Svetozar Miletić – razlika između verzija

 

{{Infobox Mayor

| image= Svetozar Miletic w.jpg|200px

| order=27. [[gradonačelnik Novog Sada]]

Svetozar Miletić je rođen u [[Mošorin]]u, Šajkaška, [[22. februar]]a [[1826]]. godine, kao najstariji od sedmoro dece, u siromašnoj porodici. Otac Sima, [[čizmar]], poreklo vodi od Milete Zavišića iz Kostajnice, a majka Teodosija, rođena Rajić, potiče iz Bavaništa. Na krštenju je dobio ime Avram, ali je ono odmah promenjeno u Svetozar.

 

Osnovnu školu pohađao je u rodnom mestu i u bataljonskom središtu u [[Titel]]u, a potom se upisuje u Srpsku pravoslavnu veliku [[Gimnazija Jovan Jovanović Zmaj (Novi Sad)|gimnaziju]] u [[Novi Sad|Novom Sadu]], gde je ostalo zabeleženo da je Svetozar „najbolji đak koga je [[Gimnazija Jovan Jovanović Zmaj (Novi Sad)|gimnazija]] ikada imala“ ([[Jovan Hadžić]]). Materijalno su ga pomagali bogati, ugledni i plemeniti [[Srbi]].

 

Po položenoj maturi, upisuje se, 1844. godine na Evangelistički licej u Požunu ([[Bratislava]]) gde se uključuje u rad srpske đačke družine koja broji 40 članova i koja deluje pod uticajem sveslovenskih ideja. Oni izdaju časopis ''Srpski soko'', u kome Miletić objavljuje svoje prve književne i političke tekstove. Zanesen panslavizmom, svom imenu dodaje ime Sveslav.

 

Po okončanju školovanja, prelazi na studije u [[Pešta|Peštu]], [[1848]]. godine, gde ga zatiče početak burnih događaja – građanskih revolucija koje su te i naredne godine potresle [[Evropa|Evropu]]. Njegove kolege ga optužuju da je veleizdajnik koji želi da dovede Ruse u Ugarsku, a kako se tih dana Srbima ne garantuje bezbednost u Pešti i [[Budim]]u, Miletić se vraća u Šajkašku.

 

Odmah po dolasku odlazi u Čurug i Nadalj, gde agituje protiv odlaska Srba-Šajkaša na front u [[Italija|Italiju]]. Narod ga štiti od hapšenja, a on preko [[Sremski Karlovci|Karlovaca]] odlazi u [[Beograd]], gde pokušava da utiče na srpsku vladu da krene u rat protiv Turaka, te da tako, započne opšte srpski ustanak na [[Balkan]]u. Srpska vlada, međutim, na ovo nije mogla da pristane.

 

Miletić se vraća u Karlovce gde prisustvuje Majskoj skupštini na kojoj je proglašena Srpska Vojvodina, izabran srpski vojvoda [[Stevan Šupljikac]] i izvikan patrijarh. Postaje član Glavnog odbora, ali ga patrijarh [[Josif Rajačić|Rajačić]] šalje u [[Zagreb]], da zajedno sa [[Jovan Subotić|Jovanom Subotićem]] agituje kod Hrvata za stvar Srpske Vojvodine, želeći da ga skloni iz centra zbivanja, zbog njegovog radikalnog nacionalnog stava. Dvomesečni boravak nije naišao na razumevanje i podršku Hrvata, a Miletić se vraća u [[Vojvodina|Vojvodinu]]. Potpuno razočaran, odlazi u [[Mošorin]] i više se ne uključuje aktivno u politička zbivanja.

 

Godine [[1849]]. odlazi da nastavi studije, ali u [[Beč]], gde uspeva da ostane zahvaljujući više nego izdašnoj stipendiji [[Mihailo Obrenović|Mihaila Obrenovića]]. Studije okončava 1854, a potom jedno vreme radi kao sudski pristav u Lugošu, da bi 1856-1857. godine otvorio advokatsku kancelariju u Novom Sadu. Uskoro potom zasniva i porodicu.

 

U politički život vraća se serijom tekstova u ''Srbskom dnevniku'' u kojima razmatra situaciju u tadašnjoj Evropi, naročito na Balkanu, a najviše piše o stanju i perspektivama srpske nacije, naročito u Vojvodstvu Srbiji i Tamiškom Banatu, u šta je carskom odlukom pretvorena Srpska Vojvodina (i takvo Vojvodstvo ubrzo je ukinuto i inkorporirano u Ugarsku). Najznačajniji tekst koji se u tom periodu pojavio i koji je uneo preokret u srpsku politiku je objavljen uoči [[Božić]]a [[1861]]. godine, pod jednostavnim nazivom ''Na Tucin-dan 1860''. Kako je tada već došlo do ukidanja Vojvodstva, Miletić konstatuje da je „Vojvodstvo umrlo, ali da takvo kakvo je bilo nikom nije trebalo“. No, mnogo važnije je da je za Srbe umrlo nešto drugo. Iako ne navodi decidno šta, jasno je da je mislio na srpsku odanost Beču i austrijskom caru od koga su Srbi očekivali potvrde svojih prava i privilegija. Miletić se zalaže za ostvarenje Srpske Vojvodine, ali u mnogo manjim granicama (etnički primerenijim i svrsishodnijim) od Vojvodstva. Do Srpske Vojvodine, po njemu, ne treba doći „preko cara“, već kroz saradnju i dogovor sa Mađarima. Ovaj tekst je u prvo vreme uneo pometnju među mlade Srbe, ali ga je potom, mlada liberalna srpska građanska inteligencija prihvatila i u narednih desetak godina, Srbi nastoje da tu saradnju ostvare. Međutim, kada se Ugarska nagodila sa Austrijom, 1867. godine, Mađari okreću leđa Srbima i započinju borbu protiv srpskih ciljeva. Od tada je Ugarska za njega još veći protivnik od Austrije. I bečki dvor i ugarska vlada nastojaće više puta da ga politički, ali i fizički likvidiraju.

 

[[Datoteka:Svetozar Miletic.jpg|thumb|desno|350px|''Svetozar Miletić, spomenik u Novom Sadu'']]

 

Dana 20. marta 1861. godine postaje gradonačelnik Novog Sada, najmlađi u istoriji grada. Prvi saradnici u Magistratu bili su mu [[Jovan Jovanović Zmaj]] i [[Jaša Ignjatović]]. Kao gradonačelnik, Miletić proglašava srpski jezik zvaničnim, ukida nemačku realku, a zalaže se za podizanje zdanja Gradske kuće u srpskom delu Novog Sada. Iako je imao apsolutnu podršku Magistrata, ugarska vlada ga suspenduje sa ovog mesta. Iste godine priređuje proslavu 100. godišnjice [[Sava Tekelija|Save Tekelije]], sa izrazito antiaustrijskim karakterom. Te godine on je i predsednik Srpske čitaonice, kada se pod njenim okriljem osniva [[Srpsko narodno pozorište]].

 

Godine [[1861]]. nastaje, pod njegovim rukovodstvođenjem i [[Srpska narodna slobodoumna stranka]] – prvi organizovani nacionalni pokret kod Srba u Habzburškoj monarhiji. Iako je delokrug rada ove stranke, odnosno nacionalnog pokreta bio prevashodno usmeren ka Srbima u Monarhiji, ona se, u dobrom delu svog programa (donetog tek 1869.) bavi i opšte nacionalnom problematikom, te je na izvestan način i nacionalni program.

 

Godine [[1864]]. Miletić je veoma angažovan i kod preseljenja [[Matica srpska|Matice srpske]] iz Pešte u Novi Sad.

 

Godine [[1866]]. pokreće ''Zastavu'' – najznačajniji i najuticajniji dnevni list kod Srba u [[Austro-Ugarska|Austro-ugarskoj]], on je njen dugogodišnji urednik, ali i autor ogromnog broja neprocenjivo vrednih tekstova.

 

Miletić je poslanik i na ugarskom i na hrvatskom saboru, jedan je od organizatora prve skupštine ''Ujedinjene omladine srpske'' – prve svesrpske političke organizacije, a kasnije će se angažovati i na osnivanju ''Družine za oslobođenje i ujedinjenje srpsko''. Od maja 1867. ponovo je na čelu novosadskog Magistrata, a tada su mu najbliži saradnici [[Laza Kostić]] i [[Kosta Trifković]]. Miletić je ponovo u borbi sa ugarskim vlastima. U vreme ovog mandata, njegovom zaslugom, boje srpske trobojke postaju zvanične boje grada Novog Sada, a kako je nastavio sa naporima da Gradsku kuću podigne u srpskom kraju i postao ozbiljna smetnja vlastima, suspendovan je posle godinu dana, a ubrzo i uhapšen i na jednom montiranom procesu osuđen na godinu dana zatvora.

 

Dok je bio u zatvoru, srpska politička scena počinje da se raslojava. Govoreno mu je da će ostati sam, ako ne napravi neki kompromis, a on je odgovarao: „Sam sam i počeo“. Popularnost mu je na vrhuncu u vreme kada je izašao iz zatvora i gde god se pojavi priređuju mu se velike manifestacije, što dovodi do očaja ugarsku vladu. Svi srpski pogledi bili su upereni ka njemu, a Zmaj je govorio: „Diž`te decu iz kolevke da zapamte njegov lik!“

 

Svoju aktivnost proširuje i na druge krajeve gde žive Srbi, naročito u vreme ustanka u [[Hercegovina|Hercegovini]]. Ovaj put, ugarska vlada je rešila da mu trajno stane na put.

 

Dana [[5. jul]]a [[1876]]. godine uhapšen je u svom stanu u Novom Sadu, a potom, u još jednom [[montirani proces|montiranom procesu]], osuđen na 6 godina robije. U zatvoru je maltretiran i fizički i psihički, saradnici su ga napustili, a uz druge probleme koje je imao, počinje i psihički da poboljeva. Po izlasku iz zatvora, neko vreme je izgledalo da mu se stanje popravilo, ali bolest, zatim, vratila u još žešćem obliku. Do kraja života se nije oporavio i više se nije uključivao u politički život.