Ipatije – razlika između verzija

 

==Mladost==

Ipatije je bio sin Sekunda i Cesarije, rođene [[sestra|sestre]] budućeg cara Anastasija I. Nije poznato tačno kada je Ipatije rođen. Majčina porodica je bila rodom sa [[Balkan|Balkana]], tačnije bila je iz grada Dirahiona na obali [[Jadran|Jadrana]] (današnjeg [[Drač|Drača]] u [[Albanija|Albaniji]]). Anastasije je ostvario karijeru dvorskog dostojanstvenika u vreme cara [[Zenon (car)|Zenona]] ([[474]].-[[491]].) i moguće je da je već tada doveo i članove svoje familije u [[Carigrad]], pre svih dve sestre Cesariju i Magnu i njihove porodice.

 

==Početak vojne karijera==

Nakon Anastasijevog stupanja na tron [[491]]. počinje i pravi uspon njegove rodbine. Ipatije je verovatno već [[492]]. započeo vojničku karijeru tokom rata koji je novi car morao da vodi protiv odmetnutih [[Mala Azija|maloazijskih]] gorštaka [[Isavrijanci|Isavrijanaca]]. Nije poznato kakvu je ulogu tokom ovog rata Ipatije imao, ali je carska vlada odnela konačnu pobedu [[498]]. godine. Nakon toga, možda u cilju popularizacije potencijalnog prestolonaslednika, ili kao vid nagrade za držanje u ratu, Ipatije je [[500]]. godine promovisan u konzula. Verovatno se tih godina i oženio sa Marijom, devojkom rodbinski povezanom sa [[Ancija Julijana|Ancijom Julijanom]], ćerkom [[Zapadno rimsko carstvo|zapadnorimskog]] cara [[Olibrije|Olibrija]].

 

 

==Rat sa uzurpatorom Vitalijanom==

Nakon neuspeha u ratu sa Persijom, Ipatije je jedno vreme bio neaktivan u vojnoj službi, ali se [[513]]. pominje kao vrhovni zapovednik rimske vojske u Trakiji (''magister militum per Tracias''). Međutim, saveznički odredi [[Varvari|varvara]], stacionirani u provinciji Skitiji (današnja [[Dobrudža]]) pobunili su se zbog odbijanja cara Anastasija da im isporuči dovoljna sledovanja namernica. Na čelo pobune stao je popularni vojskovođa [[Vitalijan]] koji je ubrzo nastupio i kao zaštitnik pravoslavnih protiv careve [[monofizitizam|monofizitske]] politike. Da stvar bude gora, ubrzo se pokazalo da Ipatije ne uživa popularnost i poštovanje svojih vojnika, pošto je se vojska Trakije, Skitije i Mezije priključila Vitalijanu. Najzad, Ipatije je bio i u ličnom sukobu sa Vitalijanom čiju je suprugu nekada uvredio. Nakon što je odmetnuti vojskovođa neometano doveo svoju vojsku od 50.000 vojnika pred Carigrad i neuspešno opseo prestonicu, Ipatije je zamenjen Kirilom.

 

 

==U službi nove [[Justinijanova dinastija|dinastije]]==

Anastasije je iznenada umro 8. jula [[518]]. godine. Stari car se nije jasno odredio u pogledu naslednika prestola, mada se u javnosti očekivalo da ga nasledi jedan od tri sestrića: Ipatije, njegov brat Pompej ili njihov brat od tetke Prob. Ipatije je, kao najstariji među njima i kao iskusan, ali ne i uspešan vojskovođa, bio očekivan kao kandidat za cara. Međutim, u vreme Anastasijeve smrti bio je u dalekoj Antiohiji, a pod pritiskom carske garde eskubitora na carigradskom hipodromu senat i okupljeni narod su 9. jula prihvatili za novog cara komandanta garde [[Justin I|Justina I]].

 

 

==Ustanak "Nika" i Ipatijeva uzurpacija==

Po povratku sa Istoka, Ipatije, koji je od [[525]]. nosio počasnu titulu patrikija, je vodio život carigradskog senatora. Izgleda da posle svega nije imao daljih ambicija. Kao posledica zaoštravanja Justinijanove fiskalne politike, [[13. januar|13. januara]] [[532]]. u Carigradu je izbio [[Ustanak "Nika"|ustanak "Nika"]]. [[Deme]] Plavih i Zelenih su se udružile i zauzele ključne položaje u Konstantinopolju, da bi narednog dana zapalile nekoliko javnih zdanja i tražile smenu nepopularnih velikodostojnika. Najzad, 15. januara uveče svetina na hipodromu je izvikala za cara Proba, Ipatijevog brata od tetke. Prob, koji je predvideo mogućnost ove opasne počasti, je prethodno već diskretno napustio prestonicu. Ipatije i njegov brat Pompej su tih dana boravili uz cara na dvoru. Justinijan je pak, u strahu od izdaje, 17. januara naredio svim senatorima da napuste njegovu palatu. Ipatije i Pompej su ga molili da ih ne otpušta kućama, ali je car ostao neumoljiv.

 

 

==Literatura==

* R. Browning, ''Justinian and Theodora'', London 1971.

* ''The Prosopography of the Later Roman Empire II'': A.D. 395-527, ed. J.R. Martindale, Cambridge 1980, str. 577-81.