Wikipedija

Anastasija Nikolajevna Romanova

Za rusku telenovelu, vidite članak Bednaja Nastja.

Anastasija Nikolajevna (rus. Anastasiя Nikolaevna; 18. jun 1901 — 17. jul 1918) je bila najmlađa kćerka cara Nikolaja II Aleksandroviča, poslednjeg ruskog imperatora. Njena puna titula je bila velika kneginja Anastasija Nikolajevna.

Anastasija je bila mlađa sestra velike kneginje Olge, velike kneginje Tatjane i velike kneginje Marije. Starija je sestra prestolonaslednika Alekseja Nikolajeviča. Pretpostavlja se da su je ubili boljševici 17. jula 1918. zajedno sa njenom porodicom. Ipak neprekidno su kružile glasine da je uspela pobeći 1918. Nekoliko žena je tvrdilo da one predstavljaju Anastasiju. Najčuvenija od njih je bila Ana Anderson, čije telo je kremirano 1984. Nekoliko ljudi, koji su poznavali pravu Anastasiju podržali su tvrdnju Ane Anderson da je ona prava Anastasija. Testiranjem DNK ostataka Ane Anderson 1994. pokazalo se da ona nije Anastasija.[1]

Život i detinjstvo uredi

Kada se rodila Anastasija bila je četvrta ćerka, pa su njeni roditelji i rođaci bili razočarani, jer očekivao se prestolonaslednik. Car Nikolaj II Aleksandrovič je pre prve posete novorođenoj ćerci napravio dugu šetnju da se smiri.[2] Deca cara Rusije su podizana na najjednostavniji mogući način. Spavali su na tvrdim krevetima bez jastuka, sem kada su bila bolesna. Deca su se ujutro kupala i umivala hladnom vodom. Očekivalo se od njih da sami čiste svoje sobe i da pletu džempere, koji bi se prodavali na dobrotvornim priredbama. Većina u domaćinstvu, uključujući sluge nazivala je veliku kneginju imenom i imenom oca, npr. Anastasija Nikolajevna. Čak ni sluge nisu koristile titulu „Vaše imperatorsko veličanstvo“. Povremeno bi je zvali francuskom verzijom imena ili ruskim nadimkom „Nastja“. Mlada Anastasija je izrasla u energično i živahno dete, opisivana je kao niska. Imala je plave oči[3] i crvenkasto smeđu kosu. Guvernanta Margareta Eger je rekla da je Anastazija bila najšarmantnije dete koje je ona poznavala.[4] Često su je opisivali kao nadarenu i pametnu, ali njeni tutori su naglasili da nije pokazivala zanimanje u uslovima školskog ograničenja.

 
Sa leva na desno Velike kneginje Olga, Tatjana, Marija i Anastasija, 1906.

Anastasija se usuđivala da povremeno pređe granice dozvoljenog ponašanja. Sin dvorskog ljekara Gleb Botkin je rekao da je ona pravila najviše nestašluka od sve carske dece.[5] Podmetala je noge slugama i zbijala nestašluke sa tutorima. Kao dete penjala bi se na drvo i odbijala da siđe. Tokom jednoga grudvanja u snegu Anastasija je umotala kamen u grudvu i njome je oborila stariju sestru Tatjanu na zemlju. Dalja rođaka Nina Georgijeva je kasnije sećala da je Anastasija bila neprijatna do granice zlobe. Zatim da je varala, udarala i grebala saigrače tokom igre. Bila je uvređena jer je mlađa Nina bila viša od nje.[6] Bila je manje zainteresovana za svoj izgled od ostalih sestara. Žena jednog američkog diplomate opisivala je kako je Anastasija jela čokoladu, a da nije skidala duge bele operske rukavice.[7] Anastasija i njena starija sestra Marija bile su poznate kao „Mali par“. Delile su istu sobu, često su nosile varijacije iste haljine i provele su mnogo vremena zajedno. Starije sestre Olga i Tatjana su takođe delile sobu i bile su poznate kao „Veliki par“. Četiri devojke su potpisivale pisma početnim slovima svojih imena „OTMA“.[8]

Iako je bila energična Anastasija je ponekad bila lošeg zdravlja. Patila je od buniona, koji su joj napadali oba palca.[9] Imala je loše leđne mišiće, pa je bilo propisano da dva puta sedmično ide na masažu.[10] Međutim, ona bi se sakrivala pod krevetom ili u ormaru, da bi izbegla da ide na masažu. Anastasijina starija sestra Marija je mnogo krvarila, kada su joj 1914. bili operisani krajnici. Anastasijina tetka sa očeve strane, velika kneginja Olga Aleksandrovna, verovala je da su sve četiri njene nećake mnogo krvarile i da su nosile gen hemofilije, kao i njihova majka.[11]

Povezanost sa Grigorijem Raspućinom uredi

 
Velika kneginja Anastasija Nikolajevna sa svojim ocem, carem Nikolajem II, koji ju je zvao "maljenkaja" (malena)

Njena majka držala se saveta Grigorija Raspućina, ruskoga seljaka, koji se predstavljao kao "sveti čovek" i iscelitelj. Anastasijina majka Aleksandra Fjodorovna je smatrala da je Raspućin svojim molitvama spasio mladog bolesnog carevića, prestolonaslednika Alekseja Nikolajevića.

Velika kneginja Olga Aleksandrovna se sećala da su Raspućina sva deca volela i da su se osećala lepo sa njim.[12] Jedna od guvernanti, Sofija Ivanovna Tjučeva bila je užasnuta kada je 1910. Raspućinu bio dozvoljen pristup devojčicama dok su bile u pidžamama. Zahtevala je da mu se zabrani pristup, pa je car tražio od Raspućina da to ubuduće izbegava. Deca su bila svesna napetosti do koje je došlo tim povodom i bojali su se da će njihova mama biti ljuta zbog guvernantinog postupka. Dvanaestogodišnja Tatjana je pisala mami da se nada da će guvernanta ubuduće biti dobra prema Raspućinu.[13] Kasnije su guvernantu otpustili.

Tjučeva je svoju priču ispričala ostalim članovima carske porodice.[14] Iako su Raspućinove posete deci bile potpuno nevine po prirodi carska porodica je bila skandalizovana. Tjučeva je ispričala sestri cara Nikolaja velikoj kneginji Kseniji Aleksandrovnoj da je Raspućin posećivao devojčice i pričao sa njima dok su se one spremale za krevet, i da ih je pri tom grlio i milovao. Tjučeva je naglasila da je deci rečeno da ne diskutuju o Raspućinu sa njom i da pažljivo prikrivaju Raspućinove posete od ostale posluge. Ksenija je pisala 15. marta 1910. da ne može razumeti ponašanje Aleksandre i dece prema Raspućinu, koga su smatrali svecem, iako on nije bio ni sveštenik.[13]

Carska guvernanta Marija Ivanovna Višnjakova je tvrdila da ju je Raspućin silovao proleća 1910. Višnjakova je tvrdila da joj carica nije verovala i da je carica govorila da Raspućin čini samo sveta dela.[15] Velika kneginja Olga Aleksandrovna je rekla da je tvrdnja Višnjakove odmah bila ispitivana, ali da su umesto Raspućina Višnjakovu uhvatili u krevetu sa jednim kozakom iz carske garde. Višnjakova nije više viđala Raspućina, a otpuštena je 1913.[16]

 
Velika kneginja Anastazija i njena sestra Marija na kolicima, koje vuče jedan vojnik.

Ipak širili su se tračevi i kasnije se pričalo da Raspućin ne samo da je zaveo caricu, nego i četiri njene ćerke.[17] Taj trač je dobio na snazi kada je Raspućin dozvolio da okolo kruži pismo koje mu je pisala carica i njene ćerke. Anastazija je pisala "Moj dragi, cenjeni, jedini prijatelju. Koliko dugo želim da te ponovo vidim. Pojavio si mi se danas u snovima. Uvek pitam mamu kada ćeš doći... Uvek mislim na tebe, moj dragi, jer si tako dobar prema meni."[18]

Posle toga kružili su pornografski crteži, koji su pokazivali Raspućina u seksualnim odnosima sa caricom i njene četiri ćerke i sa Anom Virobovom.[19] Posle skandala, car je naredio Raspućinu da napusti Sankt Peterburg. Carica je bila nezadovoljna, a Raspućin je otišao na hodočašće u Izrael.[20] Uprkos tračeva carska porodica je nastavila da se sastaje sa Raspućinom sve do njegove smrti 17. decembra 1916. Četiri kneginje su bile vidno uznemirene Raspućinovom smrću. Raspućin je sahranjen sa ikonom, koju su potpisale Anastazija, njene sestre i njihova majka. Prisustvovali su Raspućinovom pogrebu, a nemeravali su da na njegovom grobu izgrade crkvu.[21]

Prvi svetski rat i revolucija uredi

 
Velike kneginje Marija Nikolajevna, levo, i Anastazija Nikolajevna desno, u poseti bolnici 1915.

Za vreme Prvog svetskog rata Anastazija je zajedno sa sestrom Marijom posećivala ranjene vojnike u privatnoj bolnici u carskom selu. Njih dve su bile još premlade da bi bile bolničarke, pa su nastojale ranjenim vojnicima podići duh igrajući sa njima šah i bilijar. Car Nikolaj II Aleksandrovič je abdicirao u februaru 1917. godine, a Anastazija i njena porodica su za vreme Oktobarske revolucije stavljeni u kućni pritvoru Aleksandrovom dvorcu u Carskom selu. Pošto su se približavali boljševici predsednik privremene vlade Aleksandar Kerenski ih je preselio u Toboljsk u Sibiru. Kada su boljševici zauzeli većinu Rusije Anastazija i carska porodica su se preselili u Ipatijevu kuđu, koja je bila kuću posebne namene tajne policije Čeke u Jekaterinburgu.[22]

Stres i neizvesnost života van slobode imali su uticaj na celu porodicu. Anastazija je tako u zimu 1917. pisala prijateljici: "Doviđenja. Ne zaboravi nas."[23] U Toboljsk je pisala tutoru jednu melanholičnu temu o jednoj mladoj devojci "Kada je umrla imala je samo šesnaest godina".[23]

U Tobolsku su ona i njene sestre ušivale dijamante u odeću nadajući se da će ih tako sakriti od straže. Ona, Olga i Tatjana bile su zlostavljane maja 1918. od straže, koja je tražila dijamante, dok su se vozili parnim brodom do Jekaterinburga da bi se pridružili roditeljima i sestri Mariji. Njihov engleski tutor je tada čuo vrištanje velikih kneginja, ali im nije mogao pomoći.[24] U Jekaterinburgu lokalni sveštenik se seća kako je 14. jula 1918. vršio privatnu crkvenu liturgiju za carsku porodicu i seća se da su suprotno običajima Anastazija i carska porodica klekli za vreme molitve za mrtve.[25]

Ona je i zadnjih meseci svoga života našla načina da se zabavi. Zajedno sa drugim ukućanima izvodila je predstave uveseljavajući roditelje i druge u proleće 1918. Njen tutor Sidnii Gibs je rekao da je Anastazijina gluma izazivala gromoglasan smeh kod svih prisutnih.[26] U pismu iz Tobolska 7. maja 1918. svojoj sestri Mariji opisivala je trenutke uživanja i zadovoljstva, iako je bila tužna i zabrinuta za bolesnog brata Alekseja.[27] Jedan od stražara u Ipatijevskoj kući Aleksandara Strekotin je pisao u svojim memoarima da je Anastazija bila jako prijateljski raspoložena i puna veselja. Drugi stražar je rekao da je Anastazija šarmantni đavo, da je uvek spremna na nestašluke i da je retko umorna. Rekao je da je živahna i da je sa psima izvodila predstave slične onima u cirkusu.[28] Treći stražar je rekao da je velika kneginja bila terorista i da je vređala.[29]

 
Velika kneginja Anastazija, Marija i Tatjana Nikolajevna tokom zatočeništva u Carskom selu u proleće 1917.

Prema većini tvrdnji Anastazija je streljana zajedno sa celom carskom porodicom u zoru 17. jula 1918. Smrtna kazna je izvedena bez prethodnog sudskog postupka, a izvele su je snage boljševičke tajne policije Čeke pod komandom Jakova Jurovskoga.

Zarobljeništvo i streljanje uredi

Car Nikolaj II Aleksandrovič je abdicirao 1917. godine. U Rusiji je brzo nakon toga nastao građanski rat. Bilo je pregovora o oslobađanju Romanova između boljševika (uobičajeno zvanih crvenih) i carske šire porodice, od kojih su mnogi bili istaknuti članovi drugih kraljevskih kuća Evrope. Međutim pregovori su zapali u ćorsokak.[30] Kako su Beli, lojalni caru, napredovali prema Jekaterinburgu, tako su crveni postajali nepopustljiviji što se tiče pitalja oslobađanja Romanovih. Crveni su znali da će Jekaterinburg pasti u naletu bolje opremljene i brojnije bele vojske. Kada je Bela garda došla blizu Jekaterinburga carska familija je nestala. Najšire prihvađeno mišljenje je bilo da su Romanovi streljani. Istražitelj Bele garde Nikola Sokolov došao je do toga zaključka na osnovu predmeta, koji su pripadali Romanovima, a nađeni su bačeni u rudarsko okno.[31]

 
Sleva nadesno Velika kneginja Olga Nikolajevna, car Nikolaj II, velika kneginja Anastazija Nikolajevna i velika kneginja Tatjana Nikolajevna u zatočeništvu u Tobolsku, zima 1917.

Boljševik Jakov Jurovski je pisao svojim pretpostavljenima, a ta beleška je nađena tek 1989. i opisano je u knjizi Edvarda Radzinskoga Poslednji car. Prema toj beleški te noći kada je izvršeno ubistvo Romanove su probudili i rekli im da se obuku. Kada su Romanovi pitali zašto ih bude, rekli su im da ih trebaju preseliti na sigurniju lokaciju, jer se Bele garda približava Jekaterinburgu. Kada su se obukli Romanovi i njihove preostale sluge su odvedene u jednu malu prostoriju u suterenu kuće i tu im je rečeno da sačekaju. Na zahtev carice tu su doneli stolice za Aleksandru i Alekseja. Posle nekoliko minuta dželati predvođeni Jurovskim su ušli u sobu. Bez oklevanja Jurovski je kratko informisao cara i familiju da će biti ubijeni. Car je imao vremena samo da kaže "Šta?" i da se okrene porodici, pre nego što je ubijen metkom u glavu. Carica i Olga su pokušale da se prekrste, ali ubijene su početnom salvom metaka, koje su dželati ispalili. Obe su bile pogođene u glavu. Ostatak carske porodice pogođen je kratko nakon toga s izuzetkom Ane Demidove, Aleksandrine sobarice. Demidova je preživela početni pokolj, ali ubrzo je ubijena dok se pokušala obraniti jastukom napunjenim dijamantima i dragim kamenjem.[32]

U beleški od Jurovskoga stoji da kada se razišao gusti dim u toj maloj prostoriji uočili su da su se meci odbili od korseta dve od tri velike kneginje. Kasnije su dželati otkrili da je to bilo jer su ušile dijamante i drago kamenje unutar korseta, da bi sakrile dragocenosti od stražara. Korseti su na taj način poslužili kao oklop protiv metaka. Anastazija i Marija su se sćućurile kraj zida i onako prestrašene pokrile su svoje glave dok ih nisu dokrajčili mecima. Drugi stražar Petar Jermakov je ispričao svojoj ženi da su Anastaziju dokrajčili bajonetama. Kako su odvlačili tela iz prostorije jedna od devojčica je plakala i tukla se po glavi, napisao je Jurovski.[32]

Izveštaji o preživljavanju uredi

Legenda o mogućem preživljavanju Anastazije i njenom begu počela je nakon toga. Ana Anderson je godinama tvrdila da je ona prava Anastazija Nikolajevna, a posle njene smrti DNK analizom je dokazano da ona nije Anastazija. Ana Anderson je tvrdila da je odglumila smrt, a da je pobegla uz pomoć saosećajnog stražara, koji je uočio da je živa.[33] Najmanje deset žena je tvrdilo da one pretstavljaju Anastaziju. Nadežda Ivanovna Vasiljevna [34] i Evgenia Smit su tvrdile da predstavljaju Anastaziju i njenu sestru Mariju. Njih dve su živele na Uralu do 1964, kada su sahranjene pod imenima Anastazija i Marija Nikolajevna.

Glasine o Anastazijinom preživljavanju potpaljene su različitim tadašnjim tvrdnjama da su se pretraživali vozovi i kuće i da se tragalo za Anastazijom.[35] Kneginja Jelena od Srbije je 1918. bila nakratko zatvorena u Permu. Ona je bila žena od Anastazijinog daljeg rođaka kneza Jovana Konstantinoviča od Rusije. Straža joj je dovela jednu devojku, koja se zvala Anastazija Romanov, i pitali su Jelenu da li je to careva ćerka. Jelena Petrovna je rekla da nije prepoznala devojku i da ju je garda odvela.[36]

Iako postoje svedoci, koji su tvrdili da su videli Anastaziju, caricu Aleksandru i sestre u Pemu, nakon streljanja, za tu priču se danas smatra da predstavlja najobičniju glasinu.[36]

Drugi jedan izveštaj jedan istoričar smatra verodostojnijim. Osam svedoka je govorilo o tome kako je jedna mlada žena uhvađena nakon pokušaja bega septembra 1918. na železničkoj stanici, severozapadno od Perma. Neki od svedoka su nakon što su dobili fotografiju Anastazije identifikovali devojku kao Anastaziju.[37] To su uradili istražitelji Bele armije. Jedan od svedoka je bio i lečnik dr Pavel Utkin, koji je istražiteljima Bele armije rekao da mu je ozleđena devojka koju je lečio u Permu u glavnom sedištu Čeke rekla "Ja sam ćerka vladara, Anastazija". Utkin je po nalogu tajne policije Čeke dobio lek u apoteci za pacijenta pod imenom "N". Kasnije su istražitelji Bele armije nezavisno otkrili taj recept.[38]

Tokom istoga perioda sredinom 1918. bilo je nekoliko izveštaja o mladim ljudima u Rusiji, koji su se predstavljali kao Romanovi. Suprug Raspućinove ćerke Marije je prevario nekoliko bogatijih Rusa tražeći novac da bi Romanovi pobegli u Kinu. Koristio je jednu mladu devojku koja se maskirala kao velika kneginja da bi lakše izveo prevaru.[38]

Ipak prema nekima bila je mogućnost da je jedan ili više stražara pomogao preživelima. Jakov Jurovski je zahtevao od stražara da dođu u njegov ured da bi predali stvari, koje su pokrali nakon ubistva Romanovih. Navodno je bilo dovoljno vremena kada tela niko nije čuvao u prizemlju i hodniku kuće i u kamionu. Neki od stražara koji nisu bili dželati, a koji su imali simpatije za velike kneginje čuvali su tela u prizemlju jedno vreme.[39] Za vreme suđenja o identitetu Ane Anderson u Nemačkoj 1964-67 bečki krojač Hajnrih Klajnbecl je svedočio da je video ranjenu Anastaziju odmah nakon ubistva u Jekaterinburgu 17. jula 1918. Tvrdi da je Anastaziju tada lečila njegova gazdarica u kući nasuprot Ipatijeve kuće. Tvrdio je da joj je donji deo tela bio pokriven krvlju. Klajnbecl je svedočio da je ranjena Anastazija provela tri dana kod njegove gazdarice. Crvenogardejci nisu pretraživali njihovu kuću, jer su jako dobro poznavali njegovu gazdaricu. Posle toga je nestala i Klajnbecl više nije znao njenu sudbinu.[40]

Klajnbecl je poznavao kneginje, jer je inače dopremao odeću u Ipatijevu kuću. Svedočio je da je ranjena devojka bila jedna od njih, od onih, koje je video u dvorištu Ipatijeve kuće.[40]

Moguće preživljavanje Anastazije je jedna od najvećih misterija 20. veka. Ana Anderson se 1922. pojavila u Nemačkoj i tvrdila je da je ona Anastazija. Neki rođaci Romanovih su verovali da je ona Anastazija, dok drugi nisu verovali. Punila je naslove novina i ona je učinila Anastaziju još slavnijom, iako je bila kontroverzna osoba. Ona je započela službenu bitku za svoj identitet i to je bio jedan od najdužih sporova u nemačkim sudovima. Započela je spor 1938., a konačna presuda nije donesena do 1970. Konačna presuda je bila da Ana Anderson nije dala dovoljno dokaza da bi se potvrdilo da je ona velika kneginja Anastazija.[41]

Ana Anderson je umrla 1984, a telo joj je kremirano. Na uzorcima njenih ostataka urađeni su 1994. DNK testovi. Proverom sa krvlju najbližih srodnika Romanovih dokazano je da je zanemarivo mala verovatnost da je Ana Anderson Anastazija.[42]

Grob Romanovih uredi

Konačno je 1991. nađena masovna grobnica carske porodice Romanov i njihovih sluga. Ekshumacija je izvršena u šumi van Jekaterinburga. Grobnica je bila nađena čitavu dekadu ranije, ali oni koji su otkrili su čuvali tajnu da komunisti ne bi saznali za njihovo otkriće. Kada je grobnica otvorena umesto 11 skeleta grobnica je sadržavala samo devet skeleta. Očekivalo se da su tu sahranjeni car, carica Aleksandra, carević Aleksej, 4 velike kneginje, doktor Jevgenij Botkin i 3 sluge). U grobnici su nedostajali Aleksej i prema forenzičaru Vilijamu Maplu Anastazija. Ruski naučnici su verovali da nedostaje velika kneginja Marija. Rusi su identifikovali Anastaziju u grobu koristeći kompjuterski program, kojim su analizirali fotografije i lobanje. Američki naučnici su njihove procene smatrali neegzaktnim.[43]

Amerikanci su procenjivali ženske skelete i starost zuba. Osim toga Anastazija je bila najmanja od sestara. Kada je 1998. konačno sahranjena carska porodica Romanovih Anastazija je sahranjena kao osoba od 145 centimetara, a naučnici veruju na osnovu fotografija da je ona bila visoka 132 centimetra.[44]

DNK testiranje je pokazalo da su to skeleti carske porodice i njihovih slugu. Međutim, sudbina dvoje dece je neizvesna.[45] Sudbina Anastazije je tako i dalje misterija.

Svetost uredi

Ruska pravoslavna crkva je Anastaziju i carsku familiju Romanovih 2000. proglasila svecima. Ruska pravoslavna crkva u izgnanstvu je 1981. Romanove proglasila svetim mučenicima. Posvećenje Romanovih je bilo kritikovano sa stajališta da je careva slabost kao vladara dovela do boljševičke revolucije. Međutim objašnjenje je da posvećenje ima veze sa tim zašto je ta osoba ubijena. Tela cara, carice i tri kneginje sahranjeni su 17. jula 1998. u Sankt Peterburgu u sabornoj crkvi svetog Petra i Pavla, tačno 80 godina od ubistva.

Reference uredi

  1. ↑ Massie, Robert K. (1995). The Romanovs: The Final Chapter. Random House., pp. 194-229
  2. ↑ Massie, Robert K. (1967). Nicholas and Alexandra. Dell Publishing Co. ISBN 0-440-16358-7, p. 153
  3. ↑ Massie (1967), p. 134
  4. ↑ Eagar, Margaret, "Six Years at the Russian Court"
  5. ↑ King Greg, Wilson Penny (2003). The Fate of the Romanovs. John Wiley and Sons, Inc. ISBN 0-471-20768-3, p. 250
  6. ↑ King and Wilson (2003), p. 50
  7. ↑ Lovell, James Blair (1991). Anastasia: The Lost Princess. Regnery Gateway. ISBN 0-89526-536-2, pp. 35-36
  8. ↑ Christopher Peter, Kurth Peter, Radzinsky Edvard (1995). Tsar: The Lost World of Nicholas and Alexandra. Little Brown and Co. ISBN 0-316-50787-3, pp. 88-89
  9. ↑ Kurth, Peter (1983). Anastasia: The Riddle of Anna Anderson. Back Bay Books. ISBN 0-316-50717-2, p. 106
  10. ↑ Maylunas Andrei, Mironenko Sergei (eds), Galy, Darya (translator) (1997). A Lifelong Passion, Nicholas and Alexandra: Their Own Story. Doubleday. ISBN 0-385-48673-1, p. 327
  11. ↑ Vorres, Ian (1965). The Last Grand Duchess. Scribner. ASIN B-0007-E0JK-0, p. 115
  12. ↑ Massie (1967), pp. 199-200
  13. ↑ 13,0 13,1 Maylunas, Andrei, Mironenko, et al. (1997), p. 330
  14. ↑ Massie (1967), p. 208
  15. ↑ Moss, Vladimir (2005). "The Mystery of Redemption". St. Michael's Press. Retrieved on February 21, 2007
  16. ↑ Radzinsky (2000), pp. 129-130
  17. ↑ Mager, Hugo. "Elizabeth: Grand Duchess of Russia," Carroll and Graf Publishers, Inc., 1998
  18. ↑ Sams, Ed. „"Victoria's Dark Secrets"”. alexanderpalace.org. Arhivirano iz originala na datum 2007-01-07. Pristupljeno 31. 12. 2006. 
  19. ↑ Christopher, Kurth, Radzinsky (1995), p. 115
  20. ↑ Christopher, Kurth, Radzinsky (1995), p. 116
  21. ↑ Maylunas and Mironenko (1997), p. 511
  22. ↑ King and Wilson (2003), pp. 78-102
  23. ↑ 23,0 23,1 Kurth (1983), p. xiv
  24. ↑ King and Wilson (2003), pp. 140-141
  25. ↑ King and Wilson (2003), p. 276
  26. ↑ Christopher, Kurth, Radzinsky (1995), p. 177
  27. ↑ Maylunas and Mironenko (1997), p. 619
  28. ↑ King and Wilson (2003), p. 250
  29. ↑ King and Wilson (2003), p. 251
  30. ↑ King and Wilson (2003), p. 203
  31. ↑ King and Wilson (2003), pp. 353-367
  32. ↑ 32,0 32,1 Radzinsky (1992), pp. 380-393
  33. ↑ Kurth (1983), pp. 33 - 39
  34. ↑ Massie (1995), pp. 145-146
  35. ↑ Kurth (1983), p. 44
  36. ↑ 36,0 36,1 Kurth (1983), p. 43
  37. ↑ Occleshaw (1993), p. 46
  38. ↑ 38,0 38,1 Occleshaw (1993), p. 47
  39. ↑ King and Wilson (2003), p. 314
  40. ↑ 40,0 40,1 Kurth (1983), p. 339
  41. ↑ Kurth (1983), pp. 289-358
  42. ↑ Massie (1995), pp. 194-229
  43. ↑ Massie (1995), p. 67
  44. ↑ King and Wilson (2003), p. 434
  45. ↑ King and Wilson (2003), p. 469

Izvori uredi

Vanjske veze uredi

Izvor: https://sh.wikipedia.org/w/index.php?title=Anastasija_Nikolajevna_Romanova&oldid=41372385