Sintaksa – razlika između verzija

 

Suvremena istraživanja sintakse pokušavaju opisati jezike pomoću takvih pravila i, za mnoge stručnjake, pronaći [[univerzalna gramatika|općenita pravila]] primjenjiva na sve jezike. Budući da polje sintakse pokušava opisati gramatičke prosudbe, ne ih pružiti, ne bavi se [[lingvistička preskripcija|lingvističkom preskripcijom]].

 

 

U starijoj hrvatskoj gramatičkoj literaturi za sintaksu se koristio naziv ''skladnja''<ref>Josip Silić, Ivo Pranjković, Gramatika hrvatskoga jezika za gimnazije i visoka učilišta, Školska knjiga, Zareb, 2005., ISBN 953-0-40014-4, str. 183</ref>.

 

[[Dionizije Tračanin]] (2. vek p. n. e.), gramatičar aleksandrijske škole, dao je poznatu definiciju rečenice: spoj reči koji izražava završenu misao. [[Apolonije Diskol]] (2. vek p. n. e.), takođe vredan gramatičar aleksandrijske škole, jedan je od prvih gramatičara u svetu koji se počeo ozbiljnije interesovati za sintaksičku problematiku. On je prvi postavio određene okvire sintaksičkom proučavanju tako što je tvrdio da sintaksa treba da se bavi pravilima povezivanja reči u rečenici.

Vekovima je rad na sintaksi bio dominantan okvirom poznatim kao ''-{[[Grammaire generale]]}-'', koga je izložio [[Antoan Arno]], 1660. godine, u knizi istog naziva. Ovaj sistem imao je kao svoju osnovnu premisu pretpostavku da je jezik direktan odraz misaonih procesa.

Početkom sedamdesetih godina XX veka sintaksičke studije su počele da se udružuju sa semantičkim.

 

Sintaksa polazi od reči kao osnovne sintaksičke jedinice, a najveća pažnja posvećuje se formiranju i sastavu viših jedinica sintakse, kao što su sintagme i rečenice. Rečenica je najviša jedinica sintakse, zato što, bez obzira na svoju sopstvenu strukturu, nije sastavni deo neke veće konstrukcije ili oblika, nego u komunikaciji funkcioniše samostalno. Najniža jedinica sintakse je reč. Za sintaksu je reč elementarna, tj. prosta, nedeljiva, neraščlanjena jedinica koja stupa u gramatičke odnose sa drugim jedinicama, tvoreći konstrukcije na različitim stepenima. Prvi takav stepen čine sintagme - grupe od dve ili više gramatički povezanih reči koje same ne izražavaju predikaciju (vezu subjekta i predikata), ali učestvuju u strukturi viših jedinica koje ovu vezu iskazuju. Prema vrsti reči koje sadrže i karakteru njihovih odnosa, sintagme se obično dele na imeničke, glagolske, pridevske, priloške, predloške i sl. A prema sintaksičkoj funkciji, tj. ulozi koja im pripada na sledećem višem stepenu, mogu se deliti na subjekatske, predikatske, objekatske, odredbene itd.

 

Pored navedene podele prema strukturi, rečenice se mogu klasifikovati i prema funkciji – na izjavne (potvrdne ili odrične), upitne, zapovedne i uzvične.

 

Iz definicije konstrukcije, po kojoj je konstrukcija kombinacija dveju ili više reči između kojih postoji neka gramatička veza, izlazi da reč kao osnovna jedinica sintakse nije u isti mah i konstrukcija, ali da sintagma, klauza i rečenica to jesu. Pojmovi jedinice i konstrukcije se uzajamno ne isključuju, nego se skladno dopunjuju, razlikujući se po tome kako se gleda na neku datu kombinaciju reči. Gledano sa stanovišta njihovog sastava, sve jedinice iznad nivoa reči su konstrukcije, ali gledano sa stanovišta njihove uloge u većim konstrukcijama, sve se javljaju kao jedinice. Dakle, prvi pogled tiče se strukture, a drugi funkcije. Ova međuigra strukture i funkcije ulazi u same osnove sintakse.

 

Različiti tipovi konstruisanja funkcionišu jedni unutar drugih, pa se podela prema tipu ukršta sa podelom prema nivou. Konstrukcija je širi pojam od rečenice, jer ovu obuhvata kao jednu od svojih podvrsta.

 

Pojam sintaksičke funkcije odnosi se na ulogu koju neka jedinica igra u nekoj konstrukciji, a pošto su sve sintaksičke jedinice iznad nivoa reči i same konstrukcije, ovo znači da je funkcija često uloga koju manja konstrukcija ima u strukturi veće konstrukcije.

Funkcionalni elementi u strukturi klauze, koji se obično nazivaju članovima rečenice, mogu da se podele u tri kategorije: (1) primarne, (2) sekundarne i (3) nezavisne.

* Popović, Ljubomir i Stanojčić, Živojin, 1992. ''Gramatika srpskoga jezika'', Beograd, Zavod za udžbenike i nastavna sredstva

 

{{reference}}

 

[[Kategorija:Sintaksa| ]]

[[Kategorija:Lingvistika]]

[[Kategorija:Gramatika]]