Apokrif – razlika između verzija
Uklonjeni sadržaj Dodani sadržaj
Nema sažetka izmjene |
проширено |
||
Red 1:
{{Hrišćanstvo}}
'''Апокрифни спис''' или '''апокриф''' (грч: ''ἀπόκρυφα'' – скривен) је не[[канон]]ска књига [[Библија|библијске]] тематике, која је забрањена од црквених власти и углавном тајно ширена.
Апокрифи најчешће обрађују разне библијске мотиве, дају приповести о пророцима, апостолима, свецима, итд. Постоји разлика између [[хереза|херетичких]] и [[ортодоксија|ортодоксних]] апокрифа, иако ју често није могуће сасвим јасно и точно утврдити.<ref name="Šagi-Bunić">[http://www.scribd.com/doc/60958056/Tomislav-J-%C5%A0agi-Buni%C4%87-Povijest-kr%C5%A1%C4%87anske-literature-svezak-I Tomislav J. Šagi-Bunić - Povijest kršćanske literature (svezak I)] (scribd)</ref>
== Повест ==
{{маин|Ранохришћански списи|Канон Библије|Канон Новог завета}}
Када је у [[4. век]]у [[хришћанство]] постало званична државна религија Римског царства, поставило се питање прописивања (канонизовања) званичне хришћанске литературе, јер су постојала многа дела у којима је хришћанство тумачено другачије од учења цркве. Зато је црква је одлучила да изврши ревизију свих дотадашњих познатих хришћанских списа са циљем да одвоји оне које садрже божју “истину” од оних чије је учење „лажно“.
Канонске књиге су прописане на [[лаодикијски сабор|лаодикијском сабору]] [[360]]. године. Синод у Лаодикеји ограничава јавно читање у цркви само на канонске књиге Старог и Новог Завета. У канон је ушло оно што и данас спада у [[Нови завет]] (јеванђеља по Матеју, Марку, Луки и Јовану, дјела апостолска, посланице итд.) и [[Стари завет]] (књига постања, књиге пророчке итд.).
[[Атаназије]], моћни епископ [[Александрија|Александрије]], је први пут навео 27 књига као књиге Новог завета. Године [[367]]. Атанасије је написао посланицу египатским црквама наводећи које књиге би требало читати у црквама као свете списе.<ref name="Ehrman"/> Истовремено наређује да се библиотеке очисте од свих »апокрифних књига« са »јеретичким« тенденцијама.<ref name="Gnostička evanđelja">[http://www.scribd.com/doc/56095362/Elejn-Pejgels-Gnosti%C4%8Dka-evan%C4%91elja Elejn Pejgels - Gnostička evanđelja] (scribd)</ref> Он наводи данашњих двадесет и седам књига, искључујући све остале. То је први сачувани пример да неко потврђује комплетан низ књига као Нови завет.<ref name="Ehrman">[http://www.scribd.com/doc/60185745/Bart-Ehrman-Isus-to-nije-rekao Bart Ehrman - Isus to nije rekao] (scribd)</ref>
Окончањем канонизације библијских књига, апокрифима почињу да се називају сва остала дела библијске тематике, која су остала изван састава Светог писма и најчешће се сматрају [[јерес|јеретичким]] књигама. Апокрифне књиге су забрањиване и спаљиване, јер се њихово виђење библијских повести није слагало са виђењем званичне цркве.
== Подела апокрифа ==
Као и канон, и апокрифи се деле на старозаветне и новозаветне. Од старозаветних апокрифа познати су: Књига Енохова, Књига Варухова и Књига Аврамова, а од новозавјетних разна јеванђеља, откровења и тзв. виђења.
== Словенски апокрифи ==
У старословенској књижевности било их је више: Књига Авраамова, Књига Енохова, Јеванђеље Младенства, Јеванђеље Јаковљево, Никодимово и др. Преведени с грчког, пуни маште и легенде, утицали су на српску народну књижевност. И поред свих забрана, апокрифи су у српској књижевности много и дуго преписивани, све до [[19. век]]а. Неки су и читани у цркви: "Протојеванђеље Јаковљево" (на дан Богородичиног рођења) и "Никодимово јеванђеље" (на Велику Суботу за Васкрс).<ref>Наведено према: Трифуновић Ђорђе, Азбучник српских средњовековних књижевних појмова, Нолит, Београд, 1990. године</ref>▼
{{main|Словенски апокрифи}}
▲У старословенској књижевности било
== Напомене ==
| |||