Razlike između izmjena na stranici "Murat II"

Obrisano 62.449 bajtova ,  prije 5 godina
sa sr
(sa sr)
|before2=Mehmed II
|after2=Mehmed II
|years2=1446–51}}
}}
'''Murat II''' ([[1404]] — [[3. februar]] [[1451]]) je bio turski sultan od [[1421]]. do 1451. godine.
 
Murat II je stupio 1421. godine na presto i živio je u miru sa svojim evropskim susjedima i [[vazal]]ima. U martu [[1430]]. godine Osmanlije su zauzele [[Solun]]. Onda su Turci upali u [[Srbija|Srbiju]] i [[Kraljevina Ugarska (1000—1918)|Ugarsku]]. [[Beograd]] je [[1440]]. godine bio opsedan, ali bez uspeha.
'''Мурат II''' ([[1404]] — [[3. фебруар]] [[1451]]) је био турски султан од [[1421]]. до 1451. године.
 
[[1443]]. godine poveo je [[mađari|Mađar]] [[Janoš Hunjadi]] (u srpskim narodnim pjesmama poznat kao [[Janoš Hunjadi|Sibinjanin Janko]]) krstašku vojsku protiv Osmanlija, koja je zaustavljena kod [[Niš]]a, a kod Jalovca poražena. Ostaci vojske su morali da predaju [[Sofija|Sofiju]]. [[1444]]. godine bio je zaključen [[segedinski mir|mir]] sa Ugarskom u samom [[Segedin]]u. Tako su granice političke moći Osmanlija ostale očuvane, a [[Vlaška]] je obavezana na plaćanje danka Ugarskoj. Jedna od njegovih supruga bila je [[Srbi|srpska]] princeza [[Mara Branković]]. Murat II je odustao od svoje vladavine u ime dalje vladavine svoga sina [[Mehmed II Osvajač|Mehmeda]] i povukao se u [[Magnesija|Magnesiju]]. Ugarska je ponovno, još iste godine, poslala svoju krstašku vojsku do [[Varna|Varne]], ali je tamo bila potpuno potučena. Za vreme 6 poslednjih godina svoje vladavine, Murat II je preduzeo više vojnih pohoda na [[Balkansko poluostrvo|Balkan]]. 1451. godine Murat II je umro kod [[Jedrene|Jedrena]] i bio je sahranjen u [[Bursa|Bursi]].
Мурат II је ступио 1421. године на престо и живио је у миру са својим европским сусједима и [[вазал]]има. У марту [[1430]]. године Османлије су заузеле [[Солун]]. Онда су Турци упали у [[Србија|Србију]] и [[Краљевина Угарска (1000—1918)|Угарску]]. [[Београд]] је [[1440]]. године био опседан, али без успеха.
[[1443]]. године повео је [[мађари|Мађар]] [[Јанош Хуњади]] (у српским народним пјесмама познат као [[Јанош Хуњади|Сибињанин Јанко]]) крсташку војску против Османлија, која је заустављена код [[Ниш]]а, а код Јаловца поражена. Остаци војске су морали да предају [[Софија|Софију]]. [[1444]]. године био је закључен [[сегедински мир|мир]] са Угарском у самом [[Сегедин]]у. Тако су границе политичке моћи Османлија остале очуване, а [[Влашка]] је обавезана на плаћање данка Угарској. Једна од његових супруга била је [[Срби|српска]] принцеза [[Мара Бранковић]]. Мурат II је одустао од своје владавине у име даље владавине свога сина [[Мехмед II Освајач|Мехмеда]] и повукао се у [[Магнесија|Магнесију]]. Угарска је поновно, још исте године, послала своју крсташку војску до [[Варна|Варне]], али је тамо била потпуно потучена. За време 6 последњих година своје владавине, Мурат II је предузео више војних похода на [[Балканско полуострво|Балкан]]. 1451. године Мурат II је умро код [[Једрене|Једрена]] и био је сахрањен у [[Бурса|Бурси]].
Владавина Мурата II је била од велике политичке и културне важности за развој Османског царства. Он је наставио даље са политиком консолидације Мехмеда I. Најугледнији [[везир]]и Мурата II су припадали старим породицама и били су му дубоко одани. Он је био [[гај Килније Мецена|мецена]] исламске културне баштине, посебно када је ријеч о литератури и пјесмама.<br />Мурат II је био човек мира и сви су га сматрали за доброг султана а његови непријатељи су га се плашили.
 
Vladavina Murata II je bila od velike političke i kulturne važnosti za razvoj Osmanskog carstva. On je nastavio dalje sa politikom konsolidacije Mehmeda I. Najugledniji [[vezir]]i Murata II su pripadali starim porodicama i bili su mu duboko odani. On je bio [[gaj Kilnije Mecena|mecena]] islamske kulturne baštine, posebno kada je riječ o literaturi i pjesmama.<br />Murat II je bio čovek mira i svi su ga smatrali za dobrog sultana a njegovi neprijatelji su ga se plašili.
== Прва владавина ==
=== Долазак на престо ===
Мурату је умро отац у јулу 1421. године и он га је наследио. Млечани су пожурили, да од новог султана добију потврду својих поседа у Албанији, односно Зети, верујући да Мурат неће имати према Србима оних обзира, које је имао његов претходник. Али султан није имао кад да се бави тим питањем, јер је византијски цар-савладар, Јован, искористио ту смрт и као кандидата за турски престо истакао свог кандидата Мустафу, Муратовог стрица, због његових обећања Византији. У борби за престо Мустафа се хтео, сем на Грке, ослонити и на Србе и упутио је с тога једно посланство у Србију. Али српски деспот не хтеде да уђе с њима ни у какве преговоре. Без те јаче помоћи Мустафа се није могао одржати и заглавио је у Једрену 1422. год.
 
== Prva vladavina ==
Кад се [[Мурат II]] утврдио на престолу одлучио је, да се освети Ромејима што су помагали његова противкандидата. Пун младићке нестрпљивости, он већ 8. јуна исте године опседа Цариград. Током ове опсаде, Турци су, пролећа 1423. године, провалили у Мореју и целу је опустошили, а уништили су и [[бедем Хексамилеон]], који је византијски цар Манојло Палеолог обновио уз велики труд. Јован је тражио помоћ на све стране нудио је чак и унију папи. Одазваше му се, ипак, само Млечани, који су 14. септембра 1423. примили Солун, који им се беше сам понудио. Пад Цариграда, ипак, нису спречили Млечани, него побуна султановог најмлађег брата Мустафе. Ова одбрана престолнице била је уједно и последња. Султан је натерао Јована да под скупу цену харачке обавезе моли и, 1424. године, добије мир.
=== Dolazak na presto ===
Muratu je umro otac u julu 1421. godine i on ga je nasledio. Mlečani su požurili, da od novog sultana dobiju potvrdu svojih poseda u Albaniji, odnosno Zeti, verujući da Murat neće imati prema Srbima onih obzira, koje je imao njegov prethodnik. Ali sultan nije imao kad da se bavi tim pitanjem, jer je vizantijski car-savladar, Jovan, iskoristio tu smrt i kao kandidata za turski presto istakao svog kandidata Mustafu, Muratovog strica, zbog njegovih obećanja Vizantiji. U borbi za presto Mustafa se hteo, sem na Grke, osloniti i na Srbe i uputio je s toga jedno poslanstvo u Srbiju. Ali srpski despot ne htede da uđe s njima ni u kakve pregovore. Bez te jače pomoći Mustafa se nije mogao održati i zaglavio je u Jedrenu 1422. god.
 
Kad se [[Murat II]] utvrdio na prestolu odlučio je, da se osveti Romejima što su pomagali njegova protivkandidata. Pun mladićke nestrpljivosti, on već 8. juna iste godine opseda Carigrad. Tokom ove opsade, Turci su, proleća 1423. godine, provalili u Moreju i celu je opustošili, a uništili su i [[bedem Heksamileon]], koji je vizantijski car Manojlo Paleolog obnovio uz veliki trud. Jovan je tražio pomoć na sve strane nudio je čak i uniju papi. Odazvaše mu se, ipak, samo Mlečani, koji su 14. septembra 1423. primili Solun, koji im se beše sam ponudio. Pad Carigrada, ipak, nisu sprečili Mlečani, nego pobuna sultanovog najmlađeg brata Mustafe. Ova odbrana prestolnice bila je ujedno i poslednja. Sultan je naterao Jovana da pod skupu cenu haračke obaveze moli i, 1424. godine, dobije mir.
== Рат са Византијом ==
[[Датотека:Map of Constantinople (1422) by Florentine cartographer Cristoforo Buondelmonte.jpg|300px|мини|Опсада Цариграда 1422. године]]
Мурат II потом предузе напад против Византије.
 
== Rat sa Vizantijom ==
Он опседе Солун, пошто је био не задовољан што је у њему, од лета 1423., владао млађи брат византијског цара Јована, [[Андроник Манојлов Палеолог|деспот Андроник]], под врховном влашћу [[Млетачка република|Млетачке републике]]. У граду је због опсаде избила глад, па је Андроник морао плаћати 100 000 аспри годишње. Андроник је покушао преговорима да спаси град, али данак је подигнут на 150 000, а касније на 300 000 аспри. Ово преговарање и цењкање је било узалудно, јер се 29. марта 1430. године султан појавио пред градом са помоћним одредима српског деспотовића и после краће борбе, освојио је град. С падом Солуна у турске руке је пао силан плен. Нарочито је било много робља, које се продавало по врло ниским ценама. Тако је, на пр., продато 14 калуђера за 100 златних флорина. С одобрењем Турака деспот је откупио много робље, које је добрим делом долазило у Србију и налазило заштите код деспотице Јерине и њеног брата Томе Кантакузина. У српским редовима није било радо гледано то окупљање Грка на српском двору и јачање њихова утицаја. Али, Србија је постала природан збег интелектуалних радника из пропалих хришћанских држава, и њен двор, као и двор влашких господара, био је врло дарежљив према бегунцима из Бугарске, Грчке и Албаније.
[[Datoteka:Map of Constantinople (1422) by Florentine cartographer Cristoforo Buondelmonte.jpg|300px|mini|Opsada Carigrada 1422. godine]]
Murat II potom preduze napad protiv Vizantije.
 
On opsede Solun, pošto je bio ne zadovoljan što je u njemu, od leta 1423., vladao mlađi brat vizantijskog cara Jovana, [[Andronik Manojlov Paleolog|despot Andronik]], pod vrhovnom vlašću [[Mletačka republika|Mletačke republike]]. U gradu je zbog opsade izbila glad, pa je Andronik morao plaćati 100 000 aspri godišnje. Andronik je pokušao pregovorima da spasi grad, ali danak je podignut na 150 000, a kasnije na 300 000 aspri. Ovo pregovaranje i cenjkanje je bilo uzaludno, jer se 29. marta 1430. godine sultan pojavio pred gradom sa pomoćnim odredima srpskog despotovića i posle kraće borbe, osvojio je grad. S padom Soluna u turske ruke je pao silan plen. Naročito je bilo mnogo roblja, koje se prodavalo po vrlo niskim cenama. Tako je, na pr., prodato 14 kaluđera za 100 zlatnih florina. S odobrenjem Turaka despot je otkupio mnogo roblje, koje je dobrim delom dolazilo u Srbiju i nalazilo zaštite kod despotice Jerine i njenog brata Tome Kantakuzina. U srpskim redovima nije bilo rado gledano to okupljanje Grka na srpskom dvoru i jačanje njihova uticaja. Ali, Srbija je postala prirodan zbeg intelektualnih radnika iz propalih hrišćanskih država, i njen dvor, kao i dvor vlaških gospodara, bio je vrlo darežljiv prema beguncima iz Bugarske, Grčke i Albanije.
После узимања Солуна почело је турско освајање Епира и Албаније. Једна султанова војска, коју је водио Иса-бег, а у којој се налазио и српски деспотовић Гргур, напала је Албанију. Турци су четири града порушили, а у два су увели своје посаде; Ивана Кастариота, господара Албаније, сама оставили су као свог вазала. Вероватно по жељи српског деспотовића упали су Турци и на млетачко подручје, ударајући, нарочито, за казну, на област Гојчина Црнојевића и Тануша Дукађина и пленећи све до Скадра. У Дању је остављен Турчин као заповедник града. Један дубровачки извештај од 3. јуна 1430. казује, да се Гргур после тога вратио у Србију награђен "довољно" од султана.
 
Posle uzimanja Soluna počelo je tursko osvajanje Epira i Albanije. Jedna sultanova vojska, koju je vodio Isa-beg, a u kojoj se nalazio i srpski despotović Grgur, napala je Albaniju. Turci su četiri grada porušili, a u dva su uveli svoje posade; Ivana Kastariota, gospodara Albanije, sama ostavili su kao svog vazala. Verovatno po želji srpskog despotovića upali su Turci i na mletačko područje, udarajući, naročito, za kaznu, na oblast Gojčina Crnojevića i Tanuša Dukađina i pleneći sve do Skadra. U Danju je ostavljen Turčin kao zapovednik grada. Jedan dubrovački izveštaj od 3. juna 1430. kazuje, da se Grgur posle toga vratio u Srbiju nagrađen "dovoljno" od sultana.
Мореја је већ била опљачкана (1423. г.); сам султан упаде у Босну и Арбанију, а влашком кнезу наметну данак. Грчко царство, на издисају, обухватало је осим Цариграда и оближњег предела до Деркона и Силимврије (Силиври) само још неколико области расутих по приморју, Анхијал, Месимврију, Атос и Пелопонез који, скоро потпуно повраћен од Латина, постаде тада нека врста средишта грчке народности, али и то је све касније изгубљено.
 
Moreja je već bila opljačkana (1423. g.); sam sultan upade u Bosnu i Arbaniju, a vlaškom knezu nametnu danak. Grčko carstvo, na izdisaju, obuhvatalo je osim Carigrada i obližnjeg predela do Derkona i Silimvrije (Silivri) samo još nekoliko oblasti rasutih po primorju, Anhijal, Mesimvriju, Atos i Peloponez koji, skoro potpuno povraćen od Latina, postade tada neka vrsta središta grčke narodnosti, ali i to je sve kasnije izgubljeno.
Цариград, неосвојива тврђава, једини остаде и изгледало је да он сам за себе сачињава цело царство.
 
Carigrad, neosvojiva tvrđava, jedini ostade i izgledalo je da on sam za sebe sačinjava celo carstvo.
== Почетни успеси на Балкану ==
[[Датотека:Europe in 1430.PNG|300px|мини|десно|Европа 1430.]]
Турска је довела и у Влашку на власт свог приврженика Радула званог Празноглави и угрозила Мађарску осетно са источне стране. И у Босни је као турски кандидат победио Твртко II, који се 1421. год. дао крунисати за краља. Кад су Босанци 1423. год. дошли у нешто срдачније везе с Млетачком Републиком и склопили с њом савез против хрватско-далматинског кнеза Ивана Нелипића, није то било право Турцима и они су то одмах дали осетити. У априлу 1424. упала је једна Муратова војска у Босну и опустошила неке пределе у њој. Није се задржавала дуго; то је било само као нека врста демонстрације. Једино је за цело ово време остала поштеђена Србија. Султан против ње није предузимао ништа, јер му Стеван ниједним својим поступком није дао повода за то.
 
== Početni uspesi na Balkanu ==
Овај упад Турака није послужио као опомене краљу Твртку. Под утицајем преговора који су се водили у ово време, да би се остварила једна хришћанска лига, и он је покушао да се приближи угарском краљу Сигисмунду и помишљао да и сам ступи у тај савез. Сигисмунд је изгледао веома ратоборан и говорио је о озбиљним припремама за борбу с Турцима. Преко грофа Хермана Цељског, чија је мајка Катарина била из династије Котроманића, ушао је Твртко у преговоре с мађарским двором и већ у јесен 1425. одржан је састанак између оба краља. Твртко се тад поново определио за Мађаре и изгледа да је већ тада пристајао, да Хермана прогласи за свог наследника. То је био Сигисмундов шурак и врло моћан племић, који је имао огромне поседе у Словеначкој и Хрватској, и који се, захваљујући Сигисмундовој пажњи за њ, спремао да постане прави династа. На босански престо полагао је право као прави, законити потомак једне босанске принцезе. Мађари су се доиста спремали за борбу и уговарали са Млечанима да напад изврше заједнички. Краљ Сигисмунд сишао је са својом војском у августу 1425. до саме Оршаве и састајао се, изгледа, с деспотом. Али се цела акција морала одложити ради хуситских успеха на северу у Бохемији. Редуцирана мађарска војска на југу оперисала је само у Влашкој.
[[Datoteka:Europe in 1430.PNG|300px|mini|desno|Evropa 1430.]]
Turska je dovela i u Vlašku na vlast svog privrženika Radula zvanog Praznoglavi i ugrozila Mađarsku osetno sa istočne strane. I u Bosni je kao turski kandidat pobedio Tvrtko II, koji se 1421. god. dao krunisati za kralja. Kad su Bosanci 1423. god. došli u nešto srdačnije veze s Mletačkom Republikom i sklopili s njom savez protiv hrvatsko-dalmatinskog kneza Ivana Nelipića, nije to bilo pravo Turcima i oni su to odmah dali osetiti. U aprilu 1424. upala je jedna Muratova vojska u Bosnu i opustošila neke predele u njoj. Nije se zadržavala dugo; to je bilo samo kao neka vrsta demonstracije. Jedino je za celo ovo vreme ostala pošteđena Srbija. Sultan protiv nje nije preduzimao ništa, jer mu Stevan nijednim svojim postupkom nije dao povoda za to.
 
Ovaj upad Turaka nije poslužio kao opomene kralju Tvrtku. Pod uticajem pregovora koji su se vodili u ovo vreme, da bi se ostvarila jedna hrišćanska liga, i on je pokušao da se približi ugarskom kralju Sigismundu i pomišljao da i sam stupi u taj savez. Sigismund je izgledao veoma ratoboran i govorio je o ozbiljnim pripremama za borbu s Turcima. Preko grofa Hermana Celjskog, čija je majka Katarina bila iz dinastije Kotromanića, ušao je Tvrtko u pregovore s mađarskim dvorom i već u jesen 1425. održan je sastanak između oba kralja. Tvrtko se tad ponovo opredelio za Mađare i izgleda da je već tada pristajao, da Hermana proglasi za svog naslednika. To je bio Sigismundov šurak i vrlo moćan plemić, koji je imao ogromne posede u Slovenačkoj i Hrvatskoj, i koji se, zahvaljujući Sigismundovoj pažnji za nj, spremao da postane pravi dinasta. Na bosanski presto polagao je pravo kao pravi, zakoniti potomak jedne bosanske princeze. Mađari su se doista spremali za borbu i ugovarali sa Mlečanima da napad izvrše zajednički. Kralj Sigismund sišao je sa svojom vojskom u avgustu 1425. do same Oršave i sastajao se, izgleda, s despotom. Ali se cela akcija morala odložiti radi husitskih uspeha na severu u Bohemiji. Reducirana mađarska vojska na jugu operisala je samo u Vlaškoj.
Дознавши за ове преговоре и састанак, султан је тражио од деспота објашњења преко нарочитог посланика. Деспот није био у Србији кад је тај посланик долазио, а кад је стигао није га хтео примити. Увређен, посланик је обавестио султана најнеповољније о Стевану и његовим везама. Тад се султан лично крену у Софију. Видећи то, и обавештен да од Сигисмундова великог похода неће бити ништа, Стеван је упутио своје посланике у Софију да умире султана. Овај је, ипак, ушао у октобру 1425. са војском у Србију. Опленио је крушевачку област, па се брзо повукао, пошто му је Стефан упутио ново посланство. Деспот се био спремио за борбу, а и Мађари су му упутили, под Пипом Спаном, нешто војске у помоћ. Султан је сматрао за мудрије да се задовољи новим обавештењима, него да се упушта у борбу. Тај турски напад искористио је краљ Твртко да и он напане на деспотове људе и поврати Сребреницу. Деспот се брзо окрену на њих и пређе Дрину, за коју су Босанци држали да је у то доба непроходна. Кад је угледао деспотову војску Твртко и његови се брзо повукоше, управо побегоше, остављајући своје опсадне справе и три топа. Гонећи Босанце деспот им је опљачкао један део земље. Он је могао овако ненадно да спасе Сребреницу само за то, што су се и Турци брзо повукли. Краљ Твртко се био затворио у један тврди град, вероватно Бобовац, и отуд је послао деспоту људе, да преговарају о миру. Услови нам нису познати, али се зна да је мир ипак склопљен и да се деспот вратио у Србију. Сандаљ се, наравно, није слагао са овим постуцима Твртковим. Нарочито није био за Хермана Цељског. Он се, истина, није изјављивао против Сигисмунда и Мађара, али је одржавао везе са Турцима.
 
Doznavši za ove pregovore i sastanak, sultan je tražio od despota objašnjenja preko naročitog poslanika. Despot nije bio u Srbiji kad je taj poslanik dolazio, a kad je stigao nije ga hteo primiti. Uvređen, poslanik je obavestio sultana najnepovoljnije o Stevanu i njegovim vezama. Tad se sultan lično krenu u Sofiju. Videći to, i obavešten da od Sigismundova velikog pohoda neće biti ništa, Stevan je uputio svoje poslanike u Sofiju da umire sultana. Ovaj je, ipak, ušao u oktobru 1425. sa vojskom u Srbiju. Oplenio je kruševačku oblast, pa se brzo povukao, pošto mu je Stefan uputio novo poslanstvo. Despot se bio spremio za borbu, a i Mađari su mu uputili, pod Pipom Spanom, nešto vojske u pomoć. Sultan je smatrao za mudrije da se zadovolji novim obaveštenjima, nego da se upušta u borbu. Taj turski napad iskoristio je kralj Tvrtko da i on napane na despotove ljude i povrati Srebrenicu. Despot se brzo okrenu na njih i pređe Drinu, za koju su Bosanci držali da je u to doba neprohodna. Kad je ugledao despotovu vojsku Tvrtko i njegovi se brzo povukoše, upravo pobegoše, ostavljajući svoje opsadne sprave i tri topa. Goneći Bosance despot im je opljačkao jedan deo zemlje. On je mogao ovako nenadno da spase Srebrenicu samo za to, što su se i Turci brzo povukli. Kralj Tvrtko se bio zatvorio u jedan tvrdi grad, verovatno Bobovac, i otud je poslao despotu ljude, da pregovaraju o miru. Uslovi nam nisu poznati, ali se zna da je mir ipak sklopljen i da se despot vratio u Srbiju. Sandalj se, naravno, nije slagao sa ovim postucima Tvrtkovim. Naročito nije bio za Hermana Celjskog. On se, istina, nije izjavljivao protiv Sigismunda i Mađara, ali je održavao veze sa Turcima.
С јесени 1426. беше прешао Сигисмундов војсковођа Пипо Спано Дунав и почео борбе око Силистрије. С почетка је имао успеха, али кад Турци добише појачања он би потиснут и потучен. Још те зиме умро је, огорчен због пораза, у Липови на Моришу. У пролеће 1427. Сигисмундова војска деловала је у Влашкој и спремала се да преће и у Бугарску. Обавештен о том Мурат II стиже хитно у Видин и његове чете заузеше Нову Оршаву и Северин. Деспот је упутио султану дарове, као у знак поздрава и пријатељства. То је био његов последњи важнији политички акт. У лето те године он је 19. јула нагло умро, погођен од капи, у лову, на Главици, недалеко од Крагујевца.
 
S jeseni 1426. beše prešao Sigismundov vojskovođa Pipo Spano Dunav i počeo borbe oko Silistrije. S početka je imao uspeha, ali kad Turci dobiše pojačanja on bi potisnut i potučen. Još te zime umro je, ogorčen zbog poraza, u Lipovi na Morišu. U proleće 1427. Sigismundova vojska delovala je u Vlaškoj i spremala se da preće i u Bugarsku. Obavešten o tom Murat II stiže hitno u Vidin i njegove čete zauzeše Novu Oršavu i Severin. Despot je uputio sultanu darove, kao u znak pozdrava i prijateljstva. To je bio njegov poslednji važniji politički akt. U leto te godine on je 19. jula naglo umro, pogođen od kapi, u lovu, na Glavici, nedaleko od Kragujevca.
== Први сукоби са Србима ==
[[Датотека:Đurađ Branković, Esphigmenou charter (1429).jpg|мини|десно|'''[[Ђурађ Бранковић]]''', српски деспот, један од вођа крсташког рата против Османлија и царев савезник]]
На глас о деспотовој смрти пожурио се краљ Сигисмунд, да изврши обавезе уговора о Тати. Од 17. септембра до 19. новембра бавио се у Београду, који му је био свечано предат. Отада се, у историским споменицима, за Београд срета и ново мађарско име Nandor Alba и Nandor Fejervar. Ђурађ је у исто време вратио и северну Мачву, али је, свакако по краљевом одобрењу, задржао њен јужни и западни део са Ваљевом, Крупњем и Зајачом. Међутим, заповедник града Голупца, војвода Јеремија, није хтео извршити заповест и предати град Мађарима без 12.000 дуката отштете. Кад тражену суму није добио он је Голубац предао Турцима.
 
== Prvi sukobi sa Srbima ==
Као што је било и очекивати, султан ову промену власти у Србији није примио мирно. Мађарски утицај осетио се више него што је он могао дозволити. С тога упути одмах у Србију војску, која освоји Ниш и Крушевац и стаде опседати Ново Брдо. Да обезбеди свој престиж у Србији, која је страдала ради веза с њим, краљ Сигисмунд посла деспоту у помоћ и своју војску. Удружени Срби и Мађари сузбише код Раванице један велики одред турске војске. Краљ је за тај успех 19. новембра 1427. нарочито похвалио мађарског војводу Николу Бочку. Други турски одред нападао је из Голупца суседна српска и мађарска места, а нарочито браничевски крај. Узалуд је сам деспот лично био дошао под Голубац и обећавао Јеремији опроштење и покушавао на све начине да га придобије да поврати град; војвода не само да није попуштао, него је чак и напао деспота, кад је овај покушао да са пратњом уђе кроз градске капије. У пролеће 1428. дошла је нова мађарска војска под Голубац и опсела га и с копна и са Дунава. Колику је важност приписивао том граду сам краљ Сигисмунд види се најбоље по том, што је лично дошао под његове бедеме. Али и султан Мурат је много полагао да лично охрабри и подржи своје на стеченим положајима. Крајем маја, после Сигисмунда, дошао је и он у браничевску област. Не смијући примити борбу с надмоћним Турцима Сигисмунд је пожурио да с њима склопи мир. Када су Мађари, првих дана јуна, почели повлачење напао је турски заповедник Синан-бег вероломно њихову позадину, у којој се налазио Сигисмунд. С непоштедним самопожртвовањем успео је Марко де Сентласло да се спасу без теже катастрофе. Приликом ових борби много је страдала цела јужна и источна Србија. настрадао је и манастир Даљша у близини Голупца, који се био врло лепо развио. У једном опширном запису неког ученог калуђера-страдалника из тог места спомиње се први пут Сигисмунд као "наш цар" за разлику од турског, који је био "цар језически".
[[Datoteka:Đurađ Branković, Esphigmenou charter (1429).jpg|mini|desno|'''[[Đurađ Branković]]''', srpski despot, jedan od vođa krstaškog rata protiv Osmanlija i carev saveznik]]
Na glas o despotovoj smrti požurio se kralj Sigismund, da izvrši obaveze ugovora o Tati. Od 17. septembra do 19. novembra bavio se u Beogradu, koji mu je bio svečano predat. Otada se, u istoriskim spomenicima, za Beograd sreta i novo mađarsko ime Nandor Alba i Nandor Fejervar. Đurađ je u isto vreme vratio i severnu Mačvu, ali je, svakako po kraljevom odobrenju, zadržao njen južni i zapadni deo sa Valjevom, Krupnjem i Zajačom. Međutim, zapovednik grada Golupca, vojvoda Jeremija, nije hteo izvršiti zapovest i predati grad Mađarima bez 12.000 dukata otštete. Kad traženu sumu nije dobio on je Golubac predao Turcima.
 
Kao što je bilo i očekivati, sultan ovu promenu vlasti u Srbiji nije primio mirno. Mađarski uticaj osetio se više nego što je on mogao dozvoliti. S toga uputi odmah u Srbiju vojsku, koja osvoji Niš i Kruševac i stade opsedati Novo Brdo. Da obezbedi svoj prestiž u Srbiji, koja je stradala radi veza s njim, kralj Sigismund posla despotu u pomoć i svoju vojsku. Udruženi Srbi i Mađari suzbiše kod Ravanice jedan veliki odred turske vojske. Kralj je za taj uspeh 19. novembra 1427. naročito pohvalio mađarskog vojvodu Nikolu Bočku. Drugi turski odred napadao je iz Golupca susedna srpska i mađarska mesta, a naročito braničevski kraj. Uzalud je sam despot lično bio došao pod Golubac i obećavao Jeremiji oproštenje i pokušavao na sve načine da ga pridobije da povrati grad; vojvoda ne samo da nije popuštao, nego je čak i napao despota, kad je ovaj pokušao da sa pratnjom uđe kroz gradske kapije. U proleće 1428. došla je nova mađarska vojska pod Golubac i opsela ga i s kopna i sa Dunava. Koliku je važnost pripisivao tom gradu sam kralj Sigismund vidi se najbolje po tom, što je lično došao pod njegove bedeme. Ali i sultan Murat je mnogo polagao da lično ohrabri i podrži svoje na stečenim položajima. Krajem maja, posle Sigismunda, došao je i on u braničevsku oblast. Ne smijući primiti borbu s nadmoćnim Turcima Sigismund je požurio da s njima sklopi mir. Kada su Mađari, prvih dana juna, počeli povlačenje napao je turski zapovednik Sinan-beg verolomno njihovu pozadinu, u kojoj se nalazio Sigismund. S nepoštednim samopožrtvovanjem uspeo je Marko de Sentlaslo da se spasu bez teže katastrofe. Prilikom ovih borbi mnogo je stradala cela južna i istočna Srbija. nastradao je i manastir Daljša u blizini Golupca, koji se bio vrlo lepo razvio. U jednom opširnom zapisu nekog učenog kaluđera-stradalnika iz tog mesta spominje se prvi put Sigismund kao "naš car" za razliku od turskog, koji je bio "car jezičeski".
Овај неуспех Сигисмундов показао је јасно брзину и неорганизованост његовог похода, за који је он нарочито кривио Млечане, који му нису ставили на расположење потребна финансиска средства. У Србији тај неуспех је, природно, опомињао људе, да се због њега не излажу против Турака, него да покушају наћи с њима неки споразум. Деспот сам ушао је с њима у преговоре и пристао је да призна, поред мађарске, и врховну власт турску, да им плаћа 50.000 дуката данка и да им шаље по 1.000-2.000 опремљених коњаника као помоћне чете у борбама са једним од својих синова. Брокијер је чуо како је султан говорио, да је из Србије "добијао више коњаника него што би добијао кад би била у његовој руци". Ђурађ се надао, да ће двоструким вазалством уштедети Србији даље кризе, а сам је намеравао, да води искрено исправну политику и према једној и према другој страни.
 
Ovaj neuspeh Sigismundov pokazao je jasno brzinu i neorganizovanost njegovog pohoda, za koji je on naročito krivio Mlečane, koji mu nisu stavili na raspoloženje potrebna finansiska sredstva. U Srbiji taj neuspeh je, prirodno, opominjao ljude, da se zbog njega ne izlažu protiv Turaka, nego da pokušaju naći s njima neki sporazum. Despot sam ušao je s njima u pregovore i pristao je da prizna, pored mađarske, i vrhovnu vlast tursku, da im plaća 50.000 dukata danka i da im šalje po 1.000-2.000 opremljenih konjanika kao pomoćne čete u borbama sa jednim od svojih sinova. Brokijer je čuo kako je sultan govorio, da je iz Srbije "dobijao više konjanika nego što bi dobijao kad bi bila u njegovoj ruci". Đurađ se nadao, da će dvostrukim vazalstvom uštedeti Srbiji dalje krize, a sam je nameravao, da vodi iskreno ispravnu politiku i prema jednoj i prema drugoj strani.
Ђурађ је, после мађарског неуспеха, употребио сву вештину да се приближи Турцима и стече њихово поверење. И имао је у том успеха. Из дубровачких архивских књига дознајемо у више прилика, да су се извесни послови на Порти могли свршити успешно само деспотовим посредовањем. Кад су Турци преотимали, у пролеће 1430., од Млечана Солун, у њиховој војсци налазио се, према обавези, и српски одред под вођством деспотова најстаријег сина Гргура. После пада Солуна (29. марта) у турске руке је пао силан плен. Нарочито је било много робља, које се продавало по врло ниским ценама. Тако је, на пр., продато 14 калуђера за 100 златних флорина. С одобрењем Турака деспот је откупио много робље, које је добрим делом долазило у Србију и налазило заштите код деспотице Јерине и њеног брата Томе Кантакузена. У српским редовима није било радо гледано то окупљање Грка на српском двору и јачање њихова утицаја. Али, Србија је постала природан збег интелектуалних радника из пропалих хришћанских држава, и њен двор, као и двор влашких господара, био је врло дарежљив према бегунцима из Бугарске, Грчке и Албаније.
 
Đurađ je, posle mađarskog neuspeha, upotrebio svu veštinu da se približi Turcima i steče njihovo poverenje. I imao je u tom uspeha. Iz dubrovačkih arhivskih knjiga doznajemo u više prilika, da su se izvesni poslovi na Porti mogli svršiti uspešno samo despotovim posredovanjem. Kad su Turci preotimali, u proleće 1430., od Mlečana Solun, u njihovoj vojsci nalazio se, prema obavezi, i srpski odred pod vođstvom despotova najstarijeg sina Grgura. Posle pada Soluna (29. marta) u turske ruke je pao silan plen. Naročito je bilo mnogo roblja, koje se prodavalo po vrlo niskim cenama. Tako je, na pr., prodato 14 kaluđera za 100 zlatnih florina. S odobrenjem Turaka despot je otkupio mnogo roblje, koje je dobrim delom dolazilo u Srbiju i nalazilo zaštite kod despotice Jerine i njenog brata Tome Kantakuzena. U srpskim redovima nije bilo rado gledano to okupljanje Grka na srpskom dvoru i jačanje njihova uticaja. Ali, Srbija je postala prirodan zbeg intelektualnih radnika iz propalih hrišćanskih država, i njen dvor, kao i dvor vlaških gospodara, bio je vrlo darežljiv prema beguncima iz Bugarske, Grčke i Albanije.
После узимања Солуна почело је турско освајање Епира и Албаније. Једна султанова војска, коју је водио Иса-бег, а у којој се налазио и деспотовић Гргур, напала је област Ивана Кастриоте. Турци су му четири града порушили, а у два су увели своје посаде; њега сама оставили су као свог вазала. Вероватно по жељи српског деспотовића упали су Турци и на млетачко подручје, ударајући, нарочито, за казну, на област Гојчина Црнојевића и Тануша Дукађина и пленећи све до Скадра. У Дању је остављен Турчин као заповедник града. Један дубровачки извештај од 3. јуна 1430. казује, да се Гргур после тога вратио у Србију награђен "довољно" од султана. Природна је ствар да се после овог није могао одржати ни Марамонте. Бојећи се српске освете он се покорио Млечанима, али је још исте године морао напустити Зету. Постао је потом вођа млетачких најамника у Ломбардији. Као авантуриста кондотјер није се смирио ни ту, него је, у разним службама, лутао по свету, док се, после више година, није нашао на двору Степана Вукчића, мужа његове родице и кћери Балше III.
 
Posle uzimanja Soluna počelo je tursko osvajanje Epira i Albanije. Jedna sultanova vojska, koju je vodio Isa-beg, a u kojoj se nalazio i despotović Grgur, napala je oblast Ivana Kastriote. Turci su mu četiri grada porušili, a u dva su uveli svoje posade; njega sama ostavili su kao svog vazala. Verovatno po želji srpskog despotovića upali su Turci i na mletačko područje, udarajući, naročito, za kaznu, na oblast Gojčina Crnojevića i Tanuša Dukađina i pleneći sve do Skadra. U Danju je ostavljen Turčin kao zapovednik grada. Jedan dubrovački izveštaj od 3. juna 1430. kazuje, da se Grgur posle toga vratio u Srbiju nagrađen "dovoljno" od sultana. Prirodna je stvar da se posle ovog nije mogao održati ni Maramonte. Bojeći se srpske osvete on se pokorio Mlečanima, ali je još iste godine morao napustiti Zetu. Postao je potom vođa mletačkih najamnika u Lombardiji. Kao avanturista kondotjer nije se smirio ni tu, nego je, u raznim službama, lutao po svetu, dok se, posle više godina, nije našao na dvoru Stepana Vukčića, muža njegove rodice i kćeri Balše III.
== Стефан Балшић Марамонте ==
У ово мутно време појавио се у Зети поново Стеван Балшић Марамонте. Он је раније био противник Млечана и радио је са својим рођаком Балшом III, да их потисне из зетског приморја. Кад је деспот Стеван завладао Зетом Марамонте се једно време био негде изгубио, да се после појави као противник Срба. Његове везе са Гојчином Црнојевићем биле су уперене нарочито против деспота Ђурђа. За време заплета 1427/8. год. Марамонте се надао, да би се сам могао дочепати Зете и као последњи Балшић постати јој господар. Како је имао против себе не само деспота, него и Дубровчане и Млечане он се надао помоћи само од турске стране. На султановом двору био је доиста лепо примљен. Сваки нови балкански претендент, који би могао послужити турским циљевима и поцепати народне снаге у извесним крајевима, био је на Порти увек добродошао. Тамо, међу Турцима, Марамонте је наишао на Ђурђа, сина Ивана Кастриота, који беше дошао на турски двор као таоц, па ту примио ислам и постао Скендер-бег. Његов отац молио је 1428. год. млетачке пријатеље, да не уписују њему лично у зло, кад његов потурчени син буде пустошио њихово подручје. Са турском помоћу кренуо је Марамонте крајем 1429. год. на Зету и похарао околину Скадра и Улциња. Напао је и Дриваст, и заузео му је подграђе, али самог града није освојио. У тим борбама учествовали су на његовој страни Гојчин Црнојевић и Мали Тануш из племена Дукађуна. Млеци су уценили Марамонтову главу са 500 дуката. Деспот га је међутим онемогућио код самих Турака.
 
== СукобStefan уBalšić БосниMaramonte ==
U ovo mutno vreme pojavio se u Zeti ponovo Stevan Balšić Maramonte. On je ranije bio protivnik Mlečana i radio je sa svojim rođakom Balšom III, da ih potisne iz zetskog primorja. Kad je despot Stevan zavladao Zetom Maramonte se jedno vreme bio negde izgubio, da se posle pojavi kao protivnik Srba. Njegove veze sa Gojčinom Crnojevićem bile su uperene naročito protiv despota Đurđa. Za vreme zapleta 1427/8. god. Maramonte se nadao, da bi se sam mogao dočepati Zete i kao poslednji Balšić postati joj gospodar. Kako je imao protiv sebe ne samo despota, nego i Dubrovčane i Mlečane on se nadao pomoći samo od turske strane. Na sultanovom dvoru bio je doista lepo primljen. Svaki novi balkanski pretendent, koji bi mogao poslužiti turskim ciljevima i pocepati narodne snage u izvesnim krajevima, bio je na Porti uvek dobrodošao. Tamo, među Turcima, Maramonte je naišao na Đurđa, sina Ivana Kastriota, koji beše došao na turski dvor kao taoc, pa tu primio islam i postao Skender-beg. Njegov otac molio je 1428. god. mletačke prijatelje, da ne upisuju njemu lično u zlo, kad njegov poturčeni sin bude pustošio njihovo područje. Sa turskom pomoću krenuo je Maramonte krajem 1429. god. na Zetu i poharao okolinu Skadra i Ulcinja. Napao je i Drivast, i zauzeo mu je podgrađe, ali samog grada nije osvojio. U tim borbama učestvovali su na njegovoj strani Gojčin Crnojević i Mali Tanuš iz plemena Dukađuna. Mleci su ucenili Maramontovu glavu sa 500 dukata. Despot ga je međutim onemogućio kod samih Turaka.
[[Датотека:Ragusa-SR.png|300px|мини|десно|Дубровачка република [[1426]]. године.]]
У пролеће 1430. било је дошло на југу босанске државе до једног с почетка чисто локалног сукоба и рата, који је после запретио да узме врло опасне размере. Дубровачка Република беше решила 15. новембра 1429., да недавно од војводе Радослава Павловића купљени град Цавтат претвори у главну тврђаву Конавља. Против те намере устаде енергично Радослав сматрајући је уперену против себе, па кад Дубровчани не хтедоше да му попусте, он их у пролеће 1430. нападе без икаквих обзира. На брзу руку скупљена дубровачка "војска" би потучена, а њихова област изван зидина похарана. Огорчена Република потужи се на то на све стране и стаде одмах живо радити, да се против Радослава створи савез, у који би ушли босански краљ и војвода Сандаљ. Замолили су и деспота, да се заложи за њих код Турака. Док је Сандаљ пристајао начелно, да пође против својих старих непријатеља, краљ Твртко се доста брзо предомислио. Није желео да се придружи савезу једно што се бојао заплета с Турцима, чији је штићеник био Радослав, а друго и зато, што Дубровчани нису тражили само казну за Радослава, него и један део његова подручја с Требињем и Лугом. Сандаљ је чак једно време помишљао и на то, да он и Дубровник купе од султана Радославово подручје за 70.000 дуката, а после су посветили у то и краља Твртка. Пристајући једно време да суделује у том пазару, краљ је јасно показао како је мало значила његова стварна краљевска власт и колико је он, у сопственој држави, зависио од других. Своје подручје он жели да купује од султана, а једног свог властелина не сме да казни без султанове дозволе!
 
== Sukob u Bosni ==
Уплашен свим што се спремало против њега Радослав је замолио деспота и Сандаља да посредују за мир. На деспотов предлог Турци су послали у Хум једног свог човека да извиди и реши спор. Та мера рђаво је деловала на краља Твртка, који је и нерадо гледао деспотово мешање у босанске ствари и турска решавања без икаква обзира на њ и његова права. Ради тога је одбио све даље преговоре о савезу. Кад је још и Дубровник, средином септембра 1430., упутио своје прво посланство на Порту, да уради односе с њом, краљ је био начисто с тим, да им не треба помагати. Пријатељи Сандаљеви, а суседи деспотове Сребренице, босанска властела Златоносовићи беху, баш у то време, дошли у оштар сукоб с краљем, и овај их је, у јесен 1430., напао. Као одговор на то дошао је савез против Твртка, у ком главне вође беху деспот и Сандаљ. На краљеву страну пришао је, међутим, Радослав, против кога, у један мах, беше пала и одлука турске владе.
[[Datoteka:Ragusa-SR.png|300px|mini|desno|Dubrovačka republika [[1426]]. godine.]]
U proleće 1430. bilo je došlo na jugu bosanske države do jednog s početka čisto lokalnog sukoba i rata, koji je posle zapretio da uzme vrlo opasne razmere. Dubrovačka Republika beše rešila 15. novembra 1429., da nedavno od vojvode Radoslava Pavlovića kupljeni grad Cavtat pretvori u glavnu tvrđavu Konavlja. Protiv te namere ustade energično Radoslav smatrajući je uperenu protiv sebe, pa kad Dubrovčani ne htedoše da mu popuste, on ih u proleće 1430. napade bez ikakvih obzira. Na brzu ruku skupljena dubrovačka "vojska" bi potučena, a njihova oblast izvan zidina poharana. Ogorčena Republika potuži se na to na sve strane i stade odmah živo raditi, da se protiv Radoslava stvori savez, u koji bi ušli bosanski kralj i vojvoda Sandalj. Zamolili su i despota, da se založi za njih kod Turaka. Dok je Sandalj pristajao načelno, da pođe protiv svojih starih neprijatelja, kralj Tvrtko se dosta brzo predomislio. Nije želeo da se pridruži savezu jedno što se bojao zapleta s Turcima, čiji je štićenik bio Radoslav, a drugo i zato, što Dubrovčani nisu tražili samo kaznu za Radoslava, nego i jedan deo njegova područja s Trebinjem i Lugom. Sandalj je čak jedno vreme pomišljao i na to, da on i Dubrovnik kupe od sultana Radoslavovo područje za 70.000 dukata, a posle su posvetili u to i kralja Tvrtka. Pristajući jedno vreme da sudeluje u tom pazaru, kralj je jasno pokazao kako je malo značila njegova stvarna kraljevska vlast i koliko je on, u sopstvenoj državi, zavisio od drugih. Svoje područje on želi da kupuje od sultana, a jednog svog vlastelina ne sme da kazni bez sultanove dozvole!
 
Uplašen svim što se spremalo protiv njega Radoslav je zamolio despota i Sandalja da posreduju za mir. Na despotov predlog Turci su poslali u Hum jednog svog čoveka da izvidi i reši spor. Ta mera rđavo je delovala na kralja Tvrtka, koji je i nerado gledao despotovo mešanje u bosanske stvari i turska rešavanja bez ikakva obzira na nj i njegova prava. Radi toga je odbio sve dalje pregovore o savezu. Kad je još i Dubrovnik, sredinom septembra 1430., uputio svoje prvo poslanstvo na Portu, da uradi odnose s njom, kralj je bio načisto s tim, da im ne treba pomagati. Prijatelji Sandaljevi, a susedi despotove Srebrenice, bosanska vlastela Zlatonosovići behu, baš u to vreme, došli u oštar sukob s kraljem, i ovaj ih je, u jesen 1430., napao. Kao odgovor na to došao je savez protiv Tvrtka, u kom glavne vođe behu despot i Sandalj. Na kraljevu stranu prišao je, međutim, Radoslav, protiv koga, u jedan mah, beše pala i odluka turske vlade.
Непријатељства доведоше до правог рата. У јесен 1432. борбе су вођене на линији Дрине, па су настављене и идуће године. Против Твртка истакоше противници, у споразуму с Турцима, њиховог претендента на престо. Био је то Радивој, незаконити син Остојин. У лето 1433. Тврткова војска била је потиснута и сматрала се као поражена. Војвода Радослав, који се пре тога био измирио са Дубровником без икакве своје штете, превртљив и непоуздан, пришао је деспотовој странци. Деспот је овом приликом проширио своју власт на целом подручју од Зворника до Усоре. Уза њ су ишли и Турци, који су хтели да докрајче владу краља Твртка као мађарског пријатеља. Ратовање је прекинуто у јесен 1433., кад је деспот добио обавештења, да мађарски краљ спрема помоћ Твртку, да би сузбио Турке, и кад му је постало јасно, да би, ако не стане, могао изазвати освету Мађара.
 
Neprijateljstva dovedoše do pravog rata. U jesen 1432. borbe su vođene na liniji Drine, pa su nastavljene i iduće godine. Protiv Tvrtka istakoše protivnici, u sporazumu s Turcima, njihovog pretendenta na presto. Bio je to Radivoj, nezakoniti sin Ostojin. U leto 1433. Tvrtkova vojska bila je potisnuta i smatrala se kao poražena. Vojvoda Radoslav, koji se pre toga bio izmirio sa Dubrovnikom bez ikakve svoje štete, prevrtljiv i nepouzdan, prišao je despotovoj stranci. Despot je ovom prilikom proširio svoju vlast na celom području od Zvornika do Usore. Uza nj su išli i Turci, koji su hteli da dokrajče vladu kralja Tvrtka kao mađarskog prijatelja. Ratovanje je prekinuto u jesen 1433., kad je despot dobio obaveštenja, da mađarski kralj sprema pomoć Tvrtku, da bi suzbio Turke, i kad mu je postalo jasno, da bi, ako ne stane, mogao izazvati osvetu Mađara.
Нови претендент Радивој није био човек јаче вредности и није могао успети против Твртка. Мађарска војска дошла је доиста током лета 1434. год. у Босну и потиснула је Турке. Повратила је чак и град Ходидјед. Војвода Сандаљ је истог лета претрпео неуспех у борби с Ђурђем Војсалићем, господарем Доњих крајева, и изгубио је Горску Жупу и нека места на доњој Неретви. Сам Сандаљ није доспео да поврати изгубљени део. У последње време чешће је поболевао, а 15. марта 1435. прешао је међу покојнике.
 
Novi pretendent Radivoj nije bio čovek jače vrednosti i nije mogao uspeti protiv Tvrtka. Mađarska vojska došla je doista tokom leta 1434. god. u Bosnu i potisnula je Turke. Povratila je čak i grad Hodidjed. Vojvoda Sandalj je istog leta pretrpeo neuspeh u borbi s Đurđem Vojsalićem, gospodarem Donjih krajeva, i izgubio je Gorsku Župu i neka mesta na donjoj Neretvi. Sam Sandalj nije dospeo da povrati izgubljeni deo. U poslednje vreme češće je pobolevao, a 15. marta 1435. prešao je među pokojnike.
У Босни су за ово време Турци добили једног новог присталицу, човека јаке воље, али ретко себичног и правог циника. То је био наследник Сандаљев, његов синовац Стјепан Вукчић. Рођен око 1404./5. год. он је у 1435. био у напону снаге. С Турцима је одржавао везе још и раније, пре него је примио власт, али се понудио, преко Дубровника, и Мађарима. Кад је Сандаљ умро краљ Твртко се није налазио у Босни. Био је на мађарском двору, где се, изгледа, измирио са деспотом. Помаган од мађарског краља вратио се у Босну почетком маја, да се спреми за борбу против Косача, којима није могао заборавити стара непријатељства.
 
U Bosni su za ovo vreme Turci dobili jednog novog pristalicu, čoveka jake volje, ali retko sebičnog i pravog cinika. To je bio naslednik Sandaljev, njegov sinovac Stjepan Vukčić. Rođen oko 1404./5. god. on je u 1435. bio u naponu snage. S Turcima je održavao veze još i ranije, pre nego je primio vlast, ali se ponudio, preko Dubrovnika, i Mađarima. Kad je Sandalj umro kralj Tvrtko se nije nalazio u Bosni. Bio je na mađarskom dvoru, gde se, izgleda, izmirio sa despotom. Pomagan od mađarskog kralja vratio se u Bosnu početkom maja, da se spremi za borbu protiv Kosača, kojima nije mogao zaboraviti stara neprijateljstva.
Не знајући какав ће бити Сандаљев наследник и многи други породични непријатељи Косача пожурише да напану њихово подручје искоришћавајући смрт Сандаљеву. Међу првима јавио се Степанов зет, војвода Радослав Павловић, који изазва устанак у драчевичкој жупи. Краљ Сигисмунд је чак тражио од Дубровачке Републике, да помаже устанак и западне хумске властеле, хотећи да скрши на почетку наследника једног свог вазала, који му је својом снагом и утицајем задавао много неприлика. И Млетачка Република беше почела преговоре, да се, милом или силом, дочепа Новог, главне хришћанске и босанске луке на мору. Једино су се као исправни суседи држали Дубровчани. Маја месеца 1435. издао је краљ Сигисмунд наредбу хрватским кнезовима Ивану и Степану Франкопану, да освоје Хум, који да је Сандаљ на силу држао. За новог господара те земље би именован бивши београдски заповедник Матко Таловац. Мађарске и хрватске чете упале су потом у Степанову област, продрле све до Неретве и поселе важни трг Дријево.
 
Ne znajući kakav će biti Sandaljev naslednik i mnogi drugi porodični neprijatelji Kosača požuriše da napanu njihovo područje iskorišćavajući smrt Sandaljevu. Među prvima javio se Stepanov zet, vojvoda Radoslav Pavlović, koji izazva ustanak u dračevičkoj župi. Kralj Sigismund je čak tražio od Dubrovačke Republike, da pomaže ustanak i zapadne humske vlastele, hoteći da skrši na početku naslednika jednog svog vazala, koji mu je svojom snagom i uticajem zadavao mnogo neprilika. I Mletačka Republika beše počela pregovore, da se, milom ili silom, dočepa Novog, glavne hrišćanske i bosanske luke na moru. Jedino su se kao ispravni susedi držali Dubrovčani. Maja meseca 1435. izdao je kralj Sigismund naredbu hrvatskim knezovima Ivanu i Stepanu Frankopanu, da osvoje Hum, koji da je Sandalj na silu držao. Za novog gospodara te zemlje bi imenovan bivši beogradski zapovednik Matko Talovac. Mađarske i hrvatske čete upale su potom u Stepanovu oblast, prodrle sve do Neretve i posele važni trg Drijevo.
У невољи, нападнут с више страна, Степан се обратио Турцима. Ови су доиста и стигли са неких 1.500 војника. Водио их је Исабегов син Барак. Са Степановим четама напали су најпре област Павловића. Остали су у Хуму и Травунији све до првих дана новембра, док се један њихов одред већ у августу дочепао Ходидједа. У том су се граду отад учврстили и држали га с пуно пажње. Пред Турцима су побегли из Дријева мађарско-хрватски људи, немајући довољно снаге да се упусте у борбу. Од пролећа 1436. Барак је наставио са турским учвршћивањем у средишњој Босни, у области Павловића. Од тог времена почиње постепено развијање Сарајева, коме су Турци давали карактер свога града и коме су дали и име.
 
U nevolji, napadnut s više strana, Stepan se obratio Turcima. Ovi su doista i stigli sa nekih 1.500 vojnika. Vodio ih je Isabegov sin Barak. Sa Stepanovim četama napali su najpre oblast Pavlovića. Ostali su u Humu i Travuniji sve do prvih dana novembra, dok se jedan njihov odred već u avgustu dočepao Hodidjeda. U tom su se gradu otad učvrstili i držali ga s puno pažnje. Pred Turcima su pobegli iz Drijeva mađarsko-hrvatski ljudi, nemajući dovoljno snage da se upuste u borbu. Od proleća 1436. Barak je nastavio sa turskim učvršćivanjem u središnjoj Bosni, u oblasti Pavlovića. Od tog vremena počinje postepeno razvijanje Sarajeva, kome su Turci davali karakter svoga grada i kome su dali i ime.
Другог, ненаданог, савезника добио је Степан у хрватском кнезу Ивану Франкопану. Краљ Сигисмунд није пристајао да Степан прими баштину свог умрлог таста Ивана Нелипића и кад се овај не хтеде покорити краљ га прогласи за одметника. Матко Таловац доби почетком 1436. год. наредбу да крене с војском и против њега. Природно је, да је такав поступак краљев приближио Степана и Ивана. У борбама које су се потом развиле Иван није имао успеха и крајем 1436. год. губи му се траг. Почетком 1437. год. Таловац је остао победник и од Иванове удовице примио све поседе њеног оца и мужа. Степану је то ратовање донело ипак посредне користи, јер је задржало Таловца од поновног нападаја на Хум.
 
Drugog, nenadanog, saveznika dobio je Stepan u hrvatskom knezu Ivanu Frankopanu. Kralj Sigismund nije pristajao da Stepan primi baštinu svog umrlog tasta Ivana Nelipića i kad se ovaj ne htede pokoriti kralj ga proglasi za odmetnika. Matko Talovac dobi početkom 1436. god. naredbu da krene s vojskom i protiv njega. Prirodno je, da je takav postupak kraljev približio Stepana i Ivana. U borbama koje su se potom razvile Ivan nije imao uspeha i krajem 1436. god. gubi mu se trag. Početkom 1437. god. Talovac je ostao pobednik i od Ivanove udovice primio sve posede njenog oca i muža. Stepanu je to ratovanje donelo ipak posredne koristi, jer je zadržalo Talovca od ponovnog napadaja na Hum.
Кад је краљ Твртко видео, да Турци узимају маха у Босни и да због њихове помоћи не може скршити Степана он је осетио потребу да промени своје држање. За 25.000 дуката годишњег данка добио је од султана гарантије, да ће остати признат и поштеђен. Те везе с Турцима приближиле су Твртка и војводи Степану. У другој половини 1436. год. дошло је чак и до савеза између њих двојице против војводе Радослава. Њиховој удруженој снази он није мого одолети. У фебруару 1438. изгубио је на југу Требиње, свој најбољи и најзначајнији град, а отео му га је Степан, да му га никад више не врати. На северу за њ је, у корист Турака, био изгубљен добар део жупе Врхбосне. После ових неуспеха Радослав је задржао само Подриње и борачки крај, са нешто области око Коњица и Трнова. За време ових грађанских ратова Босна је осетно настрадала. Само од 1435-7. год., по једном фрањевачком извештају, било је срушено и спаљено око 16 манастира и цркава.
 
Kad je kralj Tvrtko video, da Turci uzimaju maha u Bosni i da zbog njihove pomoći ne može skršiti Stepana on je osetio potrebu da promeni svoje držanje. Za 25.000 dukata godišnjeg danka dobio je od sultana garantije, da će ostati priznat i pošteđen. Te veze s Turcima približile su Tvrtka i vojvodi Stepanu. U drugoj polovini 1436. god. došlo je čak i do saveza između njih dvojice protiv vojvode Radoslava. Njihovoj udruženoj snazi on nije mogo odoleti. U februaru 1438. izgubio je na jugu Trebinje, svoj najbolji i najznačajniji grad, a oteo mu ga je Stepan, da mu ga nikad više ne vrati. Na severu za nj je, u korist Turaka, bio izgubljen dobar deo župe Vrhbosne. Posle ovih neuspeha Radoslav je zadržao samo Podrinje i borački kraj, sa nešto oblasti oko Konjica i Trnova. Za vreme ovih građanskih ratova Bosna je osetno nastradala. Samo od 1435-7. god., po jednom franjevačkom izveštaju, bilo je srušeno i spaljeno oko 16 manastira i crkava.
== Бертрандон де ла Брокијер ==
[[Датотека:Tughra of Murad II.JPG|мини|десно|Муратова тугра]]
Веома занимљив и важан опис балканских земаља и прилика овога времена дао је учени француски племић, Бертрандон де ла Брокиер. Он је био утицајна личност на двору Филипа Бургундског. Као и његов отац, који је учествовао у никопољској битци, и Филип је показивао доста интереса за балканске ствари и кад је почела папина акција у корист балканских хришћана он је послао мудрог Бертрандона да испита прилике на истоку. Бертрандон је провео на Балкану 1432/3. годину и запазио је на том путу врло много ствари. Султан Мурат II, који је тад имао 28-30 година, био је омален, гојазан, с тамним лицем и великим крупним носем. Хвалили су га да је имао добру нарав. Пијанчио је радо, а у пијаном стању био је широке руке. Имао је харем са преко 300 жена и 25-30 младића. Ови су бивали "чешће с њим него ли жене". У турској војсци налази се и хришћана, и то вазалских и најамничких одреда. На султанов двор био је дошао босански кнез Радивој, да тражи султанову помоћ против босанског краља, "тврдећи да та краљевина њему припада". Посланство дуке миланског, коме се придружио Бертрандон, тражило је од султана, да уступи краљу Сигисмунду Влашку и Бугарску до Софије, Босну и Албанију, али је то султан одлучно одбио. На повратку из Једрена посланство је видело у бедном стању хришћанско робље, које је вођено на продају, а на путу су срели, у тешким ланцима, 15 људи и 10 жена, који беху заробљени у Босни. У планинама, којима су пролазили, било је доста хајдучије, која се у нашим земљама јавља од почетка XV века. Ниш су нашли разорен, а моравска долина била је "лепа, равна, добро насељена људима и селима". Крушевац, с разрушеним градом, налазио се у турским рукама, близу тадашње српско-турске границе. Деспотова област, која почиње од Мораве, била је, као и остала моравска долина, лепа и насељена. Испод Сталаћа, већ разрушеног, Турци су држали 80-400 шајки, да би могли, у случају потребе, брзо пребацити војску и коње. Путовање по унутрашњости Србије било је напорно због велике шуме и рђавих шумских путева. "Али према другим шумским и брдовитим земљама, и ту су земље врло лепе и врло су добро насељене селима, и у свој тој Расији или Србији, што је једно исто, има свега што је од потребе." Деспота су нашли у Некудиму, у лову. "Поменути расијски деспот бави се у овој вароши зато што су око ње врло лепа шумска места за уживање и реке за сваковрсни лов, нарочито са соколовима". Уза њ се тад налазио један Турчин, који беше дошао од султана с позивом, да деспот са једним сином пошаље обавезни одред војске. Тај је имао бити и опет упућен у Албанију. Бертрандон помиње, да је деспот већ био дао султану своју кћер за жену, што ми, на основу наших вести, не сматрамо да је тачно. Тад је само дао пристанак. Исто тако неће бити тачно, да је тада била удата за грофа Улриха Цељског и друга кћерка деспотова, него је тада ствар била уговорена. Уз деспота се у Некудиму налазило у тај мах доста његове властеле "с дугом косом и великом брадом", јер је ту било стигло посланство базелског сабора, епископ Антоније и Алберт де Криспис, магистер теологије, које је путовало за Цариград и имало да доврши преговоре око црквене уније. Обавештени људи причали су путнику о богатству рудника Новог Брда, о којем су се ширили гласови на много страна. "Ту се копа сребро и злато заједно, и одатле се вуче 200.000 дуката на годину. И да није тога, мислим да би деспот до сад био истеран из његове земље Расије". Сигисмунд је, вели, даровао деспоту више градова у Угарској, који му доносе на 50.000 дуката прихода, "да га начини својим човеком". "Али он опет више слуша султана него цара". Веома је занимљиво Бертрандоново казивање о тадашњем Београду, чији заповедник беше ранији дубровачки поданик Матко Таловац. Један део градске посаде беху немачки најамници. "За људе из Србије рекоше ми", тумачи писац, "да се у град никако не пуштају зато што су турски поданици и Турчина слушају; а Угри су непоуздани и Турака се толико боје, да не би смели чувати место и сачекати Турчина и сву силу његову, кад би на град ударио".
 
== Bertrandon de la Brokijer ==
== Односи са Србијом у другој деценији владавине ==
[[Datoteka:Tughra of Murad II.JPG|mini|desno|Muratova tugra]]
[[Датотека:Mara Branković, Esphigmenou charter (1429).jpg|мини|десно|Лик Маре Бранковић са Есфигменске повеље ([[1429]]).]]
Veoma zanimljiv i važan opis balkanskih zemalja i prilika ovoga vremena dao je učeni francuski plemić, Bertrandon de la Brokier. On je bio uticajna ličnost na dvoru Filipa Burgundskog. Kao i njegov otac, koji je učestvovao u nikopoljskoj bitci, i Filip je pokazivao dosta interesa za balkanske stvari i kad je počela papina akcija u korist balkanskih hrišćana on je poslao mudrog Bertrandona da ispita prilike na istoku. Bertrandon je proveo na Balkanu 1432/3. godinu i zapazio je na tom putu vrlo mnogo stvari. Sultan Murat II, koji je tad imao 28-30 godina, bio je omalen, gojazan, s tamnim licem i velikim krupnim nosem. Hvalili su ga da je imao dobru narav. Pijančio je rado, a u pijanom stanju bio je široke ruke. Imao je harem sa preko 300 žena i 25-30 mladića. Ovi su bivali "češće s njim nego li žene". U turskoj vojsci nalazi se i hrišćana, i to vazalskih i najamničkih odreda. Na sultanov dvor bio je došao bosanski knez Radivoj, da traži sultanovu pomoć protiv bosanskog kralja, "tvrdeći da ta kraljevina njemu pripada". Poslanstvo duke milanskog, kome se pridružio Bertrandon, tražilo je od sultana, da ustupi kralju Sigismundu Vlašku i Bugarsku do Sofije, Bosnu i Albaniju, ali je to sultan odlučno odbio. Na povratku iz Jedrena poslanstvo je videlo u bednom stanju hrišćansko roblje, koje je vođeno na prodaju, a na putu su sreli, u teškim lancima, 15 ljudi i 10 žena, koji behu zarobljeni u Bosni. U planinama, kojima su prolazili, bilo je dosta hajdučije, koja se u našim zemljama javlja od početka XV veka. Niš su našli razoren, a moravska dolina bila je "lepa, ravna, dobro naseljena ljudima i selima". Kruševac, s razrušenim gradom, nalazio se u turskim rukama, blizu tadašnje srpsko-turske granice. Despotova oblast, koja počinje od Morave, bila je, kao i ostala moravska dolina, lepa i naseljena. Ispod Stalaća, već razrušenog, Turci su držali 80-400 šajki, da bi mogli, u slučaju potrebe, brzo prebaciti vojsku i konje. Putovanje po unutrašnjosti Srbije bilo je naporno zbog velike šume i rđavih šumskih puteva. "Ali prema drugim šumskim i brdovitim zemljama, i tu su zemlje vrlo lepe i vrlo su dobro naseljene selima, i u svoj toj Rasiji ili Srbiji, što je jedno isto, ima svega što je od potrebe." Despota su našli u Nekudimu, u lovu. "Pomenuti rasijski despot bavi se u ovoj varoši zato što su oko nje vrlo lepa šumska mesta za uživanje i reke za svakovrsni lov, naročito sa sokolovima". Uza nj se tad nalazio jedan Turčin, koji beše došao od sultana s pozivom, da despot sa jednim sinom pošalje obavezni odred vojske. Taj je imao biti i opet upućen u Albaniju. Bertrandon pominje, da je despot već bio dao sultanu svoju kćer za ženu, što mi, na osnovu naših vesti, ne smatramo da je tačno. Tad je samo dao pristanak. Isto tako neće biti tačno, da je tada bila udata za grofa Ulriha Celjskog i druga kćerka despotova, nego je tada stvar bila ugovorena. Uz despota se u Nekudimu nalazilo u taj mah dosta njegove vlastele "s dugom kosom i velikom bradom", jer je tu bilo stiglo poslanstvo bazelskog sabora, episkop Antonije i Albert de Krispis, magister teologije, koje je putovalo za Carigrad i imalo da dovrši pregovore oko crkvene unije. Obavešteni ljudi pričali su putniku o bogatstvu rudnika Novog Brda, o kojem su se širili glasovi na mnogo strana. "Tu se kopa srebro i zlato zajedno, i odatle se vuče 200.000 dukata na godinu. I da nije toga, mislim da bi despot do sad bio isteran iz njegove zemlje Rasije". Sigismund je, veli, darovao despotu više gradova u Ugarskoj, koji mu donose na 50.000 dukata prihoda, "da ga načini svojim čovekom". "Ali on opet više sluša sultana nego cara". Veoma je zanimljivo Bertrandonovo kazivanje o tadašnjem Beogradu, čiji zapovednik beše raniji dubrovački podanik Matko Talovac. Jedan deo gradske posade behu nemački najamnici. "Za ljude iz Srbije rekoše mi", tumači pisac, "da se u grad nikako ne puštaju zato što su turski podanici i Turčina slušaju; a Ugri su nepouzdani i Turaka se toliko boje, da ne bi smeli čuvati mesto i sačekati Turčina i svu silu njegovu, kad bi na grad udario".
Деспот је водио политику, која је имала бити пријатељска на обе стране, и према Турцима и према Мађарима. Он је желео да Србији обезбеди мир, ма и под врло скупу цену. Од Турака је зазирао свакако више, јер је добро видео да код њих превлађује офанзивни дух, а да су Мађари више у ставу одбране. Његову двоструку политику не карактерише вероватно ништа боље него удаја његових кћери на две сасвим противне стране. Бракови ти били су чисто политички. Деспот је преко њих хтео да ухвати везе са правим лицима и Турске и Угарске, а успео је удомити обе кћери захваљујући свом огромном богатству и миразу који је уза њих дао. Нарочито се за султана прича, да је тражио и добио велик новац. У доста смушеној и ориенталски обојеној хроници Ашик паше Заде прича се, како "Вук оглија (т. ј. Вуковић) посла дарова преко мере много". Прва је била удата Катарина 1433. за грофа Улриха Цељског, који је био братић Варваре, жене краља и цара Сигисмунда, а син моћног Хермана II. Мара је дата, по свој прилици, у пролеће 1434. султану Мурату.
 
== Odnosi sa Srbijom u drugoj deceniji vladavine ==
== Освајање Србије ==
[[Datoteka:Mara Branković, Esphigmenou charter (1429).jpg|mini|desno|Lik Mare Branković sa Esfigmenske povelje ([[1429]]).]]
У зиму, 9. децембра 1437., умро је мађарски краљ Сигисмунд који је пола века моћно и често пресудно утицао на судбину Србије и Босне. Његова основна политичка линија била је, да те две државе чврсто веже за себе и Мађарску, не дозвољавајући им никакве потезе самосталније спољашње политике. С почетка је то чинио због самоодржања, у борби с напуљским противкандидатом, и у тежњи да те земље не изгуби и да се оне не ојачају на мађарски рачун. У другом периоду, после појаве Турака, он је то чинио ради мађарске сигурности. У том погледу био је до краја доследан и упоран, понављајући ударце до противничке изнемоглости. У појединачним његовим потезима било је често брзине и плаховитости, понекад и нешто авантуристичког, али увек пуно самопоуздања. Осетна је штета, што се био заплео на више страна и трошио снагу и на неке проблематичне подвиге, па није могао да усредсреди сву пажњу и своју доста велику моћ на питања Балкана. Не само ради балканских народа и држава него у сопственом интересу Мађарске. И кад је сагледао турску опасност у правој мери он се није сав дао на то, да је паралише или сузбије што даље; а док је то сагледао турска снага била је узела толико замаха, да се више није дала ослабити наивним витешким потезима и ударцима спреманим на махове. Турци су, по Бертранднову причању, говорили пред крај Сигисмундове владе са презиром о мађарској борбеној снази. У години његове смрти провалили су они, с Власима заједно, све до Сибиња. Да им се освети, наредио је стари краљ један од оних својих брзих демонстративних упада у Србију. Мађарска војска, састављена не само од Мађара, него и од Пољака и Чеха, прешла је 19. јуна 1437. Дунав код Пожежене и продрла дубоко у Србију. Водио је Јанош Марцали, један од понајбољих војсковођа Сигисмундових. За три дана стигла је мађарска војска до Сталаћа и попалила турске шајке под њим, а сјутри дан је продрла у Крушевац и запалила и њега. Сам Сигисмунд изречно је похвалио бана Франка Таловца, који је пошао "да попали и уништи град Крушевац" што је то извршио. Одмах потом почели су Мађари повлачење и већ 27. јуна налазили су се према Ковину. Од таквих демонстративних похода, које су вршили и Турци и Мађари, страдала су у ствари понајвише само наша подручја или области насељени нашим живљем. Од њих није било никаквих правих војничких користи, нити су такви походи могли ма шта изменити у стању снага и односа. Пред сам прелазак мађарске војске у отаџбину стигла је турска потера из Видина. У борби, која се развила на Годоминском пољу код Смедерева, турска војска била је потучена са осетним губицима. Огорчени Турци опустише околину Смедерева, кривећи Србе да су били у споразуму с Мађарима. Та оптужба допрла је и до султана. У Једрену се веровало, да Мађари не би смели вршити такве походе дубоко по Србији да нису имали неких тајних споразума са Србима. Да би га ублажио деспот је морао предати Турцима браничевски крај, да би они могли вршити непосреднији надзор над мађарским кретањима уз дунавску линију.
Despot je vodio politiku, koja je imala biti prijateljska na obe strane, i prema Turcima i prema Mađarima. On je želeo da Srbiji obezbedi mir, ma i pod vrlo skupu cenu. Od Turaka je zazirao svakako više, jer je dobro video da kod njih prevlađuje ofanzivni duh, a da su Mađari više u stavu odbrane. Njegovu dvostruku politiku ne karakteriše verovatno ništa bolje nego udaja njegovih kćeri na dve sasvim protivne strane. Brakovi ti bili su čisto politički. Despot je preko njih hteo da uhvati veze sa pravim licima i Turske i Ugarske, a uspeo je udomiti obe kćeri zahvaljujući svom ogromnom bogatstvu i mirazu koji je uza njih dao. Naročito se za sultana priča, da je tražio i dobio velik novac. U dosta smušenoj i orientalski obojenoj hronici Ašik paše Zade priča se, kako "Vuk oglija (t. j. Vuković) posla darova preko mere mnogo". Prva je bila udata Katarina 1433. za grofa Ulriha Celjskog, koji je bio bratić Varvare, žene kralja i cara Sigismunda, a sin moćnog Hermana II. Mara je data, po svoj prilici, u proleće 1434. sultanu Muratu.
 
== Osvajanje Srbije ==
[[Датотека:Pisanello_024b.jpg|мини|200п|'''Жигмунд Ликсембуршки''', угарски и бохемијски краљ, као и цар Светог римског царства. Портрет из 1433. године]]
U zimu, 9. decembra 1437., umro je mađarski kralj Sigismund koji je pola veka moćno i često presudno uticao na sudbinu Srbije i Bosne. Njegova osnovna politička linija bila je, da te dve države čvrsto veže za sebe i Mađarsku, ne dozvoljavajući im nikakve poteze samostalnije spoljašnje politike. S početka je to činio zbog samoodržanja, u borbi s napuljskim protivkandidatom, i u težnji da te zemlje ne izgubi i da se one ne ojačaju na mađarski račun. U drugom periodu, posle pojave Turaka, on je to činio radi mađarske sigurnosti. U tom pogledu bio je do kraja dosledan i uporan, ponavljajući udarce do protivničke iznemoglosti. U pojedinačnim njegovim potezima bilo je često brzine i plahovitosti, ponekad i nešto avanturističkog, ali uvek puno samopouzdanja. Osetna je šteta, što se bio zapleo na više strana i trošio snagu i na neke problematične podvige, pa nije mogao da usredsredi svu pažnju i svoju dosta veliku moć na pitanja Balkana. Ne samo radi balkanskih naroda i država nego u sopstvenom interesu Mađarske. I kad je sagledao tursku opasnost u pravoj meri on se nije sav dao na to, da je parališe ili suzbije što dalje; a dok je to sagledao turska snaga bila je uzela toliko zamaha, da se više nije dala oslabiti naivnim viteškim potezima i udarcima spremanim na mahove. Turci su, po Bertrandnovu pričanju, govorili pred kraj Sigismundove vlade sa prezirom o mađarskoj borbenoj snazi. U godini njegove smrti provalili su oni, s Vlasima zajedno, sve do Sibinja. Da im se osveti, naredio je stari kralj jedan od onih svojih brzih demonstrativnih upada u Srbiju. Mađarska vojska, sastavljena ne samo od Mađara, nego i od Poljaka i Čeha, prešla je 19. juna 1437. Dunav kod Požežene i prodrla duboko u Srbiju. Vodio je Janoš Marcali, jedan od ponajboljih vojskovođa Sigismundovih. Za tri dana stigla je mađarska vojska do Stalaća i popalila turske šajke pod njim, a sjutri dan je prodrla u Kruševac i zapalila i njega. Sam Sigismund izrečno je pohvalio bana Franka Talovca, koji je pošao "da popali i uništi grad Kruševac" što je to izvršio. Odmah potom počeli su Mađari povlačenje i već 27. juna nalazili su se prema Kovinu. Od takvih demonstrativnih pohoda, koje su vršili i Turci i Mađari, stradala su u stvari ponajviše samo naša područja ili oblasti naseljeni našim življem. Od njih nije bilo nikakvih pravih vojničkih koristi, niti su takvi pohodi mogli ma šta izmeniti u stanju snaga i odnosa. Pred sam prelazak mađarske vojske u otadžbinu stigla je turska potera iz Vidina. U borbi, koja se razvila na Godominskom polju kod Smedereva, turska vojska bila je potučena sa osetnim gubicima. Ogorčeni Turci opustiše okolinu Smedereva, kriveći Srbe da su bili u sporazumu s Mađarima. Ta optužba doprla je i do sultana. U Jedrenu se verovalo, da Mađari ne bi smeli vršiti takve pohode duboko po Srbiji da nisu imali nekih tajnih sporazuma sa Srbima. Da bi ga ublažio despot je morao predati Turcima braničevski kraj, da bi oni mogli vršiti neposredniji nadzor nad mađarskim kretanjima uz dunavsku liniju.
Краља Сигисмунда наследио је његов зет, аустриски војвода Албрехт Хабзбуршки. Ова промена дала је, међу другим стварима, повода Турцима, да се одлуче на крупније кораке. Они су знали, да ће у Мађарској морати доћи до извесних размирица, пошто нови краљ није био прихваћен од свих кругова у земљи, па су хтели да искористе те њихове унутрашње сукобе. У исто време, крајем 1437. год., беху отишли византиски цар Јован VIII и патриарх Јосиф са великом пратњом у Италију, да преговарају с папом о црквеној унији и да, у исто време, траже и помоћ западних хришћана за борбу против Турака. Ти преговори отегли су се више од година дана и довели су 6. јула 1439. до свечаног проглашења спајања источне и западне цркве у фјорентинској катедрали. Турци су били обавештени о тој ствари и знали су јој добро политички значај. С тога су одлучили да нападну Мађарску као главну силу, која им је могла правити сметње. С њом заједно решили су да рашчисте ситуацију и у Србији, знајући да би и деспот у души био на страни хришћанске лиге и јер су им били сумњиви његови односи са Мађарима.
 
[[Datoteka:Pisanello_024b.jpg|mini|200p|'''Žigmund Liksemburški''', ugarski i bohemijski kralj, kao i car Svetog rimskog carstva. Portret iz 1433. godine]]
Краљ Албрехт је, одмах после крунисања, пожурио у Чешку, да тамо сузбије јаку опозицију против себе и да онемогући свог противкандидата Казимира, брата пољског краља. У Чешкој он се задржао више од године дана, не обраћајући, природно, довољно потребне пажње јужним границама. Турци су то искористили и 1438. год. ушли у Ердељ, пустошећи га. Друга турска војска оперисала је у источној Србији, где је освојила Борач и Раваницу. Трећа војска продрла је у Босну све до Јајца. Али то још нису били прави војнички подвизи, него више смели извиднички залет. Прави напад дошао је с пролећа 1439. год.
Kralja Sigismunda nasledio je njegov zet, austriski vojvoda Albreht Habzburški. Ova promena dala je, među drugim stvarima, povoda Turcima, da se odluče na krupnije korake. Oni su znali, da će u Mađarskoj morati doći do izvesnih razmirica, pošto novi kralj nije bio prihvaćen od svih krugova u zemlji, pa su hteli da iskoriste te njihove unutrašnje sukobe. U isto vreme, krajem 1437. god., behu otišli vizantiski car Jovan VIII i patriarh Josif sa velikom pratnjom u Italiju, da pregovaraju s papom o crkvenoj uniji i da, u isto vreme, traže i pomoć zapadnih hrišćana za borbu protiv Turaka. Ti pregovori otegli su se više od godina dana i doveli su 6. jula 1439. do svečanog proglašenja spajanja istočne i zapadne crkve u fjorentinskoj katedrali. Turci su bili obavešteni o toj stvari i znali su joj dobro politički značaj. S toga su odlučili da napadnu Mađarsku kao glavnu silu, koja im je mogla praviti smetnje. S njom zajedno rešili su da raščiste situaciju i u Srbiji, znajući da bi i despot u duši bio na strani hrišćanske lige i jer su im bili sumnjivi njegovi odnosi sa Mađarima.
 
Kralj Albreht je, odmah posle krunisanja, požurio u Češku, da tamo suzbije jaku opoziciju protiv sebe i da onemogući svog protivkandidata Kazimira, brata poljskog kralja. U Češkoj on se zadržao više od godine dana, ne obraćajući, prirodno, dovoljno potrebne pažnje južnim granicama. Turci su to iskoristili i 1438. god. ušli u Erdelj, pustošeći ga. Druga turska vojska operisala je u istočnoj Srbiji, gde je osvojila Borač i Ravanicu. Treća vojska prodrla je u Bosnu sve do Jajca. Ali to još nisu bili pravi vojnički podvizi, nego više smeli izvidnički zalet. Pravi napad došao je s proleća 1439. god.
Велика турска војска, под вођством самог султана, кренула је крајем априла 1439. на Србију. Деспот није успео да разувери султана у његовим сумњама, а није пристао ни да се придружи његовој војсци, ни да јој кроз Србију дозволи несметан пролаз. Срби тој војсци нису могли одолети; одржали су се, у први мах само Ново Брдо на југу, и Смедерево на северу, које је бранио деспотов син Гргур и Тома Кантакузен. На Србију је, као турски вазал напао и Степан Вукчић и опленио је неке њене југозападне области. Том приликом пала је у турске руке и Сребреница. Деспот пређе за то време у Угарску да тражи помоћи с уверењем да је треба добити пошто је страдао због ње.
 
Velika turska vojska, pod vođstvom samog sultana, krenula je krajem aprila 1439. na Srbiju. Despot nije uspeo da razuveri sultana u njegovim sumnjama, a nije pristao ni da se pridruži njegovoj vojsci, ni da joj kroz Srbiju dozvoli nesmetan prolaz. Srbi toj vojsci nisu mogli odoleti; održali su se, u prvi mah samo Novo Brdo na jugu, i Smederevo na severu, koje je branio despotov sin Grgur i Toma Kantakuzen. Na Srbiju je, kao turski vazal napao i Stepan Vukčić i oplenio je neke njene jugozapadne oblasti. Tom prilikom pala je u turske ruke i Srebrenica. Despot pređe za to vreme u Ugarsku da traži pomoći s uverenjem da je treba dobiti pošto je stradao zbog nje.
Краљ Албрехт показивао је доиста воље да се одазове, али је имао много тешкоћа са незадовољном властелом у Мађарској, која је налазила да је сад најпогоднији час да тражи ограничење краљевске власти и сузбијање немачког утицаја. Мађари нису чак допустили ни да краљ позове у помоћ немачке кнежеве бранећи се тим, да су они сами довољно јаки за одбрану против непријатеља. Краљ с тога, осећајући да нема корена у земљи, мораде остати пасиван. Са нешто мало војске стајао је неко време у близини Титела и Сланкамена, не пружајући тешко угроженом Смедереву никакве помоћи. После тромесечне опсаде Смедерево је пало 18. августа. Од српских области остала је слободна само Зета, која није била на путу Турцима. Ашик пашина хроника бележи, да је, после овог похода, од силног плена "у Скопљу продаван дечак од четири године за 20 аспри".
 
Kralj Albreht pokazivao je doista volje da se odazove, ali je imao mnogo teškoća sa nezadovoljnom vlastelom u Mađarskoj, koja je nalazila da je sad najpogodniji čas da traži ograničenje kraljevske vlasti i suzbijanje nemačkog uticaja. Mađari nisu čak dopustili ni da kralj pozove u pomoć nemačke kneževe braneći se tim, da su oni sami dovoljno jaki za odbranu protiv neprijatelja. Kralj s toga, osećajući da nema korena u zemlji, morade ostati pasivan. Sa nešto malo vojske stajao je neko vreme u blizini Titela i Slankamena, ne pružajući teško ugroženom Smederevu nikakve pomoći. Posle tromesečne opsade Smederevo je palo 18. avgusta. Od srpskih oblasti ostala je slobodna samo Zeta, koja nije bila na putu Turcima. Ašik pašina hronika beleži, da je, posle ovog pohoda, od silnog plena "u Skoplju prodavan dečak od četiri godine za 20 aspri".
Мало иза српске катастрофе умро је, сасвим изненада, и краљ Албрехт, 27. октобра 1439. Мађарска је због тога упала у нову, и још тежу кризу и била је једно време потпуно искључена из сваког рачуна за војничке подвиге већег стила. За престо се јављало више кандидата. Деспот Ђурађ озбиљно је помишљао, да његов најмлађи син Лазар постане мађарски владар, тако, што би се оженио Албрехтовом удовицом. Краљица је одбила ту комбинацију као немогућу већ због верских разлога; али је дивно чудо како је Ђурађ могао поверовати да би на то пристали мађарски барони и високи католички клир. Избор је коначно пао на пољског краља Владислава III, младо момче са непуних петнаест година. У исто време краљица је родила и сина Ладислава Посмрче, који је касније имао да наследе дедову и очеву круну. Између присталица два Ладислава настале су дуге препирке коме од њих управо припада власт и те препирке претиле су да се извргну у опасна непријатељства.
 
Malo iza srpske katastrofe umro je, sasvim iznenada, i kralj Albreht, 27. oktobra 1439. Mađarska je zbog toga upala u novu, i još težu krizu i bila je jedno vreme potpuno isključena iz svakog računa za vojničke podvige većeg stila. Za presto se javljalo više kandidata. Despot Đurađ ozbiljno je pomišljao, da njegov najmlađi sin Lazar postane mađarski vladar, tako, što bi se oženio Albrehtovom udovicom. Kraljica je odbila tu kombinaciju kao nemoguću već zbog verskih razloga; ali je divno čudo kako je Đurađ mogao poverovati da bi na to pristali mađarski baroni i visoki katolički klir. Izbor je konačno pao na poljskog kralja Vladislava III, mlado momče sa nepunih petnaest godina. U isto vreme kraljica je rodila i sina Ladislava Posmrče, koji je kasnije imao da naslede dedovu i očevu krunu. Između pristalica dva Ladislava nastale su duge prepirke kome od njih upravo pripada vlast i te prepirke pretile su da se izvrgnu u opasna neprijateljstva.
== Опсада Београда ==
Мурат II није, наравно, дао чекати на се. Он је у пролеће 1440. пао с војском под Београд, а у исто време упутио је своје чете да харају по Бачкој и Банату. Из саме Мађарске није се могло ничем надати. Београдска посада, ипак, храбро је издржала опсаду од пуних шест месеци захваљујући томе, што јој Турци нису могли пресећи све везе преко воде и захваљујући примитивном пушкама. У јесен султан је морао да се повуче. Његова војска уграбила је, међутим, преко Саве и Дунава богат плен. "За једне чизме су продавали једну робињу. И ја убоги сам за 100 аспри узео једног дивног младића", бележи Ашик паша Заде.
 
== Opsada Beograda ==
== Бег српског деспота ==
Murat II nije, naravno, dao čekati na se. On je u proleće 1440. pao s vojskom pod Beograd, a u isto vreme uputio je svoje čete da haraju po Bačkoj i Banatu. Iz same Mađarske nije se moglo ničem nadati. Beogradska posada, ipak, hrabro je izdržala opsadu od punih šest meseci zahvaljujući tome, što joj Turci nisu mogli preseći sve veze preko vode i zahvaljujući primitivnom puškama. U jesen sultan je morao da se povuče. Njegova vojska ugrabila je, međutim, preko Save i Dunava bogat plen. "Za jedne čizme su prodavali jednu robinju. I ja ubogi sam za 100 aspri uzeo jednog divnog mladića", beleži Ašik paša Zade.
Кад је побегао у Зету деспот је и тамо нашао веома неповољну ситуацију. Степан Вукчић, као веран турски вазал, искористио је незгоде турских непријатеља и на истоку и на западу. На западу је освојио град Омиш и област Пољица, јер месне мађарско-хрватске власти, због пометености у Мађарској, нису добиле никакве помоћи. На истоку почео је освајања у Зети полажући право на ту област као муж Јелене, кћери Балше III. Придобио је за себе породицу Црнојевића, најмоћнију у Црној Гори, која се одавно одметала и од деспота Стевана и од деспота Ђурђа. Деспот је понудио Дубровачкој Републици да заједно сузбију Степана, али Дубровчани нису пристајали ни на какве комбинације на тој основи. Да делује на Дубровчане и ваљда да боље из близине посматра Степаново кретање дошао је деспот средином априла 1441. у Дубровник на дужи боравак.
 
== Beg srpskog despota ==
[[Датотека:Grgur Branković, Esphigmenou charter (1429).jpg|мини|десно|Лик Гргура Бранковића са Есфигменске повеље ([[1429]]).]]
Kad je pobegao u Zetu despot je i tamo našao veoma nepovoljnu situaciju. Stepan Vukčić, kao veran turski vazal, iskoristio je nezgode turskih neprijatelja i na istoku i na zapadu. Na zapadu je osvojio grad Omiš i oblast Poljica, jer mesne mađarsko-hrvatske vlasti, zbog pometenosti u Mađarskoj, nisu dobile nikakve pomoći. Na istoku počeo je osvajanja u Zeti polažući pravo na tu oblast kao muž Jelene, kćeri Balše III. Pridobio je za sebe porodicu Crnojevića, najmoćniju u Crnoj Gori, koja se odavno odmetala i od despota Stevana i od despota Đurđa. Despot je ponudio Dubrovačkoj Republici da zajedno suzbiju Stepana, ali Dubrovčani nisu pristajali ni na kakve kombinacije na toj osnovi. Da deluje na Dubrovčane i valjda da bolje iz blizine posmatra Stepanovo kretanje došao je despot sredinom aprila 1441. u Dubrovnik na duži boravak.
Дубровачка Република је знала, да ће деспотов долазак бити рђаво примљен на Порти и да ће с тога сигурно имати извесних неприлика, али је ипак отворила врата свог града обескућеном старом пријатељу. Тај часни пример гостољубља постао је једна од најпоноснијих страница њихове историје и њихови доцнији писци, с Гундулићем на челу, с правом су славили тај поступак својих претходника. Чим се сазнало да се деспот бави у Дубровнику почеше претње с турске стране. Чак стиже и једно посебно турско посланство да протестује. Осећајући опасност Дубровчани 27. маја решише, да траже војне најамнике у Апулији и да осигуравају своје границе. Порта је позвала и војводу Степана Вукчевића да опомене Републику, па да, ако то не помогне, изврши и напад. Око 20. јула поручио је Степан у Дубровник, пошто је отезао да прибегне сили, да ће морати извршити наредбе и почети непријатељства. Видећи каквој се опасности излаже град због њега стари деспот је одлучио да се сам повуче и око 25. јула напустио је град. Праћен од две оружане дубровачке лађе он се кренуо преко Сења у Мађарску.
 
[[Datoteka:Grgur Branković, Esphigmenou charter (1429).jpg|mini|desno|Lik Grgura Brankovića sa Esfigmenske povelje ([[1429]]).]]
== Потпуна катастрофа српске државе ==
Dubrovačka Republika je znala, da će despotov dolazak biti rđavo primljen na Porti i da će s toga sigurno imati izvesnih neprilika, ali je ipak otvorila vrata svog grada obeskućenom starom prijatelju. Taj časni primer gostoljublja postao je jedna od najponosnijih stranica njihove istorije i njihovi docniji pisci, s Gundulićem na čelu, s pravom su slavili taj postupak svojih prethodnika. Čim se saznalo da se despot bavi u Dubrovniku počeše pretnje s turske strane. Čak stiže i jedno posebno tursko poslanstvo da protestuje. Osećajući opasnost Dubrovčani 27. maja rešiše, da traže vojne najamnike u Apuliji i da osiguravaju svoje granice. Porta je pozvala i vojvodu Stepana Vukčevića da opomene Republiku, pa da, ako to ne pomogne, izvrši i napad. Oko 20. jula poručio je Stepan u Dubrovnik, pošto je otezao da pribegne sili, da će morati izvršiti naredbe i početi neprijateljstva. Videći kakvoj se opasnosti izlaže grad zbog njega stari despot je odlučio da se sam povuče i oko 25. jula napustio je grad. Praćen od dve oružane dubrovačke lađe on se krenuo preko Senja u Mađarsku.
Раздраженост Турака против деспота била је у ово време веома велика. Султан се, изгледа, није надао, да ће стари деспот показати толико непопустљивости. Колика је била његова љутина види се најбоље по том, што је оба деспотова сина, Гргура и Стевана, дао оковати и 8. маја 1441. ослепити. Један извор казује изречно, да "сестра њихова султанка није им могла ништа помоћи"; султан је, на њено наваљивање, издао истина, наређење, да не буду ослепљени, али је та његова милост стигла сувише касно. Несрећници су били оптужени ради веза, које су писмима одржавали с оцем. Мађарима је деспот био сумњив ради веза с Турцима, а у Турској деспотови синови страдају ради веза са оцем и Мађарима. То је био трагични лични удес деспотове политике, која је ишла за тим да Срби, колико могу, остану неутрални, не опредељујући се сасвим ни за једну ни за другу страну.
 
== Potpuna katastrofa srpske države ==
После дугог и јуначког отпора пало је, најзад, 27. јуна 1441. год. и Ново Брдо. Кад је иза тога Степан Вукчић ушао у Зету и заузео тамошње преостале деспотове поседе, катастрофа српске државе била је потпуна. У тај мах она више није постојала. Стари деспот, чија активност после свих обрта среће и у тако високим годинама изазива право дивљење, није ипак клонуо. Кад му је постало јасно, да у Зети и Дубровнику не може постићи ништа, а да на Млечане не вреди рачунати, решио је, да се покори краљу Владиславу. Мађари су били у тај мах једини, који су имали разумевање за турску опасност и сопствених рачуна да је покушају отклонити. Мађарски унутрашњи нереди беху се већ прилично слегли пошто је опозиција била војнички скрхана. Краљ Владислав је и сам дошао на мисао, да мора против Турака предузети енергичније мере, а ту су му мисао препоручивали и многи пријатељи из земље и са стране. Заједничка мржња на Турке приближила је краља и деспота. Као главни чинилац ратоборног расположења код Мађара јавља се Јанко Хуњади, краљев најачи ослонац и у унутрашњој и у спољашњој политици.
Razdraženost Turaka protiv despota bila je u ovo vreme veoma velika. Sultan se, izgleda, nije nadao, da će stari despot pokazati toliko nepopustljivosti. Kolika je bila njegova ljutina vidi se najbolje po tom, što je oba despotova sina, Grgura i Stevana, dao okovati i 8. maja 1441. oslepiti. Jedan izvor kazuje izrečno, da "sestra njihova sultanka nije im mogla ništa pomoći"; sultan je, na njeno navaljivanje, izdao istina, naređenje, da ne budu oslepljeni, ali je ta njegova milost stigla suviše kasno. Nesrećnici su bili optuženi radi veza, koje su pismima održavali s ocem. Mađarima je despot bio sumnjiv radi veza s Turcima, a u Turskoj despotovi sinovi stradaju radi veza sa ocem i Mađarima. To je bio tragični lični udes despotove politike, koja je išla za tim da Srbi, koliko mogu, ostanu neutralni, ne opredeljujući se sasvim ni za jednu ni za drugu stranu.
 
Posle dugog i junačkog otpora palo je, najzad, 27. juna 1441. god. i Novo Brdo. Kad je iza toga Stepan Vukčić ušao u Zetu i zauzeo tamošnje preostale despotove posede, katastrofa srpske države bila je potpuna. U taj mah ona više nije postojala. Stari despot, čija aktivnost posle svih obrta sreće i u tako visokim godinama izaziva pravo divljenje, nije ipak klonuo. Kad mu je postalo jasno, da u Zeti i Dubrovniku ne može postići ništa, a da na Mlečane ne vredi računati, rešio je, da se pokori kralju Vladislavu. Mađari su bili u taj mah jedini, koji su imali razumevanje za tursku opasnost i sopstvenih računa da je pokušaju otkloniti. Mađarski unutrašnji neredi behu se već prilično slegli pošto je opozicija bila vojnički skrhana. Kralj Vladislav je i sam došao na misao, da mora protiv Turaka preduzeti energičnije mere, a tu su mu misao preporučivali i mnogi prijatelji iz zemlje i sa strane. Zajednička mržnja na Turke približila je kralja i despota. Kao glavni činilac ratobornog raspoloženja kod Mađara javlja se Janko Hunjadi, kraljev najači oslonac i u unutrašnjoj i u spoljašnjoj politici.
== Последице пада Србије у Босни ==
[[Датотека:Stefan Esfigmen.jpg|мини|десно|Лик младог Стефана са Есфигменске повеље, [[1429]]. године.]]
За време ових крупних догађаја на истоку извршене су извесне промене у Босни. Судбина деспота Ђурђа била је забринула и краља Твртка. Пошто се определио за Мађаре било је природно да очекује турску освету. С тога је крајем 1440. год. замолио Млетачку Републику да може негде на њиховом подручју, у случају потребе, склонити своје имање и доћи и сам са породицом у њихову земљу. У исто време он је понудио Млечанима да узму босанско краљевство и завладају с њим како хоће, јавно или тајно. Дотле, молио је за дозволу да може из њихових градова извозити оружје и друге ратне потребе. Очевидно је, да се од Мађара у тај мах, није ничем надао; толико му се њихово стање учинило без поверења. Млечани су на ту понуду одговорили 21. фебруара 1441. овако: као свог поштованог брата они ће га, разуме се, примити с породицом и имањем гдегод хтедне доћи и даће му сва писмена јемства која су у обичају. Дозвољавају му исто тако и извоз оружја. Што се тиче понуде да приме саму Босну они су одговорили вешто и заобилазно. Понуда та потекла је из краљеве љубави и поверења према Млецима и они су му веома захвални на тој пажњи, али је њихова жеља да се краљ сам одржи у земљи и на власти. Крај хришћанске офанзиве није дочекао. У лето 1443., забринут за развој догађаја, он је узео из благајне Дубровачке Републике све своје сребро, 10.300 литара, које је тамо држао. Умро је у јесен, средином новембра, те године, без непосредног мушког наследника. Престо је добио син краља Остоје Томаш, један од босанских владара нешто веће вредности.
 
== Posledice pada Srbije u Bosni ==
За ово време Степан је у пролеће 1443. напао Зету, уз помоћ Турака из Албаније. Степан је постигао доста успеха придобивши на своју страну Паштровиће и доста Зећана, али је у јуну изгубио Бар.
[[Datoteka:Stefan Esfigmen.jpg|mini|desno|Lik mladog Stefana sa Esfigmenske povelje, [[1429]]. godine.]]
Za vreme ovih krupnih događaja na istoku izvršene su izvesne promene u Bosni. Sudbina despota Đurđa bila je zabrinula i kralja Tvrtka. Pošto se opredelio za Mađare bilo je prirodno da očekuje tursku osvetu. S toga je krajem 1440. god. zamolio Mletačku Republiku da može negde na njihovom području, u slučaju potrebe, skloniti svoje imanje i doći i sam sa porodicom u njihovu zemlju. U isto vreme on je ponudio Mlečanima da uzmu bosansko kraljevstvo i zavladaju s njim kako hoće, javno ili tajno. Dotle, molio je za dozvolu da može iz njihovih gradova izvoziti oružje i druge ratne potrebe. Očevidno je, da se od Mađara u taj mah, nije ničem nadao; toliko mu se njihovo stanje učinilo bez poverenja. Mlečani su na tu ponudu odgovorili 21. februara 1441. ovako: kao svog poštovanog brata oni će ga, razume se, primiti s porodicom i imanjem gdegod htedne doći i daće mu sva pismena jemstva koja su u običaju. Dozvoljavaju mu isto tako i izvoz oružja. Što se tiče ponude da prime samu Bosnu oni su odgovorili vešto i zaobilazno. Ponuda ta potekla je iz kraljeve ljubavi i poverenja prema Mlecima i oni su mu veoma zahvalni na toj pažnji, ali je njihova želja da se kralj sam održi u zemlji i na vlasti. Kraj hrišćanske ofanzive nije dočekao. U leto 1443., zabrinut za razvoj događaja, on je uzeo iz blagajne Dubrovačke Republike sve svoje srebro, 10.300 litara, koje je tamo držao. Umro je u jesen, sredinom novembra, te godine, bez neposrednog muškog naslednika. Presto je dobio sin kralja Ostoje Tomaš, jedan od bosanskih vladara nešto veće vrednosti.
 
Za ovo vreme Stepan je u proleće 1443. napao Zetu, uz pomoć Turaka iz Albanije. Stepan je postigao dosta uspeha pridobivši na svoju stranu Paštroviće i dosta Zećana, ali je u junu izgubio Bar.
Питање попуњавања босанског престола прошло је без тежих спољашњих криза. Херман Цељски, коме је краљ Твртко II био наменио престо умро је пре њега, а Херманови наследници нису могли да се наметну сами, знајући да би у народу били рђаво примљени. Мађарски краљ, који би, можда, да је хтео, могао да им помогне, налазио се баш у ово време у пуној борби с Турцима, која га је заузела свега и у којој је, после, и заглавио. А сем тога није му ишло ни у рачун да појачава моћ својих противника. Једини претенденти беху синови краља Остоје, Радивој и Томаш. Њих су католички кругови сматрали као незаконите, пошто им се отац оженио по други пут за живе прве жене. Радивој се одавно отимао за круну, али, иако је имао раније помоћ Турака, никад му није пошло за руком да добије више значаја. Он се, истина, називао краљем, имао је свој двор, и јављао се с времена на време својим порукама у Дубровнику, али га тамо нису узимали много озбиљно. Томаш се дотад мање истицао, али по својим дипломатским способностима стајао је свакако изнад брата. Њега је сам Твртко одредио као наследника и Томаш је одмах, по његовој смрти, узео власт. Радивоје је покушао да га омете, али није успо. Извесни сукоби, који су избили тим поводом, прошли су без тежих потреса.
 
Pitanje popunjavanja bosanskog prestola prošlo je bez težih spoljašnjih kriza. Herman Celjski, kome je kralj Tvrtko II bio namenio presto umro je pre njega, a Hermanovi naslednici nisu mogli da se nametnu sami, znajući da bi u narodu bili rđavo primljeni. Mađarski kralj, koji bi, možda, da je hteo, mogao da im pomogne, nalazio se baš u ovo vreme u punoj borbi s Turcima, koja ga je zauzela svega i u kojoj je, posle, i zaglavio. A sem toga nije mu išlo ni u račun da pojačava moć svojih protivnika. Jedini pretendenti behu sinovi kralja Ostoje, Radivoj i Tomaš. Njih su katolički krugovi smatrali kao nezakonite, pošto im se otac oženio po drugi put za žive prve žene. Radivoj se odavno otimao za krunu, ali, iako je imao ranije pomoć Turaka, nikad mu nije pošlo za rukom da dobije više značaja. On se, istina, nazivao kraljem, imao je svoj dvor, i javljao se s vremena na vreme svojim porukama u Dubrovniku, ali ga tamo nisu uzimali mnogo ozbiljno. Tomaš se dotad manje isticao, ali po svojim diplomatskim sposobnostima stajao je svakako iznad brata. Njega je sam Tvrtko odredio kao naslednika i Tomaš je odmah, po njegovoj smrti, uzeo vlast. Radivoje je pokušao da ga omete, ali nije uspo. Izvesni sukobi, koji su izbili tim povodom, prošli su bez težih potresa.
[[Датотека:Stjepan tomas.jpg|мини|десно|Стефан Томаш, слика Рудолфа Хорвата]]
Главни вођа опозиције против новог краља био је војвода Степан Вукчић. Томаш је одмах прихватио борбу с њим; наравно, најпре с тога што је устао против њега, а затим што се Степан држао с Турцима. После хришћанских успеха у јесен 1443. Томаш се сасвим определио за хришћанску лигу; њена ствар изгледала је да стоји не може бити боље. Та промена у држању Босне приметила се одмах на мађарском двору и наглашавана је као очигледан резултат успеха. У борби Томаш је постигао извесне успехе, јер су у исто доба ратовали против Степана и Млечићи нападајући Омиш и Пољица. Томашу се придружио и син војводе Радослава, Иваниш Павловић. У пролеће 1444. краљ је склопио и формални савез с Млечанима против Степана и посео је нешто земљишта око доње Неретве. Више успеха имао је на источној страни и против Турака и против Степана, захваљујући и доброј мери помоћи Павловића. Средином маја отео је од Турака град Сребреник. Пожурио се да га узме пре него би у њ ушла деспотова војска. Како је деспот био савезник мађарски Томаш се потрудио да објасни свој поступак и на мађарском двору. Његов главни заштитник тамо био је главом Јанко Хуњади. Њему је Томаш 3. јуна те године издао једну повељу пуну признања. У њој краљ признаје, да га је на босанском престолу утврдио краљ Владислав на заузимање и препоруку Хуњадијеву. Приљубљујући се с тога потпуно уз моћног мађарског магната, Томаш се заклео на службу и верност мађарском краљу, а Јанку се зарекао да ће му бити и остати веран пријатељ. Као знак своје оданости он ће Јанку давати сваке године по 3.000 златних фиорина. Тако је босански краљ постао, у неку руку, не само вазал мађарске круне, него и њених великаша.
 
[[Datoteka:Stjepan tomas.jpg|mini|desno|Stefan Tomaš, slika Rudolfa Horvata]]
Учврстивши се код Мађара Томаш је хтео да поправи свој положај и у земљи. Противници његови сматрали су, да он као "незаконити" син није достојан круне. Како је, уз то, био ожењен женом из пука није имао потребног ослонца код властеле. На кога се он све ослањао у прво време не знамо сасвим поуздано; Иваниш Павловић пришао му је из старе породичне мржње на Косаче и Степана нарочито. Да би стекао нових пријатеља, а нарочито да би придобио католичко свештенство и папску курију Томаш је у лето 1444. примио њихову веру. Мало потом споразумео се потпуно и са Дубровчанима.
Glavni vođa opozicije protiv novog kralja bio je vojvoda Stepan Vukčić. Tomaš je odmah prihvatio borbu s njim; naravno, najpre s toga što je ustao protiv njega, a zatim što se Stepan držao s Turcima. Posle hrišćanskih uspeha u jesen 1443. Tomaš se sasvim opredelio za hrišćansku ligu; njena stvar izgledala je da stoji ne može biti bolje. Ta promena u držanju Bosne primetila se odmah na mađarskom dvoru i naglašavana je kao očigledan rezultat uspeha. U borbi Tomaš je postigao izvesne uspehe, jer su u isto doba ratovali protiv Stepana i Mlečići napadajući Omiš i Poljica. Tomašu se pridružio i sin vojvode Radoslava, Ivaniš Pavlović. U proleće 1444. kralj je sklopio i formalni savez s Mlečanima protiv Stepana i poseo je nešto zemljišta oko donje Neretve. Više uspeha imao je na istočnoj strani i protiv Turaka i protiv Stepana, zahvaljujući i dobroj meri pomoći Pavlovića. Sredinom maja oteo je od Turaka grad Srebrenik. Požurio se da ga uzme pre nego bi u nj ušla despotova vojska. Kako je despot bio saveznik mađarski Tomaš se potrudio da objasni svoj postupak i na mađarskom dvoru. Njegov glavni zaštitnik tamo bio je glavom Janko Hunjadi. Njemu je Tomaš 3. juna te godine izdao jednu povelju punu priznanja. U njoj kralj priznaje, da ga je na bosanskom prestolu utvrdio kralj Vladislav na zauzimanje i preporuku Hunjadijevu. Priljubljujući se s toga potpuno uz moćnog mađarskog magnata, Tomaš se zakleo na službu i vernost mađarskom kralju, a Janku se zarekao da će mu biti i ostati veran prijatelj. Kao znak svoje odanosti on će Janku davati svake godine po 3.000 zlatnih fiorina. Tako je bosanski kralj postao, u neku ruku, ne samo vazal mađarske krune, nego i njenih velikaša.
 
Učvrstivši se kod Mađara Tomaš je hteo da popravi svoj položaj i u zemlji. Protivnici njegovi smatrali su, da on kao "nezakoniti" sin nije dostojan krune. Kako je, uz to, bio oženjen ženom iz puka nije imao potrebnog oslonca kod vlastele. Na koga se on sve oslanjao u prvo vreme ne znamo sasvim pouzdano; Ivaniš Pavlović prišao mu je iz stare porodične mržnje na Kosače i Stepana naročito. Da bi stekao novih prijatelja, a naročito da bi pridobio katoličko sveštenstvo i papsku kuriju Tomaš je u leto 1444. primio njihovu veru. Malo potom sporazumeo se potpuno i sa Dubrovčanima.
== Дуга војна ==
=== Успеси Јаноша Хуњадија ===
[[Датотека:Budapešť 0074.jpg|мини|десно|Статуа Јаноша Хуњадија у Будимпешти.]]
Јанош Хуњади, или у српским народним песмама познатији Сибињанин Јанко, био је влашког порекла, син једног племића Војка, коме је краљ Сигисмунд 1409. год. поклонио град Хуњад. Млади Јанош служио је једно време у војсци деспота Стевана, па је после деспотове смрти дошао краљу Сигисмунду. Био је сав војник. Њему се уписује у заслугу да је знатно разрадио војничку организацију Мађарске, коју је краљ Сигисмунд изводио последњих година свога живота. Њега је 1441. год. поставио краљ Владислав за заповедника јужне границе са седиштем у Београду, који су Турци и те године безуспешно опседали. Чим је дошао на своју нову дужност Јанко је постао активан. Већ у јесен 1441. извршио је он један залет дубоко у Србију и потукао је војску намесника Иса-бега, која је хтела да му пресече пут и отме плен. Да би могли пратити кретања Мађара око Београда подигли су Турци 1442. год. на Авали град, са кога се имао широк преглед целе области све до Дунава.
 
== Duga vojna ==
=== Проповеди о крсташком рату ===
=== Uspesi Janoša Hunjadija ===
Од те године почеше се све чешће и са више страна дизати гласови, да је потребно образовати једну велику хришћанску лигу против Турака. Нарочито су били активни Јовановци с Родоса, угрожавани од Муслимана из Египта. Они су зазивали у помоћ папу и западне силе молећи их да не дозволе пропаст хришћана. У том смислу изјашњавала се и Дубровачка република, предлажући не само заједничку одбрану, него и заједнички нападај, и то и са копна и са мора. Помоћ је стално тражила и Византија. Услед грађанског рата, који је настао због династичких сплетака, Цариград се у пролеће 1442. налазио у озбиљној опасности. Папа је сматрао за своју дужност да помогне пријатеље, који му недавно беху признали врховну духовну власт. И прегао је са свим својим ауторитетом, да се хришћански савез оствари. Одлична помагача нашао је у речитом и одушевљеном кардиналу Јулијану Цезаринију. Овај енергични човек успео је, да током 1442. год. потпуно утиша све противнике у Мађарској и да тамо распламти ратнички дух.
[[Datoteka:Budapešť 0074.jpg|mini|desno|Statua Janoša Hunjadija u Budimpešti.]]
Janoš Hunjadi, ili u srpskim narodnim pesmama poznatiji Sibinjanin Janko, bio je vlaškog porekla, sin jednog plemića Vojka, kome je kralj Sigismund 1409. god. poklonio grad Hunjad. Mladi Janoš služio je jedno vreme u vojsci despota Stevana, pa je posle despotove smrti došao kralju Sigismundu. Bio je sav vojnik. Njemu se upisuje u zaslugu da je znatno razradio vojničku organizaciju Mađarske, koju je kralj Sigismund izvodio poslednjih godina svoga života. Njega je 1441. god. postavio kralj Vladislav za zapovednika južne granice sa sedištem u Beogradu, koji su Turci i te godine bezuspešno opsedali. Čim je došao na svoju novu dužnost Janko je postao aktivan. Već u jesen 1441. izvršio je on jedan zalet duboko u Srbiju i potukao je vojsku namesnika Isa-bega, koja je htela da mu preseče put i otme plen. Da bi mogli pratiti kretanja Mađara oko Beograda podigli su Turci 1442. god. na Avali grad, sa koga se imao širok pregled cele oblasti sve do Dunava.
 
=== Propovedi o krstaškom ratu ===
Да Цезарини постигне потпун успех допринели су и сами Турци. Једна њихова војска под вођством бега Мезида, беше продрла преко Влашек у Ердељ до Мориша, где је поразила Хуњадија, који је ускоро скупио нову војску, коју су сачињавали сељаци из Ђулафахервара и Хуњади их је у марту 1442. пресрео и сасвим разбио. Другу победу однео је Јанош у септембру на Јалосиници, у Влашкој, победивши самог румелиског беглергеба Шехабедила, који је водио на 80.000 војске. Те две победе силно дигоше дух код Мађара. Хуњади постаде прослављен витез и нада хришћанства. Наше народне песме славе га скоро као каква нашег јунака. Сви људи од акције беху стекли уверење, да ове турске поразе треба искористити до краја и проширити успехе. Сам султан, изненађен првим поразом и заузет борбом с Караманима у Малој Азији, пожури да склопи мир. Већ у јулу налазио се његов посланик у Будиму. Али без успеха. Деспот својим личним утицајем и новцем, кардинал Цезарини и Хуњади са ратничком странком претегоше. Они су хтели безуветан наставак рата, сматрајући султанову понуду као знак слабости. Папа Евгеније је прогласио крсташки рат против Турака већ 1. јануара 1443. године, а 28. јула објавио је опрост грехова свима, који буду штогод допринели за рат против Турака, а Владислава је прогласио браниоцем вере. После мађарске победе у Влашкој упути папа о новој години 1443. нову булу саопштавајући, да за победу хришћанске ствари жртвује петину својих прихода. Крајем фебруара 1443. мађарски сабор у Будиму донесе одлуку, да се почне велика офанзива, коју ће водити сам краљ. Кад маја месеца стигоше гласови о турским поразима у Малој Азији и кад се чак пронела вест, да је султан, поражен, умро на неком острву, ствар осетно крену на боље. Хуњади је постао толики оптимиста, да је у једном писму деспоту изрицао наду, како Турци, уплашени гласовима да на њих иде војска од 30.000 коњаника, неће смети ни да сачекају кришћане, него ће, остављајући градове и сва добра, нагнути преко мора. „Турска држава никад није била тако стешњена и очајна као што је сад“, казивало је то писмо с пуно уверења.
Od te godine počeše se sve češće i sa više strana dizati glasovi, da je potrebno obrazovati jednu veliku hrišćansku ligu protiv Turaka. Naročito su bili aktivni Jovanovci s Rodosa, ugrožavani od Muslimana iz Egipta. Oni su zazivali u pomoć papu i zapadne sile moleći ih da ne dozvole propast hrišćana. U tom smislu izjašnjavala se i Dubrovačka republika, predlažući ne samo zajedničku odbranu, nego i zajednički napadaj, i to i sa kopna i sa mora. Pomoć je stalno tražila i Vizantija. Usled građanskog rata, koji je nastao zbog dinastičkih spletaka, Carigrad se u proleće 1442. nalazio u ozbiljnoj opasnosti. Papa je smatrao za svoju dužnost da pomogne prijatelje, koji mu nedavno behu priznali vrhovnu duhovnu vlast. I pregao je sa svim svojim autoritetom, da se hrišćanski savez ostvari. Odlična pomagača našao je u rečitom i oduševljenom kardinalu Julijanu Cezariniju. Ovaj energični čovek uspeo je, da tokom 1442. god. potpuno utiša sve protivnike u Mađarskoj i da tamo rasplamti ratnički duh.
 
Da Cezarini postigne potpun uspeh doprineli su i sami Turci. Jedna njihova vojska pod vođstvom bega Mezida, beše prodrla preko Vlašek u Erdelj do Moriša, gde je porazila Hunjadija, koji je uskoro skupio novu vojsku, koju su sačinjavali seljaci iz Đulafahervara i Hunjadi ih je u martu 1442. presreo i sasvim razbio. Drugu pobedu odneo je Janoš u septembru na Jalosinici, u Vlaškoj, pobedivši samog rumeliskog beglergeba Šehabedila, koji je vodio na 80.000 vojske. Te dve pobede silno digoše duh kod Mađara. Hunjadi postade proslavljen vitez i nada hrišćanstva. Naše narodne pesme slave ga skoro kao kakva našeg junaka. Svi ljudi od akcije behu stekli uverenje, da ove turske poraze treba iskoristiti do kraja i proširiti uspehe. Sam sultan, iznenađen prvim porazom i zauzet borbom s Karamanima u Maloj Aziji, požuri da sklopi mir. Već u julu nalazio se njegov poslanik u Budimu. Ali bez uspeha. Despot svojim ličnim uticajem i novcem, kardinal Cezarini i Hunjadi sa ratničkom strankom pretegoše. Oni su hteli bezuvetan nastavak rata, smatrajući sultanovu ponudu kao znak slabosti. Papa Evgenije je proglasio krstaški rat protiv Turaka već 1. januara 1443. godine, a 28. jula objavio je oprost grehova svima, koji budu štogod doprineli za rat protiv Turaka, a Vladislava je proglasio braniocem vere. Posle mađarske pobede u Vlaškoj uputi papa o novoj godini 1443. novu bulu saopštavajući, da za pobedu hrišćanske stvari žrtvuje petinu svojih prihoda. Krajem februara 1443. mađarski sabor u Budimu donese odluku, da se počne velika ofanziva, koju će voditi sam kralj. Kad maja meseca stigoše glasovi o turskim porazima u Maloj Aziji i kad se čak pronela vest, da je sultan, poražen, umro na nekom ostrvu, stvar osetno krenu na bolje. Hunjadi je postao toliki optimista, da je u jednom pismu despotu izricao nadu, kako Turci, uplašeni glasovima da na njih ide vojska od 30.000 konjanika, neće smeti ni da sačekaju krišćane, nego će, ostavljajući gradove i sva dobra, nagnuti preko mora. „Turska država nikad nije bila tako stešnjena i očajna kao što je sad“, kazivalo je to pismo s puno uverenja.
=== Рат ===
[[Датотека:Giuliano Cesarini.jpg|мини|десно|Кардинал Јулијан Цезарини. Универзитет у Болоњи.]]
Крајем јуна 1443. издате су прве наредбе, да се хришћанска војска упућује према Београду, а сам краљ кренуо је на југ месеца септембра. С њим су ишли деспот и Хуњади. За деспота се прича, да није жалио средстава да би само скупио што више и што бољу војску. Број ратника ценио се на 25.000 коњаника и стрелаца. С хришћанима пристаде и влашки војвода Дракул, који се беше одметнуо од султана. Сам краљ је кренуо из Будима већ 9. августа. Крајем септембра или почетком октобра прешла је хришћанска војска Дунав код Београда и ставила се под вођство искусног деспота. Уз деспота је било око 8.000 српских бораца, а придружио му се и сребренички војвода Петар Ковачевић са 600 коњаника. Напредовање је, са великим одушевљењем, ишло веома брзо. Хришћанска авангарда од 12.000 коњаника, коју је водио Хуњади, поразила је 3. новембра Турке у пољу испред Алексинца и Ниша, омевши им ту концентрацију војске. Овај пораз силно је збунио Турке и на бојном пољу и у залеђини. Они задуго после тога нису били способни за већи отпор. 1. децембра Софија је била пала у хришћанске руке, а продирање се наставило и даље. Међутим, пред добро утврђеним кланцима Средње Горе морало се стати, јер су Турци код Златице, 12. децембра, спремили снажан отпор, који није разбијен у боју, 15. децембра. А. Иширков мисли, да је до хришћанско-турског сукоба дошло пред Момином Клисуром, преко које су хришћани мислили да заобиђу јаке турске положаје у Трајановим Вратима. Због зиме, која је настала, и незгодног снабдевања, и овог отпора хришћани су прекинули даљу офанзиву и 16. децембра, почели повлачење. Турци су покушали да хришћанима при отступању задају што више удараца, али су код Мелштице, 24. децембра, и Куновице, 2. или 5. јануара 1444. године, претрпели поново тешке поразе. Нарочито је овај други био осетан. Турци су га приписивали издаји тесалског заповедника Турхан-паше, који да је био у вези са деспотом.
 
=== Rat ===
Између савезника избиле су поводом повлачења велике несугласице. Деспот је био против повлачења, нарочито ако буде узео бржи темпо. Бојао се, да се тим не изгубе и моралне и територијалне тековине рата и да се не да Турцима могућности, да се боље припреме за борбе на том истом подручју. Он се сав залагао, да војска преко зиме остане бар у Србији. Одатле, пошто је свршила половину великог посла, она на пролеће може наставити са акцијом, пошто се не мора све почињати изнова. Он се обавезивао, да ће се сам бринути за снабдевање војске, а нудио је и 100.000 дуката новчане потпоре. Хтео је да на сваки начин задржи тек ослобођену Србију. Али Мађари, изморени и истрошени, и са духом кондотјера, који су после свршеног посла хтели одмора, нису никако пристајали на то. Они похиташе да се врате у Мађарску. Крајем јануара 1444. цела војска, с краљем и деспотом, скупила се у Београду и око њега и одмах прелазила даље, а краљ се већ у фебруару налазио у Будиму.
[[Datoteka:Giuliano Cesarini.jpg|mini|desno|Kardinal Julijan Cezarini. Univerzitet u Bolonji.]]
Krajem juna 1443. izdate su prve naredbe, da se hrišćanska vojska upućuje prema Beogradu, a sam kralj krenuo je na jug meseca septembra. S njim su išli despot i Hunjadi. Za despota se priča, da nije žalio sredstava da bi samo skupio što više i što bolju vojsku. Broj ratnika cenio se na 25.000 konjanika i strelaca. S hrišćanima pristade i vlaški vojvoda Drakul, koji se beše odmetnuo od sultana. Sam kralj je krenuo iz Budima već 9. avgusta. Krajem septembra ili početkom oktobra prešla je hrišćanska vojska Dunav kod Beograda i stavila se pod vođstvo iskusnog despota. Uz despota je bilo oko 8.000 srpskih boraca, a pridružio mu se i srebrenički vojvoda Petar Kovačević sa 600 konjanika. Napredovanje je, sa velikim oduševljenjem, išlo veoma brzo. Hrišćanska avangarda od 12.000 konjanika, koju je vodio Hunjadi, porazila je 3. novembra Turke u polju ispred Aleksinca i Niša, omevši im tu koncentraciju vojske. Ovaj poraz silno je zbunio Turke i na bojnom polju i u zaleđini. Oni zadugo posle toga nisu bili sposobni za veći otpor. 1. decembra Sofija je bila pala u hrišćanske ruke, a prodiranje se nastavilo i dalje. Međutim, pred dobro utvrđenim klancima Srednje Gore moralo se stati, jer su Turci kod Zlatice, 12. decembra, spremili snažan otpor, koji nije razbijen u boju, 15. decembra. A. Iširkov misli, da je do hrišćansko-turskog sukoba došlo pred Mominom Klisurom, preko koje su hrišćani mislili da zaobiđu jake turske položaje u Trajanovim Vratima. Zbog zime, koja je nastala, i nezgodnog snabdevanja, i ovog otpora hrišćani su prekinuli dalju ofanzivu i 16. decembra, počeli povlačenje. Turci su pokušali da hrišćanima pri otstupanju zadaju što više udaraca, ali su kod Melštice, 24. decembra, i Kunovice, 2. ili 5. januara 1444. godine, pretrpeli ponovo teške poraze. Naročito je ovaj drugi bio osetan. Turci su ga pripisivali izdaji tesalskog zapovednika Turhan-paše, koji da je bio u vezi sa despotom.
 
Između saveznika izbile su povodom povlačenja velike nesuglasice. Despot je bio protiv povlačenja, naročito ako bude uzeo brži tempo. Bojao se, da se tim ne izgube i moralne i teritorijalne tekovine rata i da se ne da Turcima mogućnosti, da se bolje pripreme za borbe na tom istom području. On se sav zalagao, da vojska preko zime ostane bar u Srbiji. Odatle, pošto je svršila polovinu velikog posla, ona na proleće može nastaviti sa akcijom, pošto se ne mora sve počinjati iznova. On se obavezivao, da će se sam brinuti za snabdevanje vojske, a nudio je i 100.000 dukata novčane potpore. Hteo je da na svaki način zadrži tek oslobođenu Srbiju. Ali Mađari, izmoreni i istrošeni, i sa duhom kondotjera, koji su posle svršenog posla hteli odmora, nisu nikako pristajali na to. Oni pohitaše da se vrate u Mađarsku. Krajem januara 1444. cela vojska, s kraljem i despotom, skupila se u Beogradu i oko njega i odmah prelazila dalje, a kralj se već u februaru nalazio u Budimu.
=== Последице ===
Хришћанска победа изазвала је многе наде у балканских народа. Неки од њих дигоше се на оружје. Новобрђани дигоше устанак, али бише брзо савладани. Нешто више успеха постиже, у Албанији, смели Скендер-бег (Ђурађ Кастариот). У њему, рано потурченом, било се већ раније пробудило старо верско, а донекле и народно осећање. Оставивши Турке и ислам он се био вратио у своје албанске планине. Сада, на глас о победи хришћана, он, са својих 30 000 војника, заузе Кроју и поче огорчену, и углавном успешну, борбу против Турака. Скендер-бегови успеси су изазвали чуђење у хришћанском свету. Брат византиског цара, деспот Константин Драгаш, предавши регентство у Цариграду брату Теодору, поче ослобађање Мореје, а у исто време изби устанак и у Тесалији. Изгледало је једно време, да је цео Балкан устао против Турака и да неће требати много, па да се европска Турска потпуно потпали. Али је основни предувет за то био тај, да се почета акција развија с планом, у дугом даху, а да не добија карактер импровизоване експедиције, која поред свих привремених успеха, није могла изменити општег положаја.
 
=== Posledice ===
Константин је, убрзо потом, освојио већи део Мореје са средиштем у Мистри. Његово право дело била је поновна изградња Хексамилонског зида на Истмосу, који су Турци разорили 1423. године. Јован се 1443. године пробио у средњу Грчку и освојио Атину и Тебу. Кнез Атине, Нерио II Акијули, који је до тад Турцима плаћао данак, морао је признати врховну власт деспота Мистре и плаћати му данак.
Hrišćanska pobeda izazvala je mnoge nade u balkanskih naroda. Neki od njih digoše se na oružje. Novobrđani digoše ustanak, ali biše brzo savladani. Nešto više uspeha postiže, u Albaniji, smeli Skender-beg (Đurađ Kastariot). U njemu, rano poturčenom, bilo se već ranije probudilo staro versko, a donekle i narodno osećanje. Ostavivši Turke i islam on se bio vratio u svoje albanske planine. Sada, na glas o pobedi hrišćana, on, sa svojih 30 000 vojnika, zauze Kroju i poče ogorčenu, i uglavnom uspešnu, borbu protiv Turaka. Skender-begovi uspesi su izazvali čuđenje u hrišćanskom svetu. Brat vizantiskog cara, despot Konstantin Dragaš, predavši regentstvo u Carigradu bratu Teodoru, poče oslobađanje Moreje, a u isto vreme izbi ustanak i u Tesaliji. Izgledalo je jedno vreme, da je ceo Balkan ustao protiv Turaka i da neće trebati mnogo, pa da se evropska Turska potpuno potpali. Ali je osnovni preduvet za to bio taj, da se početa akcija razvija s planom, u dugom dahu, a da ne dobija karakter improvizovane ekspedicije, koja pored svih privremenih uspeha, nije mogla izmeniti opšteg položaja.
 
Konstantin je, ubrzo potom, osvojio veći deo Moreje sa središtem u Mistri. Njegovo pravo delo bila je ponovna izgradnja Heksamilonskog zida na Istmosu, koji su Turci razorili 1423. godine. Jovan se 1443. godine probio u srednju Grčku i osvojio Atinu i Tebu. Knez Atine, Nerio II Akijuli, koji je do tad Turcima plaćao danak, morao je priznati vrhovnu vlast despota Mistre i plaćati mu danak.
== Варнински крсташки рат ==
[[Датотека:Wladyslaw Warnenczyk.jpg|мини|десно|'''Владислав Варненчик''', угарско-пољски краљ, рад Јана Матејка]]
У априлу 1444. донесено је на будимском сабору решење, да се настави борба против Турака, и то са копненим снагама и са флотом. И доиста, 22. јуна кренула је из Млетака флота од 16 галија, 8 папских и 8 Републичиних, а две недеље доцније пошла је за њима и армада бургундског дуке. Та је флота имала задатак, да једним делом спречава прелазак турске војске из Мале Азије у Европу, а другим да на Дунаву помаже прелазак савезника на турско подручје. Уз савезничке лађе имала се придружити и грчка флота, а папа је звао хришћанске државе Балкана да саставе соју флоту.
 
== Varninski krstaški rat ==
Прошлогодишња војна и ове спреме, о којима су се шириле сваковрсне вести, беху веома уплашиле султана Мурата. Он с тога реши, да чим пре понуди савезницима мир, вољан на велике уступке. За посредника изабра своју мудру жену Мару, деспотову кћер. Већ у марту ишао је један калуђер преко Дубровника и Сплита носећи Марине поруке оцу. Султан је нудио да деспоту поврати целу Србију какву је држао деспот Стеван. Жељан отаџбине, хотећи да Србији уштеди нова крвопролића и пустошења, која јој не би донела ништа више од оног што се већ нудило, деспот је брзо пристао на преговоре. Да би за мир придобио и Хуњадија, главу ратничке странке, деспот му је уступио неколико својих поседа у Мађарској. У Сегедину, 13. јула, заузимањем њих двојице, би склопљен мир на десет година. По том миру деспоту би повраћена Србија са 24 града, међу којима беху Ново Брдо, Голубац и Крушевац. Султан је пристао да плати 100.000 флорина отштете и обавезао се уз то, да помаже краља Владислава са 25.000 војника у борбама против његових непријатеља. Једини уступак учињен султану био је тај, да му је Србија имала и даље плаћати стални годишњи данак.
[[Datoteka:Wladyslaw Warnenczyk.jpg|mini|desno|'''Vladislav Varnenčik''', ugarsko-poljski kralj, rad Jana Matejka]]
U aprilu 1444. doneseno je na budimskom saboru rešenje, da se nastavi borba protiv Turaka, i to sa kopnenim snagama i sa flotom. I doista, 22. juna krenula je iz Mletaka flota od 16 galija, 8 papskih i 8 Republičinih, a dve nedelje docnije pošla je za njima i armada burgundskog duke. Ta je flota imala zadatak, da jednim delom sprečava prelazak turske vojske iz Male Azije u Evropu, a drugim da na Dunavu pomaže prelazak saveznika na tursko područje. Uz savezničke lađe imala se pridružiti i grčka flota, a papa je zvao hrišćanske države Balkana da sastave soju flotu.
 
Prošlogodišnja vojna i ove spreme, o kojima su se širile svakovrsne vesti, behu veoma uplašile sultana Murata. On s toga reši, da čim pre ponudi saveznicima mir, voljan na velike ustupke. Za posrednika izabra svoju mudru ženu Maru, despotovu kćer. Već u martu išao je jedan kaluđer preko Dubrovnika i Splita noseći Marine poruke ocu. Sultan je nudio da despotu povrati celu Srbiju kakvu je držao despot Stevan. Željan otadžbine, hoteći da Srbiji uštedi nova krvoprolića i pustošenja, koja joj ne bi donela ništa više od onog što se već nudilo, despot je brzo pristao na pregovore. Da bi za mir pridobio i Hunjadija, glavu ratničke stranke, despot mu je ustupio nekoliko svojih poseda u Mađarskoj. U Segedinu, 13. jula, zauzimanjem njih dvojice, bi sklopljen mir na deset godina. Po tom miru despotu bi povraćena Srbija sa 24 grada, među kojima behu Novo Brdo, Golubac i Kruševac. Sultan je pristao da plati 100.000 florina otštete i obavezao se uz to, da pomaže kralja Vladislava sa 25.000 vojnika u borbama protiv njegovih neprijatelja. Jedini ustupak učinjen sultanu bio je taj, da mu je Srbija imala i dalje plaćati stalni godišnji danak.
Нема сумње, да је Хуњади имао право када је тврдио, да се таквим миром постигло више и много сигурније, него једном неизвесном борбом. Али је несумњиво и то, да је овај мир био потребнији Турцима него Мађарима, и да је пресекао једну велику акцију. Сегедински мир је чисто дело деспота Ђурђа. Он је желео да час пре васпостави Србију, држећи да је боље примити то што је већ на длану од оног што тек има неизвесно да дође. Он је видео и наличје рада хришћанске лиге и изгубио је многе илузије. Био је и сит вечитог преговарања, богорађења и свих сплетака, које су пратиле све дотадашње преговоре и спремања. Њему је, већ остарелом, било већ доста и крви и рата. А, што је најглавније, можда се није ни надао неком пресудном успеху знајући стање у Угарској, које је било далеко од тог да буде чвршће грађе од оног у Турској, ма какве иначе биле моменталне прилике у Муратовој царевини.
 
Nema sumnje, da je Hunjadi imao pravo kada je tvrdio, da se takvim mirom postiglo više i mnogo sigurnije, nego jednom neizvesnom borbom. Ali je nesumnjivo i to, da je ovaj mir bio potrebniji Turcima nego Mađarima, i da je presekao jednu veliku akciju. Segedinski mir je čisto delo despota Đurđa. On je želeo da čas pre vaspostavi Srbiju, držeći da je bolje primiti to što je već na dlanu od onog što tek ima neizvesno da dođe. On je video i naličje rada hrišćanske lige i izgubio je mnoge iluzije. Bio je i sit večitog pregovaranja, bogorađenja i svih spletaka, koje su pratile sve dotadašnje pregovore i spremanja. Njemu je, već ostarelom, bilo već dosta i krvi i rata. A, što je najglavnije, možda se nije ni nadao nekom presudnom uspehu znajući stanje u Ugarskoj, koje je bilo daleko od tog da bude čvršće građe od onog u Turskoj, ma kakve inače bile momentalne prilike u Muratovoj carevini.
Одмах по склопљеном миру вратио се деспот у Србију. Већ 22. августа ушао је у Смедерево. Потрудио се одмах да поврати и Зету. Млечани нису пристајали да уступе оно што су били присвојили на Приморју. Бранили су се, да су то освојили не од деспота него од војводе Степана, који је био турски помагач и према том њихов заједнички непријатељ. Степан је, међутим, већ у јесен 1444. имао састанак с деспотом и измирио се с њим. Окружен са свих страна непријатељима, он је бар с деспотом хтео да обнови везе. Учинио је то, сем из старих породичних обзира и личног поштовања, још и с тога, што је знао да је деспот, због Сребренице, противник босанског краља. Степан је почетком 1445. год. вратио деспоту цео део Горње Зете с градовим Медуном, који је још држао у својој власти. Мало потом, на велико изненађење Млечана и Которана, појавила се пред Новим флота арагонског краља, која је дошла на позив Степанов као важна опомена за Млечане.
 
Odmah po sklopljenom miru vratio se despot u Srbiju. Već 22. avgusta ušao je u Smederevo. Potrudio se odmah da povrati i Zetu. Mlečani nisu pristajali da ustupe ono što su bili prisvojili na Primorju. Branili su se, da su to osvojili ne od despota nego od vojvode Stepana, koji je bio turski pomagač i prema tom njihov zajednički neprijatelj. Stepan je, međutim, već u jesen 1444. imao sastanak s despotom i izmirio se s njim. Okružen sa svih strana neprijateljima, on je bar s despotom hteo da obnovi veze. Učinio je to, sem iz starih porodičnih obzira i ličnog poštovanja, još i s toga, što je znao da je despot, zbog Srebrenice, protivnik bosanskog kralja. Stepan je početkom 1445. god. vratio despotu ceo deo Gornje Zete s gradovim Medunom, koji je još držao u svojoj vlasti. Malo potom, na veliko iznenađenje Mlečana i Kotorana, pojavila se pred Novim flota aragonskog kralja, koja je došla na poziv Stepanov kao važna opomena za Mlečane.
Овим миром Турцима је само остала Бугарска, а Влашка је дошла под врховну власт круне Светог Стефана.
 
Ovim mirom Turcima je samo ostala Bugarska, a Vlaška je došla pod vrhovnu vlast krune Svetog Stefana.
Међутим, међу хришћанима избило је велико незадовољство против Сегединског Мира. Налазило се, да је обустављена једна величанствена акција, која је у машти претстављала сјајне успехе за хришћанску ствар. Тврдило се, да се упустио сигуран плен. Кривица се сваљивала на деспота, коме се пребацивало да је био нестрпљив и себичан и који се једини користио победом. Међу незадовољницима главну реч је водио борбени и речити кардинал Цезарини, који је разгласио вест да је султан отишао у Малу Азију да ратује против караманског емира Ибрахима. Са страшћу средњевековних хришћанских фанатика он је проповедао да се чим пре раскине мир. Дата реч и заклетва једном невернику нису требали да вежу правог хришћанина грмео је он, позивајући се на ауторитет цркве. Ратоборне поруке из Италије и активна опозиција Цезаринијевих присталица поколебаше двор да се, 4. августа, одлучи на обнову рата с Турцима. Деспот се за то време упутио у Србију и није се залагао упорно, да спречи ту одлуку. На његов глас не би се, уосталом, много ни слушало, јер је опозиција и ударала у главном на његов утицај при мирољубивом решењу. Нашавши се у Србији он се решио на неутралност. С хришћанима није пошао, јер није хтео да погази уговор и јер није желео да и опет Србија постане ратно подручје, а са Турцима није могао.
 
Međutim, među hrišćanima izbilo je veliko nezadovoljstvo protiv Segedinskog Mira. Nalazilo se, da je obustavljena jedna veličanstvena akcija, koja je u mašti pretstavljala sjajne uspehe za hrišćansku stvar. Tvrdilo se, da se upustio siguran plen. Krivica se svaljivala na despota, kome se prebacivalo da je bio nestrpljiv i sebičan i koji se jedini koristio pobedom. Među nezadovoljnicima glavnu reč je vodio borbeni i rečiti kardinal Cezarini, koji je razglasio vest da je sultan otišao u Malu Aziju da ratuje protiv karamanskog emira Ibrahima. Sa strašću srednjevekovnih hrišćanskih fanatika on je propovedao da se čim pre raskine mir. Data reč i zakletva jednom neverniku nisu trebali da vežu pravog hrišćanina grmeo je on, pozivajući se na autoritet crkve. Ratoborne poruke iz Italije i aktivna opozicija Cezarinijevih pristalica pokolebaše dvor da se, 4. avgusta, odluči na obnovu rata s Turcima. Despot se za to vreme uputio u Srbiju i nije se zalagao uporno, da spreči tu odluku. Na njegov glas ne bi se, uostalom, mnogo ni slušalo, jer je opozicija i udarala u glavnom na njegov uticaj pri miroljubivom rešenju. Našavši se u Srbiji on se rešio na neutralnost. S hrišćanima nije pošao, jer nije hteo da pogazi ugovor i jer nije želeo da i opet Srbija postane ratno područje, a sa Turcima nije mogao.
Истовремено је у Хелеспонт стигла хришћанска флота да спречи повратак султана из Мале Азије. Обнову рата подржавао је византијски цар.
 
Istovremeno je u Helespont stigla hrišćanska flota da spreči povratak sultana iz Male Azije. Obnovu rata podržavao je vizantijski car.
=== Битка код Варне ===
[[Датотека:Battle of Varna 1444.PNG|300п|мини|десно|Слика [[Јан Матејко|Јана Матејка]] из [[1879]]. године, која представља битку код Варне]]
Хришћанска војска стигла је 20. септембра 1444. у Оршаву и ту почела прелазити Дунав. Кроз Србију се није ишло. Једно због деспотова држања, а друго што се чинило, да је преко Бугарске непосреднији пут за Цариград. Хришћанска војска, већином коњица, бројала је 16.000 људи, којој се код Никопоља придружило 4.000 Влаха, под вођством влашког принца Мирче. Хришћанска војска је на овом путу освојила Видин (септембар), Сузмен (октобар) и Порвадију (6. новембар). Хришћанима се овде није придружио деспот, а није ни Скендер-бегу дозволити пролаз, кроз Србију. За то време Владиславу стигоше вести да је султан разбио хришћанску флоту. Код Варне је дошло до одлучне битке 10. новембра. Са бројном надмоћношћу Турци (у бици учествовало 100.000 Турака) су страховито поразили хришћане и краљ Владислав је на крају битке погинуо тако што су га тешко рањеног Турци оборили са коња и убили, а његов убица је био награђен. Поред Владислава погибоше и многи угледни мађарски великаши, међу којима и Кардинал Цезарини, као и 2 бискупа. Спасао се Јанош Хуњади са малим бројем војника. Овом битком Мурат је утврдио Турску власт на неколико векова.
 
=== ПоследицеBitka kod Varne ===
[[Datoteka:Battle of Varna 1444.PNG|300p|mini|desno|Slika [[Jan Matejko|Jana Matejka]] iz [[1879]]. godine, koja predstavlja bitku kod Varne]]
Јадни византијски цар Јован морао је сачекати победника са честиткама и почасним даровима. Његов брат Константин је, међутим, наставио своје освајачке походе у Грчкој. Он је поново освануо у Беотији и проширио своју власт на Фокис и осталу Грчку све до Пинда. Чинило се да у последњем тренутку на древном хеленском тлу израста нова Грчка као наследница Византије, али је смелог деспота убрзо стигла освета победника из Варне. Мурат је 1446. године с великом војском упао у Грчку и убрзо покорио земље средње Грчке. Византијски му се деспот успео супротставити тек на Хексамилионском зиду, али турска топовска ватра разорила је и ту препреку: 10. децембра 1446. Хексамилион је освојен, а битка је одлучена. Турци су у овом походу опустошили византијске градове и села те одвели са собом 60 000 заробљеника. Деспоту је ипак зајамчен мир у замену за обавезе плаћања данка, будући да је султан морао ратовати против Скендер-бега и Хуњадија.
Hrišćanska vojska stigla je 20. septembra 1444. u Oršavu i tu počela prelaziti Dunav. Kroz Srbiju se nije išlo. Jedno zbog despotova držanja, a drugo što se činilo, da je preko Bugarske neposredniji put za Carigrad. Hrišćanska vojska, većinom konjica, brojala je 16.000 ljudi, kojoj se kod Nikopolja pridružilo 4.000 Vlaha, pod vođstvom vlaškog princa Mirče. Hrišćanska vojska je na ovom putu osvojila Vidin (septembar), Suzmen (oktobar) i Porvadiju (6. novembar). Hrišćanima se ovde nije pridružio despot, a nije ni Skender-begu dozvoliti prolaz, kroz Srbiju. Za to vreme Vladislavu stigoše vesti da je sultan razbio hrišćansku flotu. Kod Varne je došlo do odlučne bitke 10. novembra. Sa brojnom nadmoćnošću Turci (u bici učestvovalo 100.000 Turaka) su strahovito porazili hrišćane i kralj Vladislav je na kraju bitke poginuo tako što su ga teško ranjenog Turci oborili sa konja i ubili, a njegov ubica je bio nagrađen. Pored Vladislava pogiboše i mnogi ugledni mađarski velikaši, među kojima i Kardinal Cezarini, kao i 2 biskupa. Spasao se Janoš Hunjadi sa malim brojem vojnika. Ovom bitkom Murat je utvrdio Tursku vlast na nekoliko vekova.
 
=== Posledice ===
Понесен победом султан је љуто казнио све оне, који му се беху замерили. Уплашене јадранске републике, Венеција и Дубровник, похиташе да оправдају своје учешће бацајући сву кривицу на папску курију. Деспот Ђурађ остао је поштеђен. Шта више, имао је и извесног утицаја на Порти. Дубровчани, на пример, захваљују само њему што је султан 1447. год. склопио с њима мир.
Jadni vizantijski car Jovan morao je sačekati pobednika sa čestitkama i počasnim darovima. Njegov brat Konstantin je, međutim, nastavio svoje osvajačke pohode u Grčkoj. On je ponovo osvanuo u Beotiji i proširio svoju vlast na Fokis i ostalu Grčku sve do Pinda. Činilo se da u poslednjem trenutku na drevnom helenskom tlu izrasta nova Grčka kao naslednica Vizantije, ali je smelog despota ubrzo stigla osveta pobednika iz Varne. Murat je 1446. godine s velikom vojskom upao u Grčku i ubrzo pokorio zemlje srednje Grčke. Vizantijski mu se despot uspeo suprotstaviti tek na Heksamilionskom zidu, ali turska topovska vatra razorila je i tu prepreku: 10. decembra 1446. Heksamilion je osvojen, a bitka je odlučena. Turci su u ovom pohodu opustošili vizantijske gradove i sela te odveli sa sobom 60 000 zarobljenika. Despotu je ipak zajamčen mir u zamenu za obaveze plaćanja danka, budući da je sultan morao ratovati protiv Skender-bega i Hunjadija.
 
Ponesen pobedom sultan je ljuto kaznio sve one, koji mu se behu zamerili. Uplašene jadranske republike, Venecija i Dubrovnik, pohitaše da opravdaju svoje učešće bacajući svu krivicu na papsku kuriju. Despot Đurađ ostao je pošteđen. Šta više, imao je i izvesnog uticaja na Porti. Dubrovčani, na primer, zahvaljuju samo njemu što je sultan 1447. god. sklopio s njima mir.
На вести о хришћанској катастрофи под Варном био се нарочито уплашио краљ Томаш. Он се одједном видео осамљен, замеривши се не само Турцима, него и деспоту и војводи Степану. Једини наслон чинило му се да може наћи код Млечана. Он је с тога и покушао ступити с њима у ближе везе. Нудио им је, поред продужења савеза против Степана, неке градове око Пољица, а тражио је, у исто време, и коначишта код њих у случају невоље. Млечани су му обећали само ово последње, а остало су све љубазно отклонили бојећи се ма каквих уговорних обавеза, које би их могле довести у нове сукобе. Краљ се обраћао и папи, иако му овај није могао пружити стварне помоћи. На папској курији радо су прихватали сваку "заблуделу овцу", која се враћала у крило римске цркве, а нарочито људе на тако високим положајима, као што је био Томаш. Њега су желели задржати посебно још и с тога, да се један балкански владар нађе опредељен више за ствар хришћанске лиге. Да појача краљев углед папа Евгеније је 29. маја 1445. накнадно легитимисао други брак његова оца. Тако Томаш није више могао бити означаван као "незаконити" син. Другим актом папа је развео краљев брак са женом пучанком. Тим је Томаш мислио поправити свој лични углед код племства; у народу, међутим, само га је погоршао. И оно проверавање и овај неоправдани раскид са женом још више су отуђили народ од двора, који ни иначе није био много популаран, и тумачени су само на краљеву штету.
 
Na vesti o hrišćanskoj katastrofi pod Varnom bio se naročito uplašio kralj Tomaš. On se odjednom video osamljen, zamerivši se ne samo Turcima, nego i despotu i vojvodi Stepanu. Jedini naslon činilo mu se da može naći kod Mlečana. On je s toga i pokušao stupiti s njima u bliže veze. Nudio im je, pored produženja saveza protiv Stepana, neke gradove oko Poljica, a tražio je, u isto vreme, i konačišta kod njih u slučaju nevolje. Mlečani su mu obećali samo ovo poslednje, a ostalo su sve ljubazno otklonili bojeći se ma kakvih ugovornih obaveza, koje bi ih mogle dovesti u nove sukobe. Kralj se obraćao i papi, iako mu ovaj nije mogao pružiti stvarne pomoći. Na papskoj kuriji rado su prihvatali svaku "zabludelu ovcu", koja se vraćala u krilo rimske crkve, a naročito ljude na tako visokim položajima, kao što je bio Tomaš. Njega su želeli zadržati posebno još i s toga, da se jedan balkanski vladar nađe opredeljen više za stvar hrišćanske lige. Da pojača kraljev ugled papa Evgenije je 29. maja 1445. naknadno legitimisao drugi brak njegova oca. Tako Tomaš nije više mogao biti označavan kao "nezakoniti" sin. Drugim aktom papa je razveo kraljev brak sa ženom pučankom. Tim je Tomaš mislio popraviti svoj lični ugled kod plemstva; u narodu, međutim, samo ga je pogoršao. I ono proveravanje i ovaj neopravdani raskid sa ženom još više su otuđili narod od dvora, koji ni inače nije bio mnogo popularan, i tumačeni su samo na kraljevu štetu.
[[Датотека:Stefan Vukčić i rat u Zeti 1441.jpg|лево|мини|270п|Продор Стефана Вукчића Косаче у део Српске деспотовине (Зету) 1441-1444. године.]]
На источној страни краљ је с Иванишем Павловићем био продро дубоко у области војводе Степана. У лето 1445. очекивало се у Дубровнику, да ће њихове војске преко Јасена избити све до Требиња. Под њиховим притиском Степан је 23. августа склопио мир с Млечанима одрекавши се и Омиша и Бара. Добио је натраг само своје приватне поседе у Млецима, Задру и Котору и исплату такозваних которских доходака. После дужих преговора измирио се Степан у мају 1446. и са босанским краљем. Овога су забрињавали турски успеси и несређено стање у Мађарској, а у великој мери бојао се и због поузданих вести, да савезник и заштитник Степанов, краљ Алфонз Арагонски, по традицији напуљске куће, поставља своју кандидатуру на упражњени мађарски престо и да мисли са Степанова подручја, са Неретве и преко Босне, успоставити везе са Мађарском. У Милодражу, 19. маја, дошло је до састанка између краља и Степана. Да измирење буде што чвршће краљ Томаш се оженио Степановом ћерком Катарином. Овом везом добили су несумњиво обојица. Краљ је добио као сродника најмоћнију личност тадашње босанске државе, а Степан је овим потезом повратио сав свој изгубљени престиж због последњих неуспеха. Њих двојица, здружени, били би стварни и моћни господари босанске државе.
 
[[Datoteka:Stefan Vukčić i rat u Zeti 1441.jpg|levo|mini|270p|Prodor Stefana Vukčića Kosače u deo Srpske despotovine (Zetu) 1441-1444. godine.]]
Били би доиста, али нису били. Измирење између краља и Степана покварило је односе између Степана и деспота. Ђурађ није прежалио Сребренице и за време борби између краља и хумског војводе он је поново повратио. Босанци су је затим преотели. Тај богати град остао је стално као јабука раздора између Босне и Србије и сав је обливен братском крвљу. Деспот није крио своје непријатељство према Томашу. Кад је почетком марта 1448. продрла једна повећа турска војска у Босну и Херцеговину све до Неретве, корчулански кнез Петар Соранца јављао је у Млетке, да он мисли како је тај нападај дошао по жељи деспота Ђурђа, "пошто су се недавно поменути (деспот и Степан) у велике разишли". Турска војска, која је упала у Босну, разделила се у две групе. Једна је остала да ратује по Босни, а друга је кренула против Хрватске. Турско ратовање у Босни трајало је више од шест недеља. Бојећи се да се Турци не обрну и против њега Степан је напустио свог зета и пришао деспоту. У јуну је између њих склопљен и писмени споразум. Односио се, по свој прилици, не само на Босну, него и на Зету, у којој се деспот, сад помаган од Скендер-бега, још увек носио с Турцима. Удружена деспотова и војводина војска потукла је краља Томаша 16. септембра код Сребренице.
Na istočnoj strani kralj je s Ivanišem Pavlovićem bio prodro duboko u oblasti vojvode Stepana. U leto 1445. očekivalo se u Dubrovniku, da će njihove vojske preko Jasena izbiti sve do Trebinja. Pod njihovim pritiskom Stepan je 23. avgusta sklopio mir s Mlečanima odrekavši se i Omiša i Bara. Dobio je natrag samo svoje privatne posede u Mlecima, Zadru i Kotoru i isplatu takozvanih kotorskih dohodaka. Posle dužih pregovora izmirio se Stepan u maju 1446. i sa bosanskim kraljem. Ovoga su zabrinjavali turski uspesi i nesređeno stanje u Mađarskoj, a u velikoj meri bojao se i zbog pouzdanih vesti, da saveznik i zaštitnik Stepanov, kralj Alfonz Aragonski, po tradiciji napuljske kuće, postavlja svoju kandidaturu na upražnjeni mađarski presto i da misli sa Stepanova područja, sa Neretve i preko Bosne, uspostaviti veze sa Mađarskom. U Milodražu, 19. maja, došlo je do sastanka između kralja i Stepana. Da izmirenje bude što čvršće kralj Tomaš se oženio Stepanovom ćerkom Katarinom. Ovom vezom dobili su nesumnjivo obojica. Kralj je dobio kao srodnika najmoćniju ličnost tadašnje bosanske države, a Stepan je ovim potezom povratio sav svoj izgubljeni prestiž zbog poslednjih neuspeha. Njih dvojica, združeni, bili bi stvarni i moćni gospodari bosanske države.
 
Bili bi doista, ali nisu bili. Izmirenje između kralja i Stepana pokvarilo je odnose između Stepana i despota. Đurađ nije prežalio Srebrenice i za vreme borbi između kralja i humskog vojvode on je ponovo povratio. Bosanci su je zatim preoteli. Taj bogati grad ostao je stalno kao jabuka razdora između Bosne i Srbije i sav je obliven bratskom krvlju. Despot nije krio svoje neprijateljstvo prema Tomašu. Kad je početkom marta 1448. prodrla jedna poveća turska vojska u Bosnu i Hercegovinu sve do Neretve, korčulanski knez Petar Soranca javljao je u Mletke, da on misli kako je taj napadaj došao po želji despota Đurđa, "pošto su se nedavno pomenuti (despot i Stepan) u velike razišli". Turska vojska, koja je upala u Bosnu, razdelila se u dve grupe. Jedna je ostala da ratuje po Bosni, a druga je krenula protiv Hrvatske. Tursko ratovanje u Bosni trajalo je više od šest nedelja. Bojeći se da se Turci ne obrnu i protiv njega Stepan je napustio svog zeta i prišao despotu. U junu je između njih sklopljen i pismeni sporazum. Odnosio se, po svoj prilici, ne samo na Bosnu, nego i na Zetu, u kojoj se despot, sad pomagan od Skender-bega, još uvek nosio s Turcima. Udružena despotova i vojvodina vojska potukla je kralja Tomaša 16. septembra kod Srebrenice.
[[Датотека:Constantine Palaiologos.jpg|мини|десно|'''Константин Палеолог''', млађи брат византијског цара, поддеспот и деспот Мореје, регент свог брата византијског цара, каснији византијски цар.]]
Војвода Степан сматрао је, да се после те победе његов положај видно изменио на боље и на више. После те победе он се осетио као моћнији и хтео је да то и обележи. Вративши се с тог бојног похода он се прогласио херцегом од Св. Саве. Назив херцега, који је некад носио моћни Хрвоје, чинио му се однекуд већи од чина великог војводе, ваљда зато што је био необичнији. Титулом "херцега од Св. Саве" Степан је хтео да свој нови чин веже за једно веома популарно име народног култа. Гроб Св. Саве са Милешевом налазио се, доиста, у његовој области и био је изузетно штован; ту се, као што смо напред изложили, крунисао и Твртко I за краља Босне и Србије. Ова титула имала је да створи известан морални престиж њеном носиоцу. Степан је, уз то, хтео да се њом истакне као нека врста владара и нарочито као самосталнија суверена личност. Ту титулу Степан је узео негде око 10. октобра 1448. Нарочит његов посланик беше опремљен у Дубровник, да то јави кнезу и влади. Дубровачка господа решила су 17. октобра, да честитају војводи нови чин.
 
[[Datoteka:Constantine Palaiologos.jpg|mini|desno|'''Konstantin Paleolog''', mlađi brat vizantijskog cara, poddespot i despot Moreje, regent svog brata vizantijskog cara, kasniji vizantijski car.]]
== Косовски крсташки рат ==
Vojvoda Stepan smatrao je, da se posle te pobede njegov položaj vidno izmenio na bolje i na više. Posle te pobede on se osetio kao moćniji i hteo je da to i obeleži. Vrativši se s tog bojnog pohoda on se proglasio hercegom od Sv. Save. Naziv hercega, koji je nekad nosio moćni Hrvoje, činio mu se odnekud veći od čina velikog vojvode, valjda zato što je bio neobičniji. Titulom "hercega od Sv. Save" Stepan je hteo da svoj novi čin veže za jedno veoma popularno ime narodnog kulta. Grob Sv. Save sa Mileševom nalazio se, doista, u njegovoj oblasti i bio je izuzetno štovan; tu se, kao što smo napred izložili, krunisao i Tvrtko I za kralja Bosne i Srbije. Ova titula imala je da stvori izvestan moralni prestiž njenom nosiocu. Stepan je, uz to, hteo da se njom istakne kao neka vrsta vladara i naročito kao samostalnija suverena ličnost. Tu titulu Stepan je uzeo negde oko 10. oktobra 1448. Naročit njegov poslanik beše opremljen u Dubrovnik, da to javi knezu i vladi. Dubrovačka gospoda rešila su 17. oktobra, da čestitaju vojvodi novi čin.
=== Рат ===
Почетком септембра 1448. прешао је Хуњади, у нов крсташки рат против Турака, с војском од 70.000 људи у Србију и позивао деспота да му се придружи. Деспот му је, преко свог "ризничког челника", т. ј. министра финансија, Дубровчанина Паскоја Соркочевића, објашњавао своје уздржавање. Хуњадијева војска била је, доиста, велика и снажна, с већим делом коњице, али је деспот ипак сумњао, јер је и турска снага била импозантна. Сем тога, он се од целог тог похода није надао некој већој непосредној користи за Србију. Ослобођење од турског притиска водило би га у све већу зависност од Мађара, који су, исто тако, били непоуздани пријатељи. Држање краља Томаша не би могло бити онако према деспоту и Србији, да су Мађари хтели показати како не желе сукоба и слабљења својих пријатеља на изложеним местима. Од похода на Варну односи између деспота и Мађара били су уопште осетно охладнели. Деспот је овог пута отишао чак тако далеко, да је преко Соркочевића обавестио султана и о преласку мађарске војске и о њеној снази. Султан Мурат, који се у то време налазио под Кројом у Албанији, напустио је одмах опсаду тог града и пошао у сусрет Мађарима.
 
== Kosovski krstaški rat ==
Љут што није придобио деспота за савез Хуњади је пустио својој војсци, да се понаша у Србији као у непријатељској земљи. Огромна војска, са 2.000 кола, имала је великих потреба и њен пролазак, да су односи били и срдачнији, не би био изведен без сукоба и терета за становништво. Мађарска војска је прошла кроз Крушевац, одатле кроз Јанкову Клисуру (која отад и носи то име) и Топлицу на Косово. Кад је 17. октобра Хуњади избио на Косово затекао је већ турску војску, још већу и боље опремљену, под заповедништвом самог султана. Турци су једним делом заобишли хришћане и ударили им с леђа. У најодлучнији час битке прешао је влашки војвода Дан са 8.000 својих Влаха из мађарске у турску војску. Та издаја пренела се, после, у народном предању, на прву косовску битку између Срба и Турака. У страховитој борби, која је трајала три дана, Мађари су били потпуно потучени. Изгубили су 17.000 мртвих јунака. Међу погинулима налазио се и Хуњадијев сестрић, Јањош Секељ, у српским народним песмама познат као Бановић Секула, хрватско-далматински бан Фрањо Таловац, и многи други. Помен о тој погибији сачувале су многе народне песме, а нарочито далматинске бугарштице, а у српском народу се и до данас одржала узречица:
=== Rat ===
Početkom septembra 1448. prešao je Hunjadi, u nov krstaški rat protiv Turaka, s vojskom od 70.000 ljudi u Srbiju i pozivao despota da mu se pridruži. Despot mu je, preko svog "rizničkog čelnika", t. j. ministra finansija, Dubrovčanina Paskoja Sorkočevića, objašnjavao svoje uzdržavanje. Hunjadijeva vojska bila je, doista, velika i snažna, s većim delom konjice, ali je despot ipak sumnjao, jer je i turska snaga bila impozantna. Sem toga, on se od celog tog pohoda nije nadao nekoj većoj neposrednoj koristi za Srbiju. Oslobođenje od turskog pritiska vodilo bi ga u sve veću zavisnost od Mađara, koji su, isto tako, bili nepouzdani prijatelji. Držanje kralja Tomaša ne bi moglo biti onako prema despotu i Srbiji, da su Mađari hteli pokazati kako ne žele sukoba i slabljenja svojih prijatelja na izloženim mestima. Od pohoda na Varnu odnosi između despota i Mađara bili su uopšte osetno ohladneli. Despot je ovog puta otišao čak tako daleko, da je preko Sorkočevića obavestio sultana i o prelasku mađarske vojske i o njenoj snazi. Sultan Murat, koji se u to vreme nalazio pod Krojom u Albaniji, napustio je odmah opsadu tog grada i pošao u susret Mađarima.
 
Ljut što nije pridobio despota za savez Hunjadi je pustio svojoj vojsci, da se ponaša u Srbiji kao u neprijateljskoj zemlji. Ogromna vojska, sa 2.000 kola, imala je velikih potreba i njen prolazak, da su odnosi bili i srdačniji, ne bi bio izveden bez sukoba i tereta za stanovništvo. Mađarska vojska je prošla kroz Kruševac, odatle kroz Jankovu Klisuru (koja otad i nosi to ime) i Toplicu na Kosovo. Kad je 17. oktobra Hunjadi izbio na Kosovo zatekao je već tursku vojsku, još veću i bolje opremljenu, pod zapovedništvom samog sultana. Turci su jednim delom zaobišli hrišćane i udarili im s leđa. U najodlučniji čas bitke prešao je vlaški vojvoda Dan sa 8.000 svojih Vlaha iz mađarske u tursku vojsku. Ta izdaja prenela se, posle, u narodnom predanju, na prvu kosovsku bitku između Srba i Turaka. U strahovitoj borbi, koja je trajala tri dana, Mađari su bili potpuno potučeni. Izgubili su 17.000 mrtvih junaka. Među poginulima nalazio se i Hunjadijev sestrić, Janjoš Sekelj, u srpskim narodnim pesmama poznat kao Banović Sekula, hrvatsko-dalmatinski ban Franjo Talovac, i mnogi drugi. Pomen o toj pogibiji sačuvale su mnoge narodne pesme, a naročito dalmatinske bugarštice, a u srpskom narodu se i do danas održala uzrečica:
{{цитат|Страдао као Јанко на Косову.}}
 
{{citat|Stradao kao Janko na Kosovu.}}
=== Последице ===
[[Датотека:Sueleymanname akinci.png|300п|мини|десно|Друга косовска битка]]
Разбијена мађарска војска прште на разне стране. Неки доспеше у Зету, а неки чак до Дубровника. Главни део бежао је преко Србије. Деспот је издао наредбу, да се прости бегунци пропусте, а да се на сваки начин ухвати главни вођа, сам Хуњади, кога је чинио одговорним за све штете. Кад је Хуњади доиста био ухваћен спроведен је у затвор, у Смедерево. Данас није лако утврдити шта је искусног деспота могло определити на тај неполитички корак. Ма колико да су биле велике штете које су Мађари нанели Србима још су могле доћи веће, ако се стану светити и ако се прометну у отворене српске непријатеље. Овакав корак није одговарао ни дотадашњој политици деспотовој, који се трудио да се не замери ни једној ни другој страни, ни Турцима ни Мађарима. Овим поступком деспот се, ипак, није додворио Турцима, јер им није издао Јанка и јер је наставио погађања с Мађарима; а код Мађара је, као и код многих западних држава, изазвао оштру осуду. У далматинској епици остало је о том неколико трагова. Једна бугарштица назива чак деспота "невјером" и даје на уста Хуњадијеве жене овакав прекор на његов рачун:
 
=== Posledice ===
{{цитат|Он је мени Угрин Јанка у тамницу поставио,<br />Који га је у потреби доста пута помиловао,<br />А он њега помилова тамницом од Смедерева.}}
[[Datoteka:Sueleymanname akinci.png|300p|mini|desno|Druga kosovska bitka]]
Razbijena mađarska vojska pršte na razne strane. Neki dospeše u Zetu, a neki čak do Dubrovnika. Glavni deo bežao je preko Srbije. Despot je izdao naredbu, da se prosti begunci propuste, a da se na svaki način uhvati glavni vođa, sam Hunjadi, koga je činio odgovornim za sve štete. Kad je Hunjadi doista bio uhvaćen sproveden je u zatvor, u Smederevo. Danas nije lako utvrditi šta je iskusnog despota moglo opredeliti na taj nepolitički korak. Ma koliko da su bile velike štete koje su Mađari naneli Srbima još su mogle doći veće, ako se stanu svetiti i ako se prometnu u otvorene srpske neprijatelje. Ovakav korak nije odgovarao ni dotadašnjoj politici despotovoj, koji se trudio da se ne zameri ni jednoj ni drugoj strani, ni Turcima ni Mađarima. Ovim postupkom despot se, ipak, nije dodvorio Turcima, jer im nije izdao Janka i jer je nastavio pogađanja s Mađarima; a kod Mađara je, kao i kod mnogih zapadnih država, izazvao oštru osudu. U dalmatinskoj epici ostalo je o tom nekoliko tragova. Jedna bugarštica naziva čak despota "nevjerom" i daje na usta Hunjadijeve žene ovakav prekor na njegov račun:
 
{{citat|On je meni Ugrin Janka u tamnicu postavio,<br />Koji ga je u potrebi dosta puta pomilovao,<br />A on njega pomilova tamnicom od Smedereva.}}
Има поузданих података, да је то већ остарели деспот учинио под туђом сугестијом. Као виновници помињу се Соркочевић и његов земљак Дамјан Ђорђић. Сам Хуњади тужио се Републици, "да су та двојица подјаривали зле намере између њега и деспота, из чега су произашле најгоре последице и у самој битци косовској и у Хуњадијеву заробљењу".
 
Ima pouzdanih podataka, da je to već ostareli despot učinio pod tuđom sugestijom. Kao vinovnici pominju se Sorkočević i njegov zemljak Damjan Đorđić. Sam Hunjadi tužio se Republici, "da su ta dvojica podjarivali zle namere između njega i despota, iz čega su proizašle najgore posledice i u samoj bitci kosovskoj i u Hunjadijevu zarobljenju".
На глас о том састаше се одмах, крајем новембра, угарски сталежи у Петроварадину, да већају како да ослободе Хуњадија. Двојица њихових изасланика, после дужих преговора, склопише у Смедереву уговор са овим главним тачкама:
* да се забораве сва стара непријатељства,
* да се Угарска обавеже помагати Србију против непријатеља,
* да у будуће мађарска војска неће пролазити Србијом сем по позиву, односно Србима у помоћ,
* за учињене штете Хуњади ће платити 100.000 дуката,
* да се деспоту врате сви његови поседи у Угарској сем оних, које ће као мираз добити деспотова унука Јелисавета, јединица грофа Урлиха Цељског, која би се имала удати за једног Хуњадијева сина. Тај будући зет остао би као таоц код деспота све док његов отац не изврши примљене обавезе.
 
Na glas o tom sastaše se odmah, krajem novembra, ugarski staleži u Petrovaradinu, da većaju kako da oslobode Hunjadija. Dvojica njihovih izaslanika, posle dužih pregovora, sklopiše u Smederevu ugovor sa ovim glavnim tačkama:
После тог уговора пуштен је Хуњади на слободу и на сам Бадњи Дан стигао је у Сегедин, где су били на окупу забринути мађарски великаши.
* da se zaborave sva stara neprijateljstva,
* da se Ugarska obaveže pomagati Srbiju protiv neprijatelja,
* da u buduće mađarska vojska neće prolaziti Srbijom sem po pozivu, odnosno Srbima u pomoć,
* za učinjene štete Hunjadi će platiti 100.000 dukata,
* da se despotu vrate svi njegovi posedi u Ugarskoj sem onih, koje će kao miraz dobiti despotova unuka Jelisaveta, jedinica grofa Urliha Celjskog, koja bi se imala udati za jednog Hunjadijeva sina. Taj budući zet ostao bi kao taoc kod despota sve dok njegov otac ne izvrši primljene obaveze.
 
Posle tog ugovora pušten je Hunjadi na slobodu i na sam Badnji Dan stigao je u Segedin, gde su bili na okupu zabrinuti mađarski velikaši.
Дубровачкој Републици, као мађарском вазалу, било је веома непријатено држање Соркочевићево. Она је, с тога, да умири Мађаре, издала нередбу којом забрањује свима својим грађанима, да од 1450. год., за три године унапред, ниједан од њих не сме ићи у мисијама туђих владара, нити се придружити ма којој војсци изван деспотовине. Та мера је била рђаво примљена у Смедереву и деспот је, као одговор на њу, повисио царине дубровачким трговцима по својим рударским местима и опозвао многе своје повластице дубровачкој трговини. Соркочевића је задржао и даље и употребљавао га за поверљиве дипломатске мисије. Да покаже колико је полагао на њега дао је чак у зидине Смедерева урезати његов грб.
 
Dubrovačkoj Republici, kao mađarskom vazalu, bilo je veoma neprijateno držanje Sorkočevićevo. Ona je, s toga, da umiri Mađare, izdala neredbu kojom zabranjuje svima svojim građanima, da od 1450. god., za tri godine unapred, nijedan od njih ne sme ići u misijama tuđih vladara, niti se pridružiti ma kojoj vojsci izvan despotovine. Ta mera je bila rđavo primljena u Smederevu i despot je, kao odgovor na nju, povisio carine dubrovačkim trgovcima po svojim rudarskim mestima i opozvao mnoge svoje povlastice dubrovačkoj trgovini. Sorkočevića je zadržao i dalje i upotrebljavao ga za poverljive diplomatske misije. Da pokaže koliko je polagao na njega dao je čak u zidine Smedereva urezati njegov grb.
У Мађарској се беше, међутим, створила доста јака опозиција против Хуњадија, која је налазила да је он главни кривац за оба тешка пораза Мађара, и код Варне и на Косову, и да се њему не може даље поверавати судбина и част мађарске војске. Да би могао смирити незадовољство у Угарској и повратити посрнули углед требало је Хуњадију да се осигура од турских нападаја. С тога посла посебно посланство деспоту, да овај посредује код султана. Деспотов план био је, да се склопи мир на мало дужи рок, бар на седам година; да за то време Србија и Влашка плаћају султану половину данка, а Босна цео; и да се дозволи становништву тих Турцима вазалних земаља да одржавају с Мађарима привредне везе. Сем тога деспот је желео, да тај мир обухвати и Византију. Ако се не би хтело примити да само Босна плаћа цео данак, деспот је пристајао унапред да у тој тачци попусти, да цео данак плаћају све три поменуте државе. Мађарски сабор одбио је у лето 1449. тај план, налазећи да унизује углед њихове државе. Деспот није улазио у даља објашњавања, знајући да Турци, после победе, неће бити много попустљиви, а врло вероватно се бојао, да и не изазове њихово подозрење против себе. Тим се деспот поново замерио Мађарима, који су у својој узбуђености после тако крупних недаћа били нарочито осетљиви.
 
U Mađarskoj se beše, međutim, stvorila dosta jaka opozicija protiv Hunjadija, koja je nalazila da je on glavni krivac za oba teška poraza Mađara, i kod Varne i na Kosovu, i da se njemu ne može dalje poveravati sudbina i čast mađarske vojske. Da bi mogao smiriti nezadovoljstvo u Ugarskoj i povratiti posrnuli ugled trebalo je Hunjadiju da se osigura od turskih napadaja. S toga posla posebno poslanstvo despotu, da ovaj posreduje kod sultana. Despotov plan bio je, da se sklopi mir na malo duži rok, bar na sedam godina; da za to vreme Srbija i Vlaška plaćaju sultanu polovinu danka, a Bosna ceo; i da se dozvoli stanovništvu tih Turcima vazalnih zemalja da održavaju s Mađarima privredne veze. Sem toga despot je želeo, da taj mir obuhvati i Vizantiju. Ako se ne bi htelo primiti da samo Bosna plaća ceo danak, despot je pristajao unapred da u toj tačci popusti, da ceo danak plaćaju sve tri pomenute države. Mađarski sabor odbio je u leto 1449. taj plan, nalazeći da unizuje ugled njihove države. Despot nije ulazio u dalja objašnjavanja, znajući da Turci, posle pobede, neće biti mnogo popustljivi, a vrlo verovatno se bojao, da i ne izazove njihovo podozrenje protiv sebe. Tim se despot ponovo zamerio Mađarima, koji su u svojoj uzbuđenosti posle tako krupnih nedaća bili naročito osetljivi.
У односу према Византији, с којом је имао и породичних и привредних веза, деспот се трудио да буде не само исправан него и прави пријатељ. Цариградски бедеми носе на два места јасне помене о том, да је деспот својим средствима помагао обнављање цариградског зида, да би га оспособио за одбрану. Радио је то управо у оно време, кад је одбијао да суделује у мађарском походу, 1447/8. године. Ст. Новаковић је дао тачно објашњење за ту политику.
 
U odnosu prema Vizantiji, s kojom je imao i porodičnih i privrednih veza, despot se trudio da bude ne samo ispravan nego i pravi prijatelj. Carigradski bedemi nose na dva mesta jasne pomene o tom, da je despot svojim sredstvima pomagao obnavljanje carigradskog zida, da bi ga osposobio za odbranu. Radio je to upravo u ono vreme, kad je odbijao da sudeluje u mađarskom pohodu, 1447/8. godine. St. Novaković je dao tačno objašnjenje za tu politiku.
{{цитат|Не могавши наћи коначно спасење српске државе у савезима преко Дунава, који су у самом зачетку гризле свакојаке политичке болести, седи се деспот бацио на последњи бедем источног хришћанства. И он је помагао да се тај бедем утврђује без сумње не што је мислио да се може одбранити, него што је видео да је ту био почетак и да ће ту бити свршетак велике балканске драме.}}
 
{{citat|Ne mogavši naći konačno spasenje srpske države u savezima preko Dunava, koji su u samom začetku grizle svakojake političke bolesti, sedi se despot bacio na poslednji bedem istočnog hrišćanstva. I on je pomagao da se taj bedem utvrđuje bez sumnje ne što je mislio da se može odbraniti, nego što je video da je tu bio početak i da će tu biti svršetak velike balkanske drame.}}
На византиски престо дошао је почетком 1449. год. Константин XI Драгаш, син српске племићке и са јасним српским обележјем у имену, али као штићеник султана Мурата.
 
Na vizantiski presto došao je početkom 1449. god. Konstantin XI Dragaš, sin srpske plemićke i sa jasnim srpskim obeležjem u imenu, ali kao štićenik sultana Murata.
Да би оправдао свој пораз Јанош је један део кривице пребацивао на деспота. Он је на њ био киван и ради оног заточења; и што му још ни крајем 1449. год. не беше вратио сина из таоштва; и ради неуспелих преговора за мир; и ради примљених финансиских обавеза. Желео је с тога, да уговор с њим раскине и да добије разрешење због положене заклетве. Мађарски сабор налазио је, с њим заједно, да је смедеревски уговор "изнуђен". Такво мишљење казао је јавно и папа Никола V у својој були од 12. априла 1450., којом је ослободио Хуњадија од заклетве. Чим је на тај начин добио слободне руке Хуњади је освојио деспотова добра по Угарској, а његове је чиновнике растерао.
 
Da bi opravdao svoj poraz Janoš je jedan deo krivice prebacivao na despota. On je na nj bio kivan i radi onog zatočenja; i što mu još ni krajem 1449. god. ne beše vratio sina iz taoštva; i radi neuspelih pregovora za mir; i radi primljenih finansiskih obaveza. Želeo je s toga, da ugovor s njim raskine i da dobije razrešenje zbog položene zakletve. Mađarski sabor nalazio je, s njim zajedno, da je smederevski ugovor "iznuđen". Takvo mišljenje kazao je javno i papa Nikola V u svojoj buli od 12. aprila 1450., kojom je oslobodio Hunjadija od zakletve. Čim je na taj način dobio slobodne ruke Hunjadi je osvojio despotova dobra po Ugarskoj, a njegove je činovnike rasterao.
Против деспота радио је и у мађарским круговима и на папској курији и босански краљ Томаш, у нади да би га могао потиснути с подручја Босне. Он је отворено устао против деспотових планова за мир с Турцима налазећи да су уперени против Босне. Израдио је код Мађара, да један посебан суд испита спор између њега и деспота, тражећи да му деспот врати што је био узео. У Добоју, 11. новембра 1449., склопио је, с тим у вези, посебан уговор с мачванским баном Јаношем од Корога, којим се обавезивао на заједничку дефанзивну борбу против Турака и на оданост Хуњадију и Мађарима. У Дубровнику се с тога очекивао рат у Босни у најскорије време. Мислило се, да ће га почети херцег Степан било непосредно против краља, као турски присталица, или посредно против његових људи у Хуму. И Папа Никола упутио је 26. јануара 1450. писмо оданим великашима, да прискоче у помоћ, ако их позове његов легат у Босни, бискуп Тома. Атмосфера рата већ је постојала. У лето 1449. беше отпочео рат између Млетачке Републике и напуљског краља Алфонса. Херцег Степан је, као савезник напуљски, ушао у борбу, коју би, вероватно, некако избегао, да су му Млечани хтели повратити нешто од раније присвојеног земљишта, што је он од њих тражио.
 
Protiv despota radio je i u mađarskim krugovima i na papskoj kuriji i bosanski kralj Tomaš, u nadi da bi ga mogao potisnuti s područja Bosne. On je otvoreno ustao protiv despotovih planova za mir s Turcima nalazeći da su upereni protiv Bosne. Izradio je kod Mađara, da jedan poseban sud ispita spor između njega i despota, tražeći da mu despot vrati što je bio uzeo. U Doboju, 11. novembra 1449., sklopio je, s tim u vezi, poseban ugovor s mačvanskim banom Janošem od Koroga, kojim se obavezivao na zajedničku defanzivnu borbu protiv Turaka i na odanost Hunjadiju i Mađarima. U Dubrovniku se s toga očekivao rat u Bosni u najskorije vreme. Mislilo se, da će ga početi herceg Stepan bilo neposredno protiv kralja, kao turski pristalica, ili posredno protiv njegovih ljudi u Humu. I Papa Nikola uputio je 26. januara 1450. pismo odanim velikašima, da priskoče u pomoć, ako ih pozove njegov legat u Bosni, biskup Toma. Atmosfera rata već je postojala. U leto 1449. beše otpočeo rat između Mletačke Republike i napuljskog kralja Alfonsa. Herceg Stepan je, kao saveznik napuljski, ušao u borbu, koju bi, verovatno, nekako izbegao, da su mu Mlečani hteli povratiti nešto od ranije prisvojenog zemljišta, što je on od njih tražio.
У марту 1450. покушали су пријатељи да посредују између деспота и босанског краља. Сам папа је овластио острогонског надбискупа да делује у том правцу. Али без правог успеха. Непријатељства су трајала и даље, само нису узимала оштрији облик.
 
U martu 1450. pokušali su prijatelji da posreduju između despota i bosanskog kralja. Sam papa je ovlastio ostrogonskog nadbiskupa da deluje u tom pravcu. Ali bez pravog uspeha. Neprijateljstva su trajala i dalje, samo nisu uzimala oštriji oblik.
== Напад на Албанију ==
[[Датотека:Gjergj Kastrioti.jpg|мини|десно|Ђурађ Кастриот Скендербег]]
За то време Балкан је страдао. Турска војска коју је водио сам султан, беше притисла Албанију и довела Скендер-бега у врло тежак положај. Али се он, помаган од Млечана, Дубровчана и других хришћана с мора и приморја, овог пута одржао, иако с много жртава. Његова храброст направила га је веома чувеним у целом хришћанском свету; мало је јунака имало његов глас. Ово турско ратовање утицало је, па је у лето те исте, 1450., године дошло до мира између краља Алфонса и Млетака. Први је уговором о миру обухватио и Херцега као свог савезника, док је Томаш, као нека врста посредног саучесника, потврдио мир обема странама. Узалуд су остала и Алфонсова и Степанова настојања, да Млечани поврате Херцеговини Омиш. Наскоро после склопљеног мира, под притиском јавног мишљења, краљ Алфонсо је радио на том, да се створи нов хришћански савез, у који би, поред њега, ушли и Млечани. У тај савез он је крајем 1450. позвао и Херцега.
 
== Napad na Albaniju ==
== Азијска политика и унутрашњи развој ==
[[Datoteka:Gjergj Kastrioti.jpg|mini|desno|Đurađ Kastriot Skenderbeg]]
У првим годинама У првим годинама Муратове владе избија устанак шеика Џунејда, који се шири на целу Анадолију, где се обновио Карамански емират. За време султана Мурата, шири се османски утицај у Анадолији. Године 1443. султан је био поражен од стране Караманског емира Ибрахима и једва се жив извукао. Потом је морао склапати неповољне мировне споразуме у Европи да би се изборио са непријатељима у Азији, па чак је и абдицирао у корист свог сина Мехмеда, 1444. године, и отишао у Магнесију да би могао да се обрачуна са Караманима и имао је успеха.
Za to vreme Balkan je stradao. Turska vojska koju je vodio sam sultan, beše pritisla Albaniju i dovela Skender-bega u vrlo težak položaj. Ali se on, pomagan od Mlečana, Dubrovčana i drugih hrišćana s mora i primorja, ovog puta održao, iako s mnogo žrtava. Njegova hrabrost napravila ga je veoma čuvenim u celom hrišćanskom svetu; malo je junaka imalo njegov glas. Ovo tursko ratovanje uticalo je, pa je u leto te iste, 1450., godine došlo do mira između kralja Alfonsa i Mletaka. Prvi je ugovorom o miru obuhvatio i Hercega kao svog saveznika, dok je Tomaš, kao neka vrsta posrednog saučesnika, potvrdio mir obema stranama. Uzalud su ostala i Alfonsova i Stepanova nastojanja, da Mlečani povrate Hercegovini Omiš. Naskoro posle sklopljenog mira, pod pritiskom javnog mišljenja, kralj Alfonso je radio na tom, da se stvori nov hrišćanski savez, u koji bi, pored njega, ušli i Mlečani. U taj savez on je krajem 1450. pozvao i Hercega.
 
== Azijska politika i unutrašnji razvoj ==
[[Датотека:Gentile Bellini 003.jpg|мини|десно|Муратов престолонаследник, султан Мехмед Освајач.]]
U prvim godinama U prvim godinama Muratove vlade izbija ustanak šeika Džunejda, koji se širi na celu Anadoliju, gde se obnovio Karamanski emirat. Za vreme sultana Murata, širi se osmanski uticaj u Anadoliji. Godine 1443. sultan je bio poražen od strane Karamanskog emira Ibrahima i jedva se živ izvukao. Potom je morao sklapati nepovoljne mirovne sporazume u Evropi da bi se izborio sa neprijateljima u Aziji, pa čak je i abdicirao u korist svog sina Mehmeda, 1444. godine, i otišao u Magnesiju da bi mogao da se obračuna sa Karamanima i imao je uspeha.
После овога се у Европу враћа нешто снага, које је Мурат повео са собом у Азију, да би зауставио даље продоре Карамана, после оног кобног пораза 1443. године.
 
[[Datoteka:Gentile Bellini 003.jpg|mini|desno|Muratov prestolonaslednik, sultan Mehmed Osvajač.]]
Муратова владавина сматра се пресудном за будућност Османске државе.
Posle ovoga se u Evropu vraća nešto snaga, koje je Murat poveo sa sobom u Aziju, da bi zaustavio dalje prodore Karamana, posle onog kobnog poraza 1443. godine.
 
Muratova vladavina smatra se presudnom za budućnost Osmanske države.
Мурат је био мецена уметности, па је за време његове владавина Османско царство било центар Културе.
 
Murat je bio mecena umetnosti, pa je za vreme njegove vladavina Osmansko carstvo bilo centar Kulture.
== Смрт ==
4. фебруара 1451. године умро је султан Мурат II, а на престо је дошао његов син даровити, борбени и веома предузимљиви Мухамед или Мехмед II, који ће из основа изменити карту Балкана.
 
== ЛитератураSmrt ==
4. februara 1451. godine umro je sultan Murat II, a na presto je došao njegov sin daroviti, borbeni i veoma preduzimljivi Muhamed ili Mehmed II, koji će iz osnova izmeniti kartu Balkana.
 
== Literatura ==
{{refbegin|2}}
* {{Cite book |ref= harv|last= Rudolf|first= Horvat|authorlink= РудолфRudolf ХорватHorvat|coauthors= |title= Povijest Hrvatske I. (R. Horvat)/Vladislav Varnenčik|year=|url= https://hr.wikisource.org/wiki/Povijest_Hrvatske_I._(R._Horvat)/Vladislav_Varnen%C4%8Dik|publisher= Wikizvor|location=|id=}}
* {{Cite book |ref= harv|last= SZUSTER|first= Michał|authorlink= МихалMihal ШустерŠuster|coauthors= |title= Władysław III Warneńczyk|year=|url= http://www.poczet.com/warnenczyk.htm|publisher=Poczet.com|location=|id=}}
* {{Cite book |ref= harv|last=ЋоровићĆorović|first=ВладимирVladimir |authorlink=ВладимирVladimir ЋоровићĆorović |coauthors= |title=ИсторијаIstorija СрбаSrba |year= |url=http://www.rastko.rs/rastko-bl/istorija/corovic/istorija/4_4.html |publisher= |location= |id=}}
* {{Cite book |ref= harv|last=ЋоровићĆorović|first=ВладимирVladimir |authorlink=ВладимирVladimir ЋоровићĆorović |coauthors= |title=ИсторијаIstorija СрбаSrba |year= |url=http://www.rastko.rs/rastko-bl/istorija/corovic/istorija/4_5.html |publisher= |location= |id=}}
* {{Cite book |ref= harv|last=ЋоровићĆorović|first=ВладимирVladimir |authorlink=ВладимирVladimir ЋоровићĆorović |coauthors= |title=ИсторијаIstorija СрбаSrba |year= |url=http://www.rastko.rs/rastko-bl/istorija/corovic/istorija/4_6.html |publisher= |location= |id=}}
* {{Cite book |ref= harv|last=ЋоровићĆorović|first=ВладимирVladimir |authorlink=ВладимирVladimir ЋоровићĆorović |coauthors= |title=ИсторијаIstorija СрбаSrba |year= |url=http://www.rastko.rs/rastko-bl/istorija/corovic/istorija/4_7.html |publisher= |location= |id=}}
* {{Cite book |ref= harv|last=ОстрогорскиOstrogorski|first=ГеоргијеGeorgije |authorlink=ГеоргијеGeorgije ОстрогорскиOstrogorski |coauthors= |title=ИсторијаIstorija ВизантијеVizantije |year=1959|url= |publisher= |location= БеоградBeograd |id=}}
{{refend}}
 
== Спољашње везе ==
{{портал|Биографија}}
{{Commonscat|Murad II}}
{{низ
|пре=[[Мехмед I]]
|списак=[[Списак султана Османског царства|турски султан]] <br /> [[1421]] — [[1451]]
|после=[[Мехмед II Освајач|Мехмед II]]
}}
{{Султани Османског царства}}
 
[[Категорија:Рођени 1404.]]
[[Категорија:Умрли 1451.]]
[[Категорија:Султани Османског царства]]
[[Категорија:Историја Византије]]
[[Категорија:Муслимани крсташких ратова]]
 
{{s-start}}