Rimska imena – razlika između verzija

[[Antički Rim|Rimski]] [[patriciji]] su, po tradiciji koja je poticala od [[Etrurci|Etruraca]], obično imali ime koje se sastojalo od tri dela ''(tria nomina)'': ''[[praenomen]]'' (lično ime), ''[[Nomen|nomen gentile]]'' ili ''gentilicium'' (ime roda, odnosno ''[[Gens|gensa]]'') te ''[[cognomen]]'' (porodično ime, tj. ime jedne od porodica koje su činile jedan ''gens''). Ponekad je dodavan i još jedan ''cognomen'', koji se nazivao ''agnomen''. Muškarac koji bi bio posvojen takođe je modifikovao svoje ime da bi pokazao povezanost sa svojom novom porodicom. Kod ženskih imena postojalo je nekoliko razlika.

 

 

U doba [[Rimsko kraljevstvo|rimskog kraljevstva]] građani su najverovatnije imali samo jedno ime. Kako je [[Rim]] rastao i širio se na nove teritorije sa sve više stanovnika, počelo se upotrebljavati porodično ime. Već u početnom razdoblju [[Rimska republika|rimske republike]] svaki građanin je imao dva imena: lično ime ''(praenomen)'' i [[genitiv]]ski oblik imena oca porodice ''([[pater familias]])'', koji se ustalio kao nasledni ''nomen''. Ovo je značajno iz nekoliko razloga. Prvo, ta je praksa bila jedinstvena među [[Indoevropski jezici|indoevropskim jezicima]] tog doba i pokazuje da je društvo uznapredovalo do takvog stupnja da mu je bila potrebna nomenklatura od dva imena. Drugo, temeljni element imena ''(nomena)'' nije bilo lično ime pojedinca, već nasleđeno ime roda. To je verovatno razlog zašto je u Rimu postojao samo ograničeni i vrlo mali broj ličnih imena koja su bila u upotrebi.

Iako ovaj sistem od tri imena potiče iz ranog perioda rimske istorije (druga polovina 5. veka st. e.), on je veoma polako ulazio u opštu upotrebu, te se na zvaničnim dokumentima nalazi tek od kraja 2. veka st. e., a opšteprihvaćen postaje tek u doba [[Kornelije Sula|Kornelija Sule]] (prva polovina 1. veka st. e.). [[Plebejci|Plebejske]] porodice su još sporije prihvatale ovaj sistem, a prvi primer njegove upotrebe kod plebejaca potiče iz oko 125. godine st. e.

 

 

:''Vidi takođe: [[Praenomen]]''

Imena ''Primus'', ''Secundus'', ''Tertius'', ''Quartus'', ''Quintus'', ''Sextus'', ''Septimus'', ''Octavius'', ''Nonius'' i ''Decimus'' doslovno znače, redom, "prvi", "drugi", "treći", "četvrti", "peti", šesti", "sedmi", "osmi", "deveti" i "deseti", a prvobitno su ih roditelji davali sinovima po redu po kojem su se rađali. Kasnije je, međutim, red po kojem su se dečaci rađali izgubio značaj: npr. [[Sekst Pompej]] nije bio šesti sin svojih roditelja. Jedno od mogućih objašnjenja jeste da su se ova "numerička" imena počela davati sinovima u zavisnosti od toga u kojem su [[Mjesec (jedinica)|mesecu]] bili rođeni. Drugo objašnjenje je da su roditelji smatrali ova imena [[Eufonija|eufoničnim]], pa ime ''Decimus'' više nije moralo da se daje desetorođenom sinu ili onome rođenom u [[Decembar|decembru]], već su to postala uobičajena imena.

 

 

:''Vidi takođe: [[Nomen]]''

Drugo ime ''(nomen gentile)'' je ime roda (''gens'', skup više porodica), u muškom obliku za muškarce. Prvobitni rodovi su poticali od porodica koje su se naselile u [[Rim]]u. Oni su se postepeno razvili u prave "klanove", koji su pokrivali određene [[Geografija|geografske]] oblasti. Kako se područje Rima širilo, rastao je i broj rodova, od koji neki nisu poticali od prvobitnih stanovnika Rima. Neki su dobili [[Etrurci|etrurska]] imena, neki su nazvani po lokalnim [[Latini|latinskim plemenima]], a neki po geografskim toponimima kao što su reke. Među poznatim imenima roda su mnoga od znamenitih imena antičkog Rima, kao što su Emilije ''(Aemilius''), Klaudije ''(Claudius)'', Kornelije ''(Cornelius)'', Domicije ''(Domitius)'', Julije ''(Iulius)'', [[Pompej]] ''(Pompeius)'', Antonije ''(Antonius)'' i Valerije ''(Valerius)''.

 

 

:''Vidi takođe: [[Cognomen]]''

Treće ime ''(cognomen)'' uvedeno je u upotrebu prvobitno kao nadimak ili lično ime zarad ralikovanja pojedinaca u okviru istog roda ''(gens)''. ''Cognomen'' se u zvaničnim dokumentima ne nalazi sve do oko 100. godine st. e. Tokom rimske republike i carstva ''cognomen'' se nasleđivao od oca na sina i služio je za razlikovanje pojedinih porodica u okviru istog roda. ''Cognomen'' je često biran na osnovu nekih fizičkih karakteristika ili osobina ličnosti, što je ponekad imalo i ironični rezultat: ''cognomen'' [[Julije Cezar|Julija Cezara]] doslovno je značio "kosmat" premda je on sam bio proćelav, dok je [[Tacit]]ov ''cognomen'' značio "ćutljiv" iako je on sam bio poznati [[Retorika|retor]].

 

 

Kada bi se dodao drugi ''cognomen'', nazvan ''agnomen'', mogla se napraviti razlika i u okviru jedne porodice. Neki od ovih ''agnomena'' su se nasleđivali baš kao i ''cognomen'', čime se zasnivala posebna grana jedne porodice. Međutim, većina se upotrebljavala kao nadimak. Neki su primeri: Afrikanac ili Afrički ''(Africanus)'', Azijatik ili Azijski ''(Asiaticus)'', Avgust (''Augustus'', za careve), Britanik ili Britanski ''(Britannicus)'', Kaligula ''(Caligula)'', Germanik ili Germanski ''(Germanicus)'' te naravno ''Imperator''.

 

 

Kada bio rimski muškarac bio posvojen u novu porodicu (što se događalo često zbog toga što je većina porodica imala malo dece), on bi preuzimao puno ime svog posvojenog oca, dakle očuha, kome bi zatim pridodao ''cognomen'' koji je označavo njegovu rođenu porodicu. Na primer:

* Mamerko Emilije Lepid Livijan (''Mamercus Aemilius Lepidus Livianus'', prvak [[Rimski senat|senata]] u 1. veku st. e.), rođen kao sin nekog Livija, posvojen je u porodicu Emilija Lepida.

 

 

Kako je Rim osvajao nove teritorije van [[Italija|Italije]] uvođena su mnoga strana imena. Otpušteni [[Rimska vojska|vojnici]] pomoćnih trupa i drugi stranci koji su dobijali [[rimska građanska prava]] mogli su da nastave, a mnogi su i nastavili, da koriste delove svojih prvobitnih imena. Ovde se navode neki primeri stranih imena, od kojih su neka [[Antička Grčka|grčkog]] porekla, dok druga potiču iz područja koja su došla pod rimsku vlast ili rimski uticaj. Otpušteni vojnici pomoćnih trupa koji su dobili rimska građanska prava često su usvajali imena svojih zapovednika, kome su kao ''cognomen'' dodavali svoje ime koje su dobili na rođenju.

Primeri stranih imena: Amandion ''(Amandio)'', Antigon ''(Antigonus)'', Antioh ''(Antiochus)'', Ancije ''(Antius)'', Apolonije ''(Apollonius)'', Aptor ''(Apthorus)'', Armen ''(Armenus)'', Artemidor ''(Artemidorus)'', Autobul ''(Autobulus)'', Brokho ''(Brocchus)'', Bukcion ''(Buccio)'', Cecina ''(Caecina)'', Hilon ''(Chilo)'', Kosmo ''(Cosmus)'', Diodot ''(Diodotus)'', Dioges ''(Dioges)'', Diotim ''(Diotimus)'', Epicid ''(Epicydes)'', Fundan ''(Fundanus)'', Glikon ''(Glycon)'', Herklid ''(Herclides)'', Hicezije ''(Hicesius)'', Isidor ''(Isidorus)'', Mikon ''(Micon)'', Mitridat ''(Mithridates)'', Narcis ''(Narcissus)'', Nikandar ''(Nicander)'', Nikija ''(Nicia)'', Nikotel ''(Nicoteles)'', Ortro ''(Orthrus)'', Peta ''(Paetas)'', Parmenion ''(Parmenion)'', Filadelf ''(Philadelphus)'', Plokam ''(Plocamus)'', Piram ''(Pyramus)'', Pition ''(Pythion)'', Sofro ''(Sophrus)'', Soterid ''(Soterides)'', Tarauta ''(Tarautas)'', Talamo ''(Thalamus)'', Teodor ''(Theodorus)'', Teodot ''(Theodotus)'', Trofim ''(Trophimus)'', Vas ''(Vassus)'', Vespilon ''(Vespillo)''.

 

 

Na natpisima nalazimo dokaze da su u najstarijem periodu rimske istorije postojale ženske verzije ličnih imena ''(praenomina)'' te da su se ženska imena verovatno sastojala od ličnog imena, imena roda ''(nomen gentile)'' i patronimske oznake, dakle oznake očevog imena. Međutim, počev od istorijski osvedočenog razdoblja rimske republike žene više nisu imale lična imena, već su zvanično oslovljavane samo po ženskom obliku imena roda njihovog oca. Ukoliko je bilo potrebno neko dodatno označavanje ženske osobe, dodavao se genitivski oblik ''cognomena'' njenog oca ili, nakon udaje, njenog muža. Tako [[Ciceron]] pominje neku "Aniju Publiju, kćerku senatora Anija" ''(Annia Publia, Anni senatoris filia)''. Ukoliko je bilo samo dve kćerke, one su se međusobno mogle razlikovati nadimcima ''maior'' ("starija") i ''minor'' ("mlađa"). Kćerke [[Marko Antonije|Marka Antonija]] bile su poznate kao ''Antonia maior'' (baka cara [[Neron]]a) i ''Antonia minor'' (majka cara [[Klaudije|Klaudija]]). Ukoliko je u porodici bilo više od dve kćerke, one su se razlikovale rednim brojevima: ''Cornelia Quinta'' bila bi peta kćerka nekog Kornelija. Do vremena pozne republike i žene su počele dobijati ženski oblik ''cognomena'' svojih očeva, na primer Cecilija Metela Krasova ''(Caecilia Metella Crassi)'', kćerka Kvinta Cecilija Metela i žena Publija Licinija Krasa. Ovaj ženski oblik ''cognomena'' često je imao deminutivski oblik: na primer, Avgustova žena [[Livija Druzila]] bila je kćerka Marka Livija Druza. Ima i primera da je nečija kćerka dobila ime po svojoj majci.

 

 

U početku su lično ime ''(praenomen)'' i ime roda ''(nomen gentile)'' činili puno ime jednog Rimljanina, kome je dodavan neki patronimik, dakle oznaka očevog imena. Patronimik ''(patronimicus)'' se sastojao od latinske reči ''filius'' ("sin", skraćeno ''f.''), kojoj je prethodila skraćenica očevog ličnog imena, koja se čitala kao genitiv. Na primer, pisalo bi se ''M. Antonius M. f. (= Marci filius)'', što znači: "Marko Antonije, sin Marka". Takođe, ponekad se dodavao i patronimik koji je označavao dedu, pa se onda koristila reč ''nepos'' ("unuk", skraćeno ''n.'').

 

 

Do razdoblja srednje republike posle patronimika dodavala se i oznaka [[Triba|tribe]] u koju je čovek bio upisan, ali se ne zna kada je to postalo zvaničnim delom imena. Triba nije označavala nikakvo zajedničko krvno srodstvo ili poreklo. Tribe su zapravo označavale različite geografske lokacije, i građanin je upisivan u onu tribu na čijem je području živeo. Triba je činila jedan od temeljnih elemenata rimskog građanskog prava, jer je glasanje u nekim vrstama [[Rimske skupštine|rimskih skupština]] bilo organizovano po tribama. Sa širenjem rimske vlasti na Sredozemlju uvećao se i broj triba.

 

 

''Marcus Aurelius Marci f. Quinti n. tribu Galeria Antoninus Pius, domo Caesaraugusta''

U svakodnevnoj upotrebi ljudi su se jedan drugom obraćali ili kombinacijom ličnog imena i imena roda ili, što je bilo još uobičajenije, samo ''cognomenom''. Na primer, Marko Livije Druz ''(Marcus Livius Drusus)'' u svakodnevnoj bi komunikaciji bio jednostavno "Marko Livije" 'ili samo "Druz". Julija Marcijana ''(Iulia Marciana)'' bila bi samo "Julija". To je modernim ispitivačima stvorilo dosta problema, jer u mnogim slučajevima više ne znamo savremeni kontekst iz koga bi bilo lako zaključiti šta se tačno odnosi na koju osobu.

 

 

U antičkom Rimu ime nekog pojedinca nije bilo statično, već se često menjalo da bi odslikalo novi društveni status te osobe. Na primer, zvanično ime [[Principat|prvog rimskog cara]], [[August (rimski car)|Avgusta]], imalo je ovakav razvoj:

* 27. st. e. Rimski senat dodeljuje mu zvanje Avgusta, pa njegovo zvanično carsko ime glasi: ''Imperator Caesar Divi filius Augustus'' ("Imperator Cezar sin Božanskoga Avgust").

 

 

[[bg:Римски имена]]

[[hu:Római névadási szokások]]

[[is:Rómverskar nafnavenjur]]

[[ja:古代ローマの人名]]

[[ka:რომაული სახელები]]