Žene u antičkom Rimu – razlika između verzija

Slučajevi sklapanja novog braka nisu bili retki među rimskom elitom. Za pripadnike aristokratije nije bilo neuobičajeno da nakon smrt supružnika udovac ili udovica vrlo brzo stupe u novi brak.{{sfn|Treggiari|1991|loc=str. 258–259, 500–502 ''et passim''}} Premda nikakva zakonska ograničenja nisu postojala, ipak je bilo uobičajeno da žena sačeka deset meseci pre no što se eventualno ponovo uda.{{sfn|Hersch|2010|loc=str. 48}} Period od deset meseci možda je uveden zbog eventualne trudnoće: ako je žena zatrudnela nedugo pre muževljeve smrti, desetomesečni period osigurava da neće biti nikakvih problema oko utvrđivanja očinstva, što bi moglo uticati na detetov društveni status i pravo nasleđivanja.<ref>U rimskom [[inkluzivno brojanje|inkuzivnominkluzivnom brojanju]] računalo se da trudnoća traje deset meseci.</ref> Nije bilo zakona koji bi trudnicama zabranjivao udaju i ima nekoliko poznatih primera: Avgust se oženio Livijom kad je ona nosila dete svog bivšeg muža, a [[kolegij pontifika]] presudio je da je taj brak dozvoljen pod uslovom da se prvo utvrdio detetov otac. Livijin bivši muž čak je i prisustvovao njenom venčanju s Avgustom.{{sfn|Cantarella|2002|loc=str. 276}}