Lamijski rat – razlika između verzija

|gubici2=nepoznato}}

 

 

Pobuna je izbila nakon što su vesti o smrti [[Aleksandar Veliki|Aleksandra Velikog]] u [[Vavilon]]u stigle do Grčke. Atina je započela ovaj rat govorima [[Leostenes]]a i [[Hiperid]]a. Nakon što su im se pridružili gradovi u severnoj i centralnoj Grčkoj, oni su porazili Antipatera i primorali ga da se skloni u [[Lamija|Lamiju]], koju su nekoliko meseci opsedali grčki saveznici.

 

 

Ishod rata je neko vreme bilo gušenje grčkom otpora prema makedonskoj dominaciji. Istovremeno sa Lamijskim ratom su se desile pobune u [[Kapadokija|Kapadokiji]] i istočnim delovima carstva, ali su ih ugušili [[Perdika]] i [[Eumen]], odnosno [[Peiton]].

== Ustanak u Baktriji i Sogdijani ==

 

 

== Prvi meseci po smrti Aleksandra Velikog ==

Politika koju je [[Antipatar]] vodio prema Grčkoj, a koja je bila pritisak za tadašnje stanovništvo nagomilavala je nezadovoljstvo. [[Filip II Makedonski|Filip II]] je obezbedio mir na 15 godina, ali je nezadovoljstvo sve vreme bilo prisutno zbog postojanja makedonskih garnizona, zbog Antipatrovog mešanja u unutrašnje prilike gradova i njegove izrazite podrške promakedonskoj oligarhiji. Demobilizacija velikog broja grčkih najamnika koja je izazvala nezaposlenost je pred kraj Aleksandrovog života dovela do izrazitog porasta nezadovoljstva koje je kulminiralo [[324. pne]] posle Aleksandrovog netaktičnog naređenja da grčki gradovi moraju da prime nazad prognane političke emigrante kojih je bilo oko 20.000, a koje je mogao bezbolnije da naseli u kolonije. Njihov povratak je izazvao sukobe oko konfiskovanih imovina i jače intenzivirao borbu stranaka. Ovim postupcima je Aleksandrova politika od nekadašnje hegemonije prema Grcima sve više vođena kao prema ostalim podanicima.

 

 

== Pripreme za rat ==

Aleksandrova smrt je u prvi mah izazvala nevericu u Atini gde su se već raspaljivale ustaničke baklje. [[Demad]], prijatelj i poverenik makedonskih hegemona je izražavao svoje sumnje tvrdeći da bi posle Aleksandrove smrti od njegovog lesa zaudarao čitav svet. [[Fokion]] je, znajući atinski karakter da brzo odlučuju o krupnim stvarima, savetovao onima koji su zagovarali rat ohrabreni kraljevom smrću da sačekaju, podrobno razmotre stvari i odluče. Kada je vest potvrđena antimakedonski elementi su dobili samopouzdanje šireći oko sebe akcije koje su zahvatale sve šire i šire slojeve. Počelo je i pomeranje granica ciljeva borbe koji su u prvi mah podrazumevali nezavisnost Atine, a sada već propagirali oslobođenje čitave Helade. [[Hiperid]], [[Platono]]v i [[Sokrat]]ov učenik, neodstupajući od svojih antimakedonskih stavova i neprijateljstva prema Aleksandru, bio je najaktivniji pobornik rata, izazivajući protiv sebe Demada i široko se razilazeći sa Demostenom koga je smatrao korumpiranim od Harpala i Aleksandra. U jednom govoru kritikovao je njegovu političku karijeru i doprineo njegovom osuđivanju. Prema Hiperidovim vizijama Aleksandrova smrt je bila pravi trenutak da se reše mnoga pitanja koja su mučila Atinu i Heladu godinama. Zagovarao je rat sa ciljem proterivanja makedonskih posada i oslobođena cele Grčke makedonske vlasti, zatim, rešavanje pitanja Samosa i povratak pozicija na Hersonesu koje su izgubili posle Heroneje. Dajući se na jak diplomatski rad, Hiperid se uputio na [[Peloponez]] tražeći saveznike. Na tom putu mu se pridružio [[Demosten]] koji je predhodno posle Harpalove afere pobegao iz zatvora u Eginu. To je bila sjajna prilika za Demostena da zarad oproštaja i povratka u Atinu zaboravi sva razilaženja sa Hiperidom i uloži sve svoje snage na ostvarenje životnog dela oslobođenja Grčke od makedonske hegemonije. Hiperidu i Demostenu, političkim inspiratorima ustanka pridružio se i [[Leosten]], koji je stao na čelo pokreta.

 

 

[[Diodor]] svojim svedočanstvom u XVII i XVIII knjizi [[Istorijske biblioteke]] unosi određene nejasnoće po pitanju Leostenove uloge u pripremi ustnka Atine i Grčke. Naime on daje dve nepodudarne verzije događaja. Na kraju XVII knjige kao uzrok za ustanak i nerede 324. godine navodi koncentraciju otpuštneih najamnika, persijskoh oficira i satrapa na [[rtu Tenron]]. Oni su izabrali Leostena za stratega autokratora, koji je tajnim kanalima izdejstvovao od Atine 50 talanata za potrebe plaćanja najamnika i oružja. Uputio je šos i poslanike da sa Eolijom pregovaraju o savezu i sve pripremio za rat smatrajući da će biti težak. Ovim svedočanstvom [[Diodor]] skida odgovornost sa Atine, prebacujui je na Leostena i koncentraciju najamnika koji su činili kritičnu skupinu po mir u Grčkoj. Nasuprot tome u XVIII knjizi [[Diodor]] jasno ističe odgovornost Atine i vladajuće demokratske klase za pripremu i izazivanje rata. Po Aleksandrovoj smrti ohrabreni Atinjani su tražili hegemoniju u ime slobode svih Grka oslanjajući se na materijalnu osnovu novca koji je ostao od Harpala i 8000 najamnika na Tenaru. Dajući Leostenu tajne instrukcije za pripremu najamnika bez odluke demosa, prebacili su odgovornost za njega, da bi izbegli Antipatrove pripreme za rat. [[Leosten]] je užurbano mobilisao ljudstvo iako još uvek vest o Aleksandrovoj smrti nije bila potvrđena. Po potvrdi informacije da hegemon nije više među živima [[demos]] je odlučio da otvoreno započne rat. Druga Diodorova verzija očigledno potvrđuje da se koren sukoba nalazi u atinskom revoltu na poslednje Aleksandrove odluke o emigrantime i ostrvu [[Samos]].