Rimska ljubavna elegija – razlika između verzija

Za razvoj rimske subjektivne elegije posebno je značajna pojava ljubavnih epigrama u [[helenizam|helenističkom]] pesništvu jer su pesme takvog oblika i takve sadržine u grčkoj književnosti 6. i 5. veka veoma retke. To ne znači da erotike nije bilo u ranoj grčkoj elegiji, posebno u vinskim i gozbenim pesmama. Mada su nam izgubljene, znamo za zbirke elegija koje su stari grčki elegičari nazivali imenima svojih dragana i miljenika. Mimnermo je oko 600. st. e. objavio zbirku elegija i dao joj ime ''Nano'', jer se navodno tako zvala njegova dragana. Ali iz sačuvanih je fragmenata vidljivo da su te pesme bile delom mitološke delom istorijske sadržine. Bilo je u njima i tuge za prolaznošću života i ljubavne čežnje, ali se ne može tvrditi da je pesnikov lični ljubavni doživljaj zauzimao značajnije mesto, a svakako nije bio glavna tema Mimnermovih elegija. Oko 400. st. e. [[Antimah]] iz Kolofona sastavio je u elegijskom distihu pesmu ''Liđanka'', navodno tražeći utehu posle smrti svoje dragane ili žene. Ali i u toj pesmi kao da nije bilo gotovo ničega ličnog: bile su to, čini se, priče o nesrećnim ljubavima i ljubavnim patnjama mitskih i legendarnih ličnosti. Potonji se aleksandrijski pesnici, kada pišu u elegijskom distihu, mahom ugledaju na Antimaha. Tek ovi helenistički pesnici češće u elegiji pevaju o ljubavnim patnjama, kao Kalimah i [[Fileta]] s Kosa, Fanokle i Hermesijanakt. Ali ni oni, čini se, nisu pevali sopstvenu ljubav, nego mitske i legendarne ljubavi bogova i heroja, ostajući tako dosledno u okvirima grčke elegijske tradicije koja vodi preko Antimaha do staroga Mimnerma. Sve nam to kazuje da je u grčkoj ljubavnoj elegiji glavno mesto imala mitska ljubavna pripovest, a lični pesnikov osećaj ljubavi služio je samo kao povod pesmi. U rimskoj elegiji elementi imaju obratni raspored: mitske se ljubavne priče kao primeri raspoređuju oko centralnog pesnikovog ljubavnog događaja. Jasno je, međutim, da je u sadržinskom pogledu rimska ljubavna elegija vezana ne samo za Kalimaha i Mimnerma, već i za starogrčku ljubavnu liriku 7. i 6. veka st. e., za [[Arhiloh]]a i [[Sapfa|Sapfu]]. Stvaranju subjektivne elegije doprineli su, pored toga, i ep i epilij, [[Teokrit|teokritovska]] idila i pastorala, [[nova atička komedija]] i [[tragedija]], u kojoj od [[Euripid]]ovog vremena ljubavne patnje igraju sve veću ulogu.

 

Rimska ljubavna elegija nastaje u četrdesetim i tridesetim godinama 1. veka st. e., u vreme kada je [[Vergilije]] u ''Pastirskim pesmama'' produbljivao osećajnu stranu pastirske ljubavi. Bežanje u seosku idilu i kod mladog je Vergilija prvobitno bekstvo od nasilja i opasnosti ne samo građanskih ratova nego i [[August (rimski car)|Avgustovog]] mira, a tek se sekundarno vezuje za carev program obnove italskoga sela. Tako je i ljubavna elegija pre svega ovaploćivala isti onaj ideal života privatnog čoveka i stvarala privid životne orijentacije van učešća u državnim poslovima, uobičajenog za građane polisa, daleko od trke za zaradom i počastima. U tom se smislu za ranu rimsku elegiju može ustvrditi da je »angažovana« jer je na posredan način izražavala nezadovoljstvo novim poretkom, ali tu aktuelnost ona, dakako, gubi s učvršćivanjem carstva.