, 3.
- ↑ Higin, Fabulae, 2.
- ↑ 6,0 6,1 Schmitz 1867, s.v. Athamas (1)
- ↑ Pseudo-Apolodor, Biblioteka, I, 9, 1.
- ↑ Pausanija, Opis Helade, IX, 34, 4.
- ↑ Pausanija, Opis Helade, VII, 3, 3.
- ↑ Pausanija, Opis Helade, VII, 4, 6.
Literatura uredi
- Schmitz, Leonhard (1867). „Athamas (1)”. u: Smith, William. Dictionary of Greek and Roman Biography and Mythology. 1. Boston. str. 21.
- Srejović, Dragoslav; Cermanović-Kuzmanović, Aleksandrina (1989). Rečnik grčke i rimske mitologije. Beograd: Srpska književna zadruga.
Vanjski linkovi uredi
- Predstave Atamanta i Inone: Warburg Institute Iconographic Database Arhivirano 2016-03-03 na Wayback Machine-u