Friedrich Nietzsche – razlika između verzija

'''Fridrih Vilhelm Niče''' ({{jez-nem|Friedrich Wilhelm Nietzsche}}; [[15. oktobar]] [[1844]] — [[25. avgust]] [[1900]]) radikalni nemački filozof-pesnik, jedan od najvećih modernih mislilaca i jedan od najžešćih kritičara zapadne kulture i hrišćanstva. [[filologFilolog]], [[filozof]] i [[pesnik]].

Niče je ostavio za sobom izuzetna dela sa dalekosežnim uticajem. On je jedan od glavnih utemeljivača „Lebens"Lebens-philosophiae“philosophiae" (filozofije života), koja doživljava vaskrsenje i renesansu u „duhu"duhu našeg doba". <br />

Niče je rođen u gradu [[Reken]]u (pored Licena), u protestantskoj porodici. Njegov otac Ludvig kao i njegov deda bili su protestanski pastori. Otac mu je umro kada je imao samo 4 godine što je ostavilo dubok trag na njega. Školovao se u Pforti koja je bila izuzetno stroga škola i ostavljala učenicima jako malo slobodnog vremena. Tu je stekao i osnove poznavanja klasičnih jezika i književnosti. Bio je počeo da studira [[teologija|teologiju]], ali se onda upisao na klasičnu [[filologija|filologiju]]. Posle briljantno završenih studija, '''Niče''' je bio izvesno vreme, dok se nije razboleo, profesor u [[Bazel]]u. Doktor nauka je postao sa 24 godine bez odbrane teze zahvaljujući profesoru Ričlu koji je u njemu video veliki talenat za filologiju. Godine 1868. Niče je upoznao slavnog nemačkog kompozitora Riharda Vagnera koji je bio onoliko star koliko bi bio njegov otac da je živ. Vagner i Niče su formirali odnos otac-sin i sam Niče je bio neverovatno odan Vagneru i oduševljen njime. Godine 1871.-21872. izlazi prva ničeova filozofska knjiga `"Rođenje Tragedije`". Snažan uticaj Vagnerijanskih ideja koje su opet kao i Ničeove bile pod uticajem filozofije Artura Šopenhauera gotovo se može naći tokom cele knjige. Iako ima neospornu filozofsku vrednost nije pogrešno reći da je ona odbrana i veličanje Vagnerove muzike i estetike. Tokom pisanja njegove druge knjige `"Nesavremena Razmatranja`" (od 4 dela) Niče se filozofski osamostaljuje i raskida odnos sa Vagnerom. Godine 1889. Niče je doživeo nervni slom. Posle paralize, on je poslednjih 11 godina života proveo potpuno pomračene svesti, a o njemu su brinule majka i sestra.

Inače, Ničeova najpoznatija dela su: Rođenje tragedije iz duha muzike, filozofska poema „Tako"Tako je govorio Zaratustra“Zaratustra" (koje je prema prvobitnoj zamisli trebalo da se zove „Volja"Volja za moć, pokušaj prevrednovanja svih vrednosti“vrednosti"), imoralistički spis i predigra filozofije budućnosti, sa naslovom S onu stranu dobra i zla, zatim Genealogija morala, Antihrist, autobiografski esej Ecce homo i zbirka filozofskih vinjeta Volja i moć. Neosporni su Ničeovi uticaju na filozofe života, potonje mislioce egzistencije, psihoanalitičare, kao i na neke književnike, kao što su [[Avgust Strinberg]], [[Džordž Bernard Šo]], [[Andre Žid]], [[Romen Rolan]], [[Alber Kami]], [[Miroslav Krleža]], Martin Hajdeger i drugi.

[[Datoteka:Nietzsche187c.jpg|thumb|left|okoOko 1869. godine]]

Ono što je posebno karakteristično za Ničea jeste njegov stil. Tako se još jednom potvrđuje tačnost one Bigonove da je čovek stil i obratno. Prvo što se može zapaziti jeste da Ničeova dela više liče na pesničku prozu nego na filozofska dela. Možda je to zato što njemu nikada nisu svojstveni vedrina mudraca i spokojstvo uravnoteženog duha. On je bio emotivan i intuitivan, strastven i patetičan čovek. Jezik njegovog glavnog junaka Zaratustre jeste jezik ditiramba, a ne suptilne filozofske analize. Njegova pesničko-filozofska reč ima opojnu prometejsku snagu. Niče eksplicite tvrdi: „Moja"Moja filozofija donosi pobedonosnu misao od koje konačno propada svaki drugi način mišljenja“mišljenja". On piše po nadahnuću i asocijacijama „Zadirkuje“"zadirkuje" filozofske teme, više sugeriše nego što argumentuje. Svoju filozofiju naziva i „eksperimentalnom“"eksperimentalnom" zato što, zapravo eksperimentiše idejama. To je navelo neke pedagoge da konstatuju kako je Niče zarazan, otrovan za omladinu.

Neguje ispovedni stil pisanja, koji su koristili i neki filozofi i pre njega: [[Blez Paskal]], [[Žan Žak Ruso]], [[Mišel Ejkem de Montenj]], [[Soren Kjerkegor]] i drugi. Svi oni manje dokazuju a više pokazuju, tj. saopštavaju. Dijalog ima subjektivnu dijalektiku, potiskuje monolog. Otuda nije nikakvo iznenađenje što Niče uzima na nišan pre svega „dijalektičare“"dijalektičare" [[Sokrat]]a i [[Platon]]a. On kao iz topa ispucava ideje i, kako kaže sam, „filozofira"filozofira čekićem“čekićem", jer „nije"nije čovek, već dinamit“dinamit". U vezi s tim, odbacujući tvrdnje da je Niče bio lud, Brana Petronijević vispreno zaključuje da je Niče samo „do"do ludila bio uveren u istinitost svojih stavova“stavova". Odista, Niče je voleo da se izjednačava sa [[Dionis]]om (Bahom) i [[Zaratustra|Zaratrustom]] i da otvoreno istupi kao profet (prorok).

Ničeova prva intelektualna ljubav bio je [[Šopenhauer]], pod čijim okriljem je stasao i još jedan neobični genije [[Sigmund Frojd]]. Međutim, nasuprot „učiteljevom“"učiteljevom" pesimizmu, Niče razvija herojski životni optimizam. Pri tome izričito kaže da bi više voleo da bude [[Dionis]]ov satir nego hrišćanski svetac. Njegovi mišljenici su presokratici i spartanci. Niče piše kako mu u blizini [[Heraklit]]a postaje toplije. I pisao je po ugledu na njegove aforizme. U svom prvom značajnijem delu Rođenje tragedije iz duha muzike, Niče razlikuje dionizijski i apolonski elemenat grčke duševnosti i duhovnosti - tumačeći tragediju, slično [[Aristotel]]u, kao apolonsko oplemenjivanje dionizijskih težnji. Inače, Niče [[Apolon]]a označava kao načelo likovnih umetnosti, a [[Dionis]]a kao načelo Muzike. Ova Ničeova distinkcija dionizijskog i apolonskog u čoveku, slična [[Sigmund Frojd|Frojdovom]] razlikovanju Erosa i Tanatosa, poklapa se zapravo, sa razlikom između [[Hegel]]ove „ideje“"ideje" i Šopenhauerove „volje“"volje".

Pojava [[Sokrat]]a je, i za Ničea, prekretnica u razvoju grčko-evropske kulture, ali u negativnom smislu. On je za Ničea, u stvari, prvi dekadent, jer je svojim prosvetiteljskim intelektualizmom poremetio odnose između dionizijskog i apolonskog elementa kulture, u korist ovog drugog. Od njega, navodno, kultura stalno retardira, previše je racionalistička i time neprijateljska prema životu, koji za Ničea nije ništa drugo do „večno"večno vraćanje istog“istog", čija je suština „volja"volja za moć“moć". Doduše, Fridrh Niče na jednom mestu pošteno priznaje da možda nije ni razumeo [[Sokrat]]a, što možemo i prihvatiti kao tačno.