Бугарска егзархија – razlika između verzija
Uklonjeni sadržaj Dodani sadržaj
mNema sažetka izmjene |
проширено |
||
Red 3:
'''Бугарска егзархија''' ({{Јез-буг|Българска екзархия}}) је била аутокефална [[Бугари|бугарска]] национална <ref>Stephen A. Fischer-Galaţi - „Man, state, and society in East European history“, 1970, Praeger, с. 200 („...and
in 1870 it established a Bulgarian '''national church''' (Bulgarian Exarchate)“)</ref><ref>L. S. Stavrianos, Traian Stoianovich - „The Balkans since 1453“, 2000, C. Hurst & Co. Publishers, с. 371 („BULGARIAN EXARCHATE The first great victory for Bulgarian nationalism was the establishment in 1870 of a '''national church''' known as the exarchate.“)</ref> [[црква]], основана [[28. фебруара]] [[1870]]. године.<ref>[http://www.britannica.com/EBchecked/topic/84219/Bulgarian-Orthodox-Church "Bulgarian Orthodox Church"], Encyclopædia Britannica: "The struggle for an independent Bulgarian church, begun late in the 18th century, culminated in the establishment in 1870 of a Bulgarian exarchate." {{en}}</ref><ref>L. S. Stavrianos, Traian Stoianovich, "The Balkans since 1453", [http://books.google.com/books?id=xcp7OXQE0FMC&pg=PA371&dq=bulgarian+exarchate&lr=#PPA371,M1 "Bulgarian Exarchate"], p. 371: "The first great victory for Bulgarian nationalism was the establishment in 1870 of a national church known as exarchate." {{en}}</ref> Бугарској егзархији је [[1950]]. године промењен назив у [[Бугарска православна црква]], који носи и данас. У периоду [[1870]]—[[1918]]. и [[1941]]—[[1944]]. њена јурисдикција је обухватала територије које данас припадају различитим државама: целу територију данашње [[Бугарска|Бугарске]], део [[Македонија|Македоније]] и делове [[Грчка|Грчке]], данашње [[Турска|Турске]], [[Србија|Србије]], данашње [[Албанија|Албаније]] и [[Румунија|Румуније]] (Северна [[Добруџа]]).
== Позадина ==
[[Цариградска патријаршија]] је потискивала словенски језик при богослужењу и народне верске обичаје, а на [[епископ]]ска места је постављала само Грке. То је била политика [[хеленизовање|хеленизовања]]. Пошто је у Србији постепеним стицањем државне самосталности национализована и црквена управа, [[Словени]] који су остали у саставу Отоманске царевине су почели да траже своја национална права у црквеном животу. У првом реду Словене свештенике и словенски језик у цркви. У току борбе око тога дошло је до већег захтева: да се словенски крајеви и њихов православни народ излуче испод власти цариградске патријаршије.<ref name="Mikić">[http://sr.wikisource.org/sr-el/%D0%A1%D1%80%D0%BF%D1%81%D0%BA%D0%B0_%D1%86%D1%80%D0%BA%D0%B2%D0%B0_5 Grigorije Mikić, Srpska Crkva u kraljevini Srbiji i Staroj Srbiji i Makedoniji]</ref>
Тај је покрет помагала нарочито [[Русија]], те је [[1870]]. г. султанским актом основана, од цариградске патријаршије независна, словенска егзархија са седиштем у Цариграду. У њен састав су имале ући оне епархије у Бугарској, Македонији и Старој Србији, у којима је то желело две трећине народа. Овај егзархат је временом постао бугарска црквена организација. Због тога су се неки вратили под власт цариградске Цркве, која је почела да дозвољава словенско [[богослужење]]. [[Србија]] и [[Црна Гора]] су уз помоћ Русије приволеле цариградску патријаршију да преда епископска места у [[Призрен]]у, Скопљу и Дебру Србима.<ref name="Mikić"/>
== Деловање у Македонији ==
[[Datoteka:JosephBulgarianExarchDebarCelebration.jpg|thumb|лево|Прослава 25-годишњице од избора бугарског егзарха Јосифа I у [[Дебар|Дебру]], [[1902]].]]
[[Datoteka:Bulgarian priests and comitas.jpg|thumb|Православни бугарски свештеници и [[ВМРО]] комите.]]
Почев од оснивања Бугарске егзархије и добијања јурисдикције над територијом Македоније, а и због деловања про-бугарске [[ВМРО]], бугарски Егзархат је настојао да спречи функционисање [[
Непосредни ефекат поделе [[Makedonija (oblast)|Македоније]] у балканским ратовима [[1912]]-[[1913]] био је [[bugarofobija|анти-бугарска]] кампања у областима под српском и грчком влашћу. Србија је протерала [[свештеник]]е и [[учитељ]]е Бугарске егзархије, и затворила бугарске [[школа|школе]] и [[црква|цркве]] (било је 641 школа и 761 црква).<ref name="Banac">Ivo Banac, "[http://www.promacedonia.org/en/ib/i_banac.html The Macedoine]", "The National Question in Yugoslavia. Origins, History, Politics", Cornell University Press, 1984, pp. 307-328. {{en}}</ref> Обновом српске власти [[1918]], поново су протерани бугарски наставници и свештенство егзархије, [[бугарски језик]] је забрањен, све књиге и знаци на бугарском језику уклоњени, сва бугарска друштва и организације распуштене, а [[србизација]] презимена спровођена, тако да Станков постаје Станковић, а Атанасов улази у књиге као Атанацковић.<ref name="Banac"/>
| |||