Ksenofont – razlika između verzija

'''Ksenofont''' ([[grčki jezik|grč]]. Ξενοφῶν, oko [[430. pne.|430]]―[[354. pne.]]), sin Grila, iz [[Atina|atinske]] deme Erhija, bio je [[Grčka književnost|grčki pisac]], najpoznatiji po svojim istoriografskim delima.

 

 

 

Ksenofont je poticao iz jedne od onih atinskih aristokratskih porodica koje su ne samo tokom [[Peloponeski rat|Peloponeskog rata]] već i kasnije pokazivale veću sklonost prema aristokratskom [[sparta]]nskom državnom uređenju nego prema demokratskom uređenju svoje domovine ― Atine. Rodio se negde između 430. i 427. god. st. e. u atičkoj demi Erhiji. Vrlo rano postao je prijatelj sa znamenitim atinskim filozofom [[Sokrat]]om, te ga je uspomena na njega pratila kroz čitav život.

 

 

Tako je Ksenofont ostavio domovinu i u proleće 401. god. st. e. stigao u Sard kod Porsena i Kira. U Kirovoj vosci nije bio ni [[strateg]] ni [[lohag]] ni vojnik, nego samo pratilac Proksenov. U jesen iste godine Kir se s bratom upustio u [[Bitka kod Kunakse|bitku kod sela Kunakse]] blizu [[Vavilon]]a. U toj je bici Kir poginuo, a grčki najamnici došli su u veliku opasnost, jer su im Persijanci na prevaru poubijali sve njihove vođe. Ksenofont tada postaje vođa te vojske koja se sastojala od [[Pohod deset hiljada|deset hiljada]] grčkih plaćenika. On je kao vođa velikom mudrošću i hrabrošću srećno doveo tu vojsku u [[Trapezunt]], na obalu [[Crno more|Crnog mora]], nakon što se petnaest meseci teško probijala kroz različite maloazijske države i neprijateljske narode. Iz Trapezunta odveo ih je u [[Bizant]], a zatim [[Trakija|tračkom]] kralju Seutu. Na kraju je ostatke te vojske doveo preko [[Lampsak]]a kroz [[Troja|Troadu]] u [[Pergam]], gde ih je predao spartanskom zapovedniku Tibronu, koji je došao u Aziju da bi pomogao [[Jonjani]]ma u ratu protiv Persijanaca. Sve je te događaje Ksenofont detaljno izložio u svojoj ''Anabazi''.

Bitkom kod Leuktre 371. st. e. slomili su Tebanci spartansku hegemoniju u Grčkoj, pa su [[Elida|Eliđani]] oduzeli Spartancima Skilunt, te je i Ksenofont morao ostaviti imanje. Preselio se u Korint, gde je i umro 355. st. e. Veliki napredak Tebe pomirio je, međutim, Atinu i Spartu, pa je tada ukinuto i Ksenofontovo progonstvo, ali se ne zna da li je on ikada više posetio Atinu. Ali kad je tebanski vojskovođa [[Epaminonda]] nadirao sa svojom vojskom na [[Peloponez]], priskočila je Spartancima u pomoć atinska vojska, u kojoj su se hrabro borili i Ksenofontovi sinovi. U bici kod Mantineje 362. st. e. poginuo je junačkom smrću i Ksenofontov sin Gril. Priča se da je Ksenofont prinosio žrtvu bogovima u času kad su mu javili za sinovljevu pogibiju. U znak žalosti skinuo je s glave venac, ali ga je ponovo stavio kad je čuo da mu je sin poginuo junački, te je navodno rekao: »Znao sam da sam ga smrtnog rodio«.

 

 

Ksenofont je mnogostran i plodan pisac. Njegova dela pripadaju područjima [[istoriografija|istoriografije]], [[filozofija|filozofije]], [[politika|politike]] i [[didaktika|didaktike]]. U svim svojim delima Ksenofont se pre svega pokazuje kao vojnički pisac. To je, uz njegov smisao za poljoprivredu i uzgoj domaćih životinja (konja i pasa), najviše odgovaralo njegovom talentu. Pisao je [[Grčki dijalekti|atičkim dijalektom]] te jednostavnim, jasnim i lakim stiom. Njegova je jasnoća postala uzor kasnijim piscima. Stari su ga nazivali »atičkom pčelom« i »atičkom [[Muze|muzom]]« i govorili su da su njegovim jezikom govorile same Muze. Ipak atička čistoća njegovog jezika nije potpuna, jer i kod njega tu i tamo nalazimo jonskih i pesničkih reči.

 

 

''Anabaza'' (Κύρου άνάβασις) je delo podeljeno u aleksandrijsko doba u sedam knjiga. ''Anabaza'' je dobila ime po uspinjanju (grč. άνάβασις), tj. po putu Kirove vojske iz maloazijskog primorja u unutrašnjost Azije do sela Kunakse, gde se odigrala i odlučna bitka. Taj put obuhvata samo prva knjiga, a u ostalim se knjigama opisuje povratak grčke vojske, pa bi se čitavo delo moralo zvati κατάβασις (silaženje, tj. povratak iz unutrašnjosti prema morskoj obali), ali je ostalo ime prema sadržaju u prvoj knjizi. Povratak deset hiljada grčkih najamnika nakon bitke kod Kunakse prikazao je i strateg Sofenet iz Stimfala u Arkadiji, ali se čini da on nije dovoljno istakao Ksenofontove zasluge za taj uspešan poduhvat. Stoga je i Ksenofont napisao ''Anabazu'', da bi ispravio nanesenu mu nepravdu. Da bi delo bilo verodostojnije, izdao ga je pod imenom »Temistogen (sin pravde) [[Sirakuza|Sirakužanin]]«, čime je postao prvi pisac u istoriji književnosti za koga se zna da je upotrebio pseudonim. O sebi u delu govori u trećem licu, upravo kao i [[Julije Cezar]] u svojim ''Zapisima''. ''Anabaza'' nije pravo istorijsko delo, već memoarski spis, kome književnu vrednost daje jasno i tečno izlaganje, prošarano umetnuzim govorima, te pokušaji sažetog individualnog portretisanja likova. Među književno najuspelijim odlomcima je poznati opis (IV, 7, 20-26) reakcije Grka kada su popevši se uz brdo Tehes ugledali more i stali da uzvikuju ''thalatta! thalatta!'' (»more! more«) uz plakanje od sreće i međusobno grljenje. S istorijske je tačke ovo delo vrlo vredno zbog obilja [[geografija|geografskih]] i [[etnografija|etnografskih]] podataka, a isto tako i važan izvor za poznavanje ratne veštine toga doba.

''Helenska istorija'' (Ελληνικά, u sedam knjiga) opisuje grčku istoriju od onoga mesta gde je [[Tukidid]] završio, tj. od 411. st. e., pa sve do bitke kod Mantineje 362. st. e. Prva i druga knjiga opisuju vladavinu i pad tridesetorice tirana u Atini, dakle godine od 411. do 403. st. e. Pošto su događaji od 402. do 400. st. e. preskočeni, treća, četvtta i peta knjiga pokriva period od 399. do 379. st. e.: spartanski rat protiv Persijanaca (399―387. st. e.), pokušaj različitih grčkih polisa da sruše tadašnju spartansku hegemoniju u grčkom svetu ([[Korintski rat]] od 397. do 387. st. e., koji se završio [[Antalkidin mir|Antalkidinim mirom]]), te rastuće suparništvo između Sparte i Tebe. Druga polovina pete te cela šesta i sedma knjiga pokrivaju period od 379. do 362. st. e., uključujući bitku kod Leuktre (371) i uspostavljanje tebanske hegemonije pod vođstvom Epaminonde i zaključno s njegovom pogibijom kod Mantineje 362. st. e.

 

 

Ksenofont se ne može smatrati pravim filozofom, jer, kako se čini, filozofiju nije istinski sasvim ni razumeo. Bio je, međutim, duboko inspirisan Sokratovom ličnošću, što ga je i podstaklo da napiše delo ''Uspomene na Sokrata'' (Άπομνημονεύματα ili ''Memorabilia Socrătis'', u 4 knjige), koje opisuje Sokratov karakter i neke njegove stavove, uglavnom putem zamišljenih dijaloga između Sokrata i drugih ličnosti, među kojima i Ksenofonta. U prvom delu pobija se optužba izneta protiv Sokrata, na osnovu koje je i bio osuđen na smrt, dakle da nije verovao u državne bogove već je uvodio nove i da je kvario omladinu. Zatim se opisuje ličnost samoga Sokrata, njegova pomoć prijateljima, pobožnost i druge vrline, te njegovi stavovi o obrazovanju i različitim filozofskim pitanjima, sve to delimično na osnovu samog Ksenofontovog sećanja a delom na osnovu drugih izvora. Stavovi koji se ovde propisuju Sokratu (npr. o dobrom i lepom) ne poklapaju se uvek s onima koje mu u svojim dijalozima pripisuje Platon.

U spisu ''O privredi'' (Οικονομικός) Ksenofont, kroz lik Sokrata, raspravlja pored ostalog naročito o velikoj važnosti poljoprivrede, te daje savete o vođenju seoskog imanja.

 

 

''Sredstva ili o prihodima'' (Πόροι ή περί προσόδων) je spis u kome se Atinjanima daju praktični saveti za unapređenje privrede i poboljšanje državnih prihoda u krizi koja je nastupila 355. st. e., nakon Savezničkog rata između Atine i nekih članova [[Atinski pomorski savez|drugog atinskog pomorskog saveza]].

Posebno mesto zauzima delo ''Kirupedija'' ili ''Kirovo vaspitanje'' (Κύρου παιδεία, u 8 knjiga), koje po građi i načinu obrade zapravo spada i u istorijska i u filozofska i u politička dela. Ksenofont tu prikazuje život [[Kir Stariji|Kira Starijeg]] (558―529. st. e.), osnivača velike persijske države, kroz čiji je lik želeo prikazati uzornog vladara i vojskovođu. Da bi to ostvario, ličnost Kira Starijeg bila mu je vrlo pogodna, jer je Kir bio dosta slavan da kod čitalaca pobudi zanimanje, a bio je i dovoljno malo poznat da bi se piščeva mašta mogla potpuno osloboditi u pripovedanju. ''Kirupedija'', dakle, nije pravo istorijsko delo, nego je u većoj meri pedagoško-politička i tendenciozno romansirana pripovest.

 

 

Spis ''Uputstvo hiparhu'' (Ίππαρχικός) govori o dužnostima zapovednika konjice u miru u ratu. U spisu ''O jahanju'' (Περί ιππικής) daju se uputstva kako treba postupati s konjima, kako ih treba kupovati, negovati i trenirati, a na kraju se opisuje naoružanje konjanika. U spisu ''O lovu'' (Κυνηγετικός) opisuje Ksenofont lovačke sprave, govori o lovu na različite životinje i daje uputstva za obuku lovačkih pasa.

 

 

 

[[ar:كسينوفون]]

[[la:Xenophon (scriptor)]]

[[lt:Ksenofontas]]

[[nl:Xenophon]]

[[no:Xenofon]]