Razlike između izmjena na stranici "Privatizacija"

Obrisan 21 bajt ,  prije 7 godina
m
robot kozmetičke promjene
m (Bot: migracija 51 međuwiki veza sada dostupnih na stranici d:q161500 na Wikidati)
m (robot kozmetičke promjene)
Zanimljiva je novija struja, čiji je glavni predstavnik [[Džozef Štiglic]], nobelovac. Štiglic ne negira značaj svojine, pa ni privatne, za ekonomske performanse, ali još veću važnost pridaje tržištu i njegovim blagotvornim efektima, posebno hvaleći kineski sistem, čime indirektno umanjuje standardno shvaćen uticaj privatne svojine.
 
== Korišćeni modeli privatizacije ==
 
=== Prodaja ===
 
Najpoznatiji i najstariji metod privatizacije je prodaja državnog preduzeća privatnim licima. Ta tehnika korišćena je i koristi se i dalje u razvijenom delu sveta, kao i u zemljama u razvoju. Napoznatiji primer je privatizacija u Velikoj Britaniji tokom 1980-tih godina, koja je i pokrenula talas privatizacije u celom svetu. Dva su osnovna metoda prodaje: prvo, javni upis akcija; drugo, neposredna prodaja najpovoljnijem ponuđaču. Kod prvog, država fiksira cenu akcije i nudi ih na prodaju privatnim licima ili institucionalnim investitorima. Kod drugog, država organizuje prikupljanje ponuda na konkurentski način (tenderi) ili neposredno pregovara sa zainteresovanim investitorima.
 
Ponekad se odstupa od metoda prodaje po punoj ceni, jer vlade, kao britanska svojevremeno, teže širenju akcionarstva i jačanju srednjeg sloja, pa organizuju javni upis akcija sa nižim cenama od tržišnih ukoliko ih kupuju građani. Ideja je da se kupci-građani podstaknu na upis popustima koji obezbeđuju kapitalne dobitke.
Nužda za privatizacijom velikog broja preduzeća u zemljama u tranziciji pokrenula je oko 1990. godine potragu za inovativnim pristupom. I pronađena je vaučerska privatizacija. Ideja je jednostavna: građanima se besplatno podeli specijalan privatizacioni novac (vaučeri), kojima oni kupuju akcije preduzeća. Vaučeri su davani građanima, u raznim zemljama, i u jednakom i u nejednakom iznosu, a prema godinama starosti ili radnog staža i nekim drugim karakteristikama. Vaučerska privatizacija je organizovana i centralizovano, za veći broj preduzeća odjednom (češki sistem), i decentralizovano, za svako preduzeće pojedinačno (ruski sistem).
 
Najpoznatije vaučerske privatizacije su [[Češka|češka]] (i [[Slovačka|slovačka]]) i [[Rusija|ruska]], a delom su joj pribegle [[Poljska]], [[Litva]], [[Letonija]], [[Slovenija]], [[Jermenija]], [[Kazahstan]] i [[Kirgizija]].
 
Vaučerska privatizacija predstavlja teorijski elegantan i relativno brz metod privatizacije, vrlo povoljan po politički rejting vlade koja je izvodi. Iako ne donosi državi prihode, dokazivalo se da se taj gubitak kompenzuje brzinom i pravednošću. Vaučerska privatizacija je transparentnija od drugih modela i njome se izbegavaju problemi procene vrednosti kod ostalih vidova privatizacije.
Jedan od korišćenih argumenata u korist vaučerske privatizacije je da građanstvo jedne države ne poseduje dovoljnu količinu novca da otkupi vredne proizvodne fondove, pa da je zato potrebno poklanjanje državnih preduzeća. Ovaj argument važi samo onda kada se isključi uloga stranih investitora iz privatizacije, na primer zato što je namera da se privreda zadrži u domaćem vlasništvu (kao u Sloveniji). Taj je argument svakako netačan sa ekonomske tačke gledišta, a praksa zemalja koje su se oslanjale na vaučersku privatizaciju (Češka, Rusija) pokazala je kasnije da im nimalo ne smeta ulazak stranog kapitala.
 
Brzo izvedena vaučerska privatizacija može imati jednu prednost u odnosu na model prodaje: brza privatizacija sprečava formiranje antiprivatizacione koalicije, koja bi mogla nastati tokom vremena i blokirati privatizaciju. Ovaj argument je imao svoju težinu početkom 1990-tih godina, ali kasnije, desetogodišnjeg iskustva zemalja u tranziciji, više nije bio uverljiv, jer se pokazalo da su otpori privatizaciji manji od pretpostavljenih.
 
Teškoća sa vaučerskom privatizacijom je ta što ne odezbeđuje dobro upravljanje preduzećima. Naime, široko raspršeno vlasništvo, kao posledica jednake 'kupovne snage' svakog građanina, neminovno čini da nad jednim preduzećem niko nema kontrolu i da su rezultati automatski lošiji od mogućih. Lek se može potražiti u formiranju investicionih fondova, kojima bi građani prepuštali svoje vaučere i za uzvrat dobijali akcije samih investicionih fondova (češki slučaj). Fondovi bi tako mogli kumulirati vaučere i postati znatni ili dominantni vlasnici pojedinih preduzeća. Međutim, rešenje problema upravljanja preduzećima donelo je novi problem – problem upravljanja fondovima. Vlasništvo nad fondovima bilo bi raspršeno, pa je menadžment fondova bio nekontrolisan od strane vlasnika, što je vodilo u neefikasnost poslovanja kako fonda, tako i preduzeća u njegovom portfelju.
Neobaveznost privatizacije učinila je da je proces privatizacije prepušten vrlo složenoj igri motiva i podsticaja zaposlenih i menadžera.
 
U Srbiji je do 2000. godine privatizovan mali deo društvenog i državnog kapitala. Do jeseni 2000. godine, proces privatizacije započet je po modelu iz 1997. u oko 350 preduzeća, a završen samo u osamnaest. To su uglavnom bila manja preduzeća, sa skromnim kapitalom, pa je ukupna vrednost emitovanih akcija dostigla samo 12 milijardi ondašnjih dinara. Jedino veliko preduzeće koje je (delimično) privatizovano je [[Telekom]], gde je 49% vlasništva prešlo u ruke STET-a i OTI-a 1997. godine.
 
=== Model iz 2001. godine ===
'''Konkurentski metodi prodaje'''. Zakon je predvideo dva metoda prodaje, oba konkurentska: aukciju, odnosno licitaciju za manja i slabija preduzeća i tender za veća i bolja, namenjena prvenstveno stranim investitorima. Uvek se prodaje 70% neprivatizovanog kapitala (ostatak od 30% se, kako je navedeno, poklanja zaposlenima i građanima). Među metodima prodaje ne nalazi se direktna pogodba između države i kupca, pošto je ona previše rizična pošto omogućuje korupciju. Kod tih loših preduzeća izvešće se ili uređeno restrukturiranje ili stečaj. Upotrebom isključivo konkurentskih metoda prodaje trebalo je obezbediti maksimalnu transparentnost procesa, tj. onemogućiti korupciju i druge mahinacije ishodom privatizacije.
 
Najvažnija novost tiče se prava Agencije da pokrene postupak prodaje društvenog kapitala u svakom preduzeću, čime je ukinuta dobrovoljnost privatizacije u Srbiji i obezbeđeno da privatizacija ipak ima kraja.
 
'''Restitucija'''. Zakonom o privatizaciji predviđeno je da se od svake prodaje 5% prihoda izdvoji za buduće naknade za nacionalizovanu imovinu. Time je potraživanje bivših vlasnika implicitno priznato, ali sam zakon o privatizaciji nije prejudicirao rešenja iz zakona o denacionalizaciji.
'''Rezultati privatizacije u periodu 2001-2004'''. ''Broj preduzeća''. U periodu 2001-2004. privatizovano je 1382 preduzeća, što je dva po jednom radnom danu. Ovo je primerna brzina, ali nedovoljna za veliki broj preduzeća koja čekaju redu za privatizaciju, pa kraj procesa još nije blizu. ''Prihod od privatizacije''. Ukupan prihod od prodaje kaptala u 1.382 preduzeća izneo je za ove tri godine samo 1,5 milijardi evra.
 
'''Restrukturiranje'''. Za preduzeća za koja ne bi bilo realnih izgleda da nađu kupca u sadašnjem stanju predviđen je proces restrukturiranja kao privatizaciona priprema. Oko sedamdeset preduzeća uključeno je u grupu za restrukturiranje. Dve su osnovne ideje kako da im se pomogne: prvo, da se neka od njih podele na više preduzeća i prodaju atraktivna, a u stečaj pošalju ona koja ne nađu kupca; drugo, da se izvrši otpis dela dugova prema državi, kako bi im se vrednost podigla iznad nule.
 
== Literatura ==
* William L. Megginson and Jeffry M. Netter - From State To Market: A Survey Of Empirical Studies On Privatization, Journal of Economic Literature June 2001
* Nancy Birdsall and John Nelllis - Winners and Losers: Assessing the Distributional Impact of Privatization, Center for Global Development Working Paper No 6., May 2002
* Boško Mijatović - Privatizacija realnog sektora, u ''Četiri godine tranzicije u Srbiji'', CLDS, 2005
* http://www.clds.org.yu/pdf-s/4_godine_tranzicije.pdf
 
[[Kategorija:Ekonomija javnog sektora]]