Kriza 3. vijeka – razlika između verzija

 

U međuvremenu, tokom 3. veka su se odvijale neke velike promene koje nisu bile povezane s političkom i ekonomskom krizom. Civilno se stanovništvo sve više žalilo na maltretiranja i pljačke od strane vojnika koji su bili stacionari među njima. Iznuđivanje poreza čiji su prihodi išli vojsci takođe je sve češće izazivalo žalbe. Istovremeno, zahtevi vojnika, pre svega onih stacioniranih u prestonici, da se mešaju u civilnu upravu postajali su sve drskiji. Izbor cara je sve otvorenije postajao prerogativ vojske, a ne senata. Pri tome su tokom šezdesetih godina senatori uglavnom izgubili visoke komandne položaje u vojsci. [[Viteški stalež]], u kome su se često mogli naći ljudi koji iza sebe imaju vojničku karijeru, bio je jedini dobitnik u ovoj novoj politici. Ukratko, moć vojnika, na višim i na nižim položajima, postavljala se nasuprot moći civilnog stanovništva. Ova je promena, nadalje, proizvela i neke posledice u [[Kultura|kulturi]]. Naime, nastavljajući tendencije kojima se može ući u trag već od 1. veka, vojnici su se regrutovali iz najzaostalijih oblasti, pre svega iz podunavskih provincija. I ovde je, kao i u celom severnom obodu carstva, državna politika bila da se čitavim varvarskim plemenima dozvoli da se nasele na nezauzetoj zemlji, gde su zatim živeli, bavili se [[Poljoprivreda|poljoprivredom]], plaćali poreze i svoje sinove davali u vojsku. Zajedno sa seoskim stanovništvom takvi su imigranti, kojih je bilo sve više od vladavine Marka Aurelija, proizveli jednu vrlo ne-rimsku mešavinu. Upravo iz takve sredine Maksimin se uzdigao na presto 235. godine, kao kasnije [[Galerije]] (cezar od 293).