Sofisti – razlika između verzija

'''Sofista''' ([[Grčki jezik|grč]]. σοφιστής, množ. σοφισταί) termin je kojim je u [[Antička Grčka|antičkoj Grčkoj]] nazivan čovek koji je posedovao određenu veštinu i koji je stoga mogao za sebe tvrditi da je mudar (σοφός). Od 5. veka st. e. ovaj se termin uglavnom koristio za učitelje koji su putovali od [[Polis|grada]] do grada i držali predavanja za novac. Njihova su predavanja bila na polju [[Geografija|geografije]], [[Matematika|matematike]], [[Prirodne nauke|prirodnih nauka]], [[Lingvistika|lingvistike]], ali najviše su se trudili u toma da mlade ljude osposobe za uspešan javni i politički život: prema vlastitim rečima, oni su poučavali vrlinu (ἀρετή).

 

 

U [[Politika|političkom]] i [[Kultura|kulturnom]] životu Grčke 5. veka st. e. dogodile su se velike [[Društvo|društvene]] promene. Nakon [[Grčko-persijski ratovi|pobede nad Persijancima]] razvio se u [[Atina|Atini]] vrlo živ [[Ekonomija|privredni]], politički i [[Obrazovanje|prosvetni]] rad. [[Filozofija|Filozofsko]] razmišljanje tada napušta problematiku [[Priroda|prirode]] i usredsređuje se na na čoveka (ἄνθρωπος) i celokupnu društvenu problematiku – time počinje [[Antropologija|antropološki]] period [[Antička filozofija|antičke filozofije]]. Društvena previranja unuar same [[Demokratija|demokratske]] Atine, zatim [[Peloponeski rat|rat s aristokratskom Spartom]], odvodili su interes ljudi od pitanja [[kosmos]]a i njegovih zakona, a u prvi plan stavljali čoveka, njegovu društvenost, sposobnost njegove spoznaje, njegovu opštu vrednost itd.

Razvoj demokratskoga državnog uređenja doveo je na vlast široke narodne slojeve. S promenom političkoga života tesno je povezana i promena na polju [[Obrazovanje|obrazovanja]], jer u doba demokratije nije više uspeh pojedinca zavisio od njegovog porekla, nego od sposobnosti i znanja. Naravno, u takvo vreme nije više zadovoljavao stari način obrazovanja u kojem se od mladog čoveka zahtevalo da u gimnaziji dobro izvežba svoje telo te da nauči čitati, pisati i računati, a uz to da se pomalo bavi [[Muzika|muzikom]] i čitanjem [[Poezija|pesnika]]. Novo doba tražilo je šire i veće obrazovanje, a želja za njim zahvatila je veliki broj ljudi. Posebno je za tim težila omladina u želji da se s većim znanjem uspešnije bavi državnim poslovima i lakše dođe do ugleda, položaja i slave. A ko je želeo da uspešno nastupa u [[Atinsko veće|veću]] (βουλή), [[Atinska skupština|narodnoj skupštini]] i u sudnicama, morao je naročito biti vešt u lepom, jasnom i uverljivom načinu govora.

 

 

Takva situacija izbacila je na površinu sofiste, putujuće učitelje koji su sebi uzeli u zadatak da govorima, predavanjima i polemikama obrazuju slobodne grčke građane. Biti sofista značilo je, doslovno, biti ljubitelj mudrosti. Njihov rad imao je dvojaki karakter. U posebnim predavanjima bavili su se obrazovanjem mladih; predavali su [[Retorika|retoriku]], [[Eristika|eristiku]] (veštinu prepiranja), [[Metafizika|metafiziku]], [[Etika|etiku]], politiku i [[Gramatika|gramatiku]], zatim [[Poetika|poetiku]], matematiku, [[Astronomija|astronomiju]], [[Meteorologija|meteorologiju]], [[Kosmoligija|kosmologiju]] i [[Muzikologija|teoriju muzike]]. U popularnim su pak predavanjima ljudima željnim znanja izlagali rezultate dotadašnjih [[Nauka|naučnih]] istraživanja. Ta su predavanja držali po privatnim kućama i na javnim mestima. Predavanja su bila ili govori, sastavljeni po svim pravilima retorike, ili improvizacije o različitim temama koje su zanimale slušaoce. Sofisti su se bavili i [[Književnost|književnim]] radom, pa se njima zapravo može pripisati i stvaranje umetničke atičke proze.

Mladići koji su išli sofistu u školu želeli su da steknu obrazovanje i okretnost u govoru koja je bila potrebna tadašnjem čoveku koji je hteo da učestvuje u javnom životu. Tako je glavni zadatak sofistike postala naučna i retorička priprema ljudi za političku delatnost. Za svoj rad dobijali su sofisti platu. Zbog toga je reč σοφιστής počela poprimati uvredljivo značenje koje u početku nije imala, jer σοφιστής ima u početku isto značenje kao i σοφός, tj. označava učenog čoveka.

 

 

Nema sumnje da su sofisti odigrali značajnu ulogu u kulturnom razvitku Grčke. Pre svega, oni su filozofsko istraživanje skrenuli od prirode na čoveka i time udarili temelje [[Psihologija|psihologiji]], [[Logika|logici]] i [[Estetika|estetici]]. U svojim ispitivanjima podvrgli su kritici [[pravo]], [[Religija|religiju]] i [[Etika|etiku]]. Tvrdili su da su etički principi [[Relativizam|relativni]] i da, prema tome, nemaju [[Moralni imperativ|apsolutnu vrednost]]. Tako su, na primer, pojedine pojave kod nekih naroda [[moral]]ne, a te iste su kod drugih naroda nemoralne. Pojam dobra i zla je, dakle, relativan.

Najpopularniji sofist bio je [[Protagora]] (Πρωταγόρας, oko 481–411. st. e.) iz [[Abdera|Abdere]] u [[Trakija|Trakiji]]. Njegov stav: "Čovek je merilo svih stvari, postojećih da jesu, a nepostojećih da nisu" – izazvao je još u staroj Grčkoj velike polemike. Jedni su smatrali da Protagora misli da je mnenje jedini stupanj u mogućnosti ljudske spoznaje i da je s tim u vezi istinito samo ono što neki pojedinac može spoznati. Istina bi, dakle, bila svedena na to da svaki čovek za sebe određuje šta je istina, a šta nije. Prema tome, istina je krajnje relativna kategorija. Tako tumači Protagoru i [[Platon]], njegov najoštriji kritičar. U jednom od [[Aristotel]]ovih spisa, međutim, nailazi se na mišljenje da je pod "čovekom" Protagora ipak mislio na čoveka kao generičko biće, a ne individualno, te da [[kriterij istine]], po njemu, i nije tako subjektivan kako se misli.

 

 

Protagora je govorio i to da o svakoj stvari postoje dve tvrdnje, od kojih je jedna drugoj suprotna. Iz toga proizlazi da se o svakoj stvari može tvrditi na dva načina, i to "za" i "protiv". Protagora je štaviše upućivao svoje učenike u to kako da slabiju tvrdnju učine jačom. Ali ta se dijalektika kod mlađih sofista pretvorila u eristiku, čiji je cilj bio samo to da dođe do uspeha bez obzira na istinu i pravo. Zato treba razlikovati starije, ozbiljne sofiste (Protagora, [[Gorgija]], [[Hipija]], [[Prodik]]), koji deluju u vreme tokom i posle [[Peloponeski rat|peloponeskog rata]], te mlađe sofiste, njihove učenike, koji su bili jednostrani nastavljači i nisu imali filozofske ozbiljnosti niti smisla za traženje istine. Kod mlađih sofista reči "slabiju tvrdnju učiniti jačom" (τὸν ἥττω λόγον κρεῖττω ποιεῖν) dobijaju smisao: dovesti do pobede tvrdnju koja s obzirom na pravo i istinu ne vredi upravo ništa.

Sofisti su se tako pretvorili u vešte erističare koji su s jednakom uverljivošću dokazivali bilo kakve postavke, pa čak i takve koje su se međusobno potpuno isključivale. Budući da njihov zadatak više nije bio u tome da se dođe do istine, već da se protivnika u raspravi zbuni i nadmudri, dovijali su se oni različitim doskočicama i lukavim jezičko-logičkim problemima, nazvanim [[sofizmi]]. Takođe, znali su, na primer, otegnuti svoj govor u tolikoj meri da se više nije moglo zbog mnoštva stvari koje su izrekli jasno razumeti i pratiti izlaganje, ili su govorili vrlo brzo, a znali su i provocirati protivnika, pa ovaj u svom besu više nije bio sposoban da obraća pažnju na logičko rasuđivanje.

 

 

* [[Druga sofistika]]

 

 

 

{{Presokratovci}}

 

 

[[ar:سفسطة]]

[[bs:Sofisti]]

[[ca:Sofística]]

[[cs:Sofisté]]

[[da:Sofisme]]