Stradanje Isusa – razlika između verzija

{{citiranje|... Videh kako ga oni ščepaše i rekoh: »Šta to vidim, Gospode? Jesi li zaista to ti koga oni odvode? Da li se oslanjaš na mene? Da li oni prikucavaju stopala i šake nekog drugog? Ko je onaj iznad krsta koji je veseo i smeje se?« Spasitelj mi je rekao: »Onaj koga vidiš veselog i kako se smeje iznad krsta jeste živi Isus. A onaj kroz čije šake i stopala zakucavaju eksere jeste njegov telesni deo, koji je zamena. Oni sramote ono što je ostalo umesto njega. I pogledaj njega, i (pogledaj) mene !« <ref>Petrova apokalipsa 81.4—24, u: NHL 344.</ref>|[[Otkrivenje po Petru (koptsko)|Otkrivenje po Petru]]}}

 

 

{{citiranje|... bio je to neko drugi koji je popio žuč i sirće; nisam to bio ja. Udarili su me štapom; bio je to drugi, Simon, koji je nosio krst na plećima. Bio je to drugi kome su stavili krunu od trnja. A ja sam se radovao na visini ... zbog njihove greške ... ja sam se smejao njihovom neznanju.« <ref>Druga rasprava velikoga Seta 56.6—19, u: NHL 332.</ref>|[[Druga rasprava velikog Seta]]}}

Prema [[Dela Jovanova|Delima Jovanovim]], nakon raspeća je Jovan u pećini u Getsemanskoj gori ugledao priviđenje Isusovo, koje je reklo:

 

{{citiranje|»Jovane, za onaj narod dole ... ja sam razapet i proboden kopljima ... i dali su mi sirće i žuč da pijem. Ali ja tebi govorim i slušaj ono što govorim.« <ref>Ibid., 97, u: NT APOCRYPHA II, 232.</ref>}}

 

 

Ranohrišćanki gnostički spis [[Svjedočanstvo istine]] kaže da je Hrist bio ispunjen božanskom moći, te da je izvan patnje i smrti:

 

{{citiranje|Sin čovekov (došao je) iz neuništivosti, (budući) izvan skvrnjenja ... sišao je u Had i izvršio moćna dela. Tamo je podigao mrtve ... i takođe je uništio njihova dela među ljudima, tako da su hromi, slepi, oduzeti, nemi i demonom opsednuti izlečeni ... stoga je (uništio) svoje telo sa (krsta) koji je (nosio).<ref>Svedočanstvo istine 30.18—20; 32.22—33.11, u: NHL 408.</ref>|[[Svjedočanstvo istine]]}}

 

Karakteristično je da su stvarnost Hristove muke naglašavali oni hrišćani koji su i sami bili mučenici. Za [[Ignjatije Antiohijski|Ignjatija]] (oko [[35]]-[[108]]), [[biskup]]a [[Antiohija|Antiohije]], [[Hristova muka]] je bila stvarna. On kaže da je »''Isus Hrist ... zaista progonjen za vreme Pontija Pilata, bio zaista razapet i umro''.« <ref>Ignatius, Poslanica Tralijcima, 9.1</ref> Kada je Ignatije bio uhapšen i osuđen, rado je prihvatio smrtnu kaznu kao priliku da »''oponašam muku moga Boga!''« <ref>Ignatius, Poslanica Rimljanima 6.3.</ref> Čekajući pogubljenje, pisao je rimskim hrišćanima moleći ih da se ne zauzimaju za njega.<ref>Ignatius, Poslanica Rimljanima, 4.1—5.3.</ref> Ignatije se, dobrovoljno prihvatajući mučeništvo, žestoko suprotstavlja [[doketizam|doketskim]] hrišćanima koje naziva »[[ateisti]]ma« zato što su govorili da, pošto je [[Hrist]] bio duhovno biće, samo je izgledalo da je patio i umro:

 

{{citat|Ali ako je, kao što neki kažu ... njegova patnja bila samo privid, onda zašto sam ja zatvorenik i zašto čeznem da se borim sa divljim zverima? U tom slučaju, ja umirem uzalud.<ref>Ignatius, Poslanica Tralijcima, 10.1.</ref>|[[Ignjatije Antiohijski]]}}

Za [[Justin Filozof|Justina]], koji je dobrovoljno prihvatio mučeništvo, je bitno shvatanje da je »''Isus Hrist, naš učitelj, koji je u tu svrhu rođen, bio razapet pod Pontijem Pilatom i umro, i opet se podigao''«.<ref>Justin, I Apologija 13.</ref> Justin napada one koje, kaže on, »zovu hrišćanima«, a koje on smatra jereticima — sledbenike [[Simon Mag|Simona]], [[Markion]]a i [[Valentin]]a — i kao jedan od njihovih zločina navodi to što, za razliku od pravovernih, »njih niti progone niti usmrćuju« kao mučenike.<ref>Justin, II Apologija 15.</ref>

 

Biskup [[Irenej Lionski]], svedok žestokih progona u svom gradu, izražava neprijateljstvo protiv gnostika koji su: