Pariška mirovna konferencija (1919) – razlika između verzija

'''Pariska mirovna konferencija 1919.''' godine je bila konferencija koju su organizovali pobednici u [[Prvi svetski rat|Prvom svetskom ratu]] kako bi ustanovili mirovne sporazume između [[Saveznici u Prvom svetskom ratu|Saveznika]] i poraženih [[Centralne sile|Centralnih sila]]. Konferencija je otvorena [[18. januar]]a [[1919]]. godine i trajala je do [[21. januar]]a [[1920]]. godine sa nekoliko prekida.

 

 

 

Velika četvorka:[[Dejvid Lojd Džordž]], premijer [[VB|Britanije]]; [[Žorž Klemanso]], premijer [[Francuska|Francuske]]; [[Vudro Vilson]], predsednik [[SAD]]; i [[Vitorio Orlando]], premijer [[Italija|Italije]]; bili su dominantne političke i diplomatske figure na konferenciji. Odredbe koje su nametnute poraženim zemljama bile su zapravo rezultat njihovih razgovora.

 

[[Datoteka:WWI-re.png|mini|400p|Mapa sveta sa učesnicima Prvog svetskog rata. Saveznici su označeni zelenom bojom, Centralne sile žutom a neutralne zemlje sivom.]]

 

[[Irska]] je poslala predstavnike u nadi da postigne samoopredeljenje i legitimizira Republiku proglašenu posle [[Uskršnji ustanak|Uskršnjneg ustanka]] [[1916]]. godine, ali sa malo uspeha.

 

Australijski delegati su bili [[Bili Hjuz]], premijer i [[Džozef Kuk]], ministar mornarice. Glavni ciljevi su bili: reparacije, aneksija Nemačke [[Nova Gvineja|Nove Gvineje]] i odbijanje japanskog predloga o rasnoj jednakosti. I pored velikih napora i scena, Hjuz je morao da prihvati mandat Lige naroda za Novu Gvineju.

 

Japansku delegaciju vodio je [[Sajondži Kimoči]], a u njoj su bili i baron [[Makino Nobuaki]], grof [[Činda Sutemi]] (ambasador u [[London]]u), [[Macui Keširo]] ambasador u [[Pariz]]u) i [[Idžuin Hikokiči]] (ambasador u [[Rim]]u) i drugi što je ukupno činilo cifru od 64 člana. Ni [[Hara Takahaši]] (premijer) ni [[Jasuja Učida]] (ministar spoljnih poslova) nisu smatrali da su u poziciji da napuste Japan u tako kratkom roku posle izbora. Delegacija se fokusirala na dva zahteva: a) prihvatanje njihovog predloga o rasnoj jednakosti i b) aneksiju nemačkih kolonija - [[Šandong]] i [[Pacifik|pacifičkih]] ostrva severno od ekvatora. Pravi vođa delegacije bio je Makino, uglavnom usled bolesti Sajondžija. Japan je bio nezadovoljan sa rezultatima konferencije, jer je dobio samo pola nemačkih prava i napustili su konferenciju.

 

Prvi nacrt podnešen je Komisiji lige naroda [[13. februar]]a kao amandman na član 21:

 

:''Pošto je jednakost naroda osnovni princip Lige naroda, strane ugovornice slažu se da se dogovore što pre da omoguće svim stranim državljanima država članica Lige, jednak i pravičan tretman u svakom pogledu, ne prveći razliku, bilo pravnu ili faktičku, u pogledu njihove rase ili nacionalnosti.''

 

Japansku pretenziju ka Šandongu osporavali su Kinezi. Na početku rata, [[1914]]. godine, japanske trupe su zauzele teritoriju datu Nemačkoj [[1897]]. godine. Takođe su zaposeli nemačka ostrva severno od ekvatora. U toku rata, [[1917]]. godine Japan je napravio tajni dogovor sa Britanijom, Francuskom i Italijom u vezi aneksije ovih teritorija. Japan se takođe obavezao da podrži britansku aneksiju nemačkih ostrva južno od ekvatora. I pored generalno pro-kineskog stava u Versajskom sporazumu (na insistiranje SAD), Šandong je predat Japanu, što je izazvalo velike demonstracije ([[Pokret 4. maj]]) i konačnog kinsekog povlačenja sa konferencije. Pacifička ostrva severno od ekvatora potpala su pod mandat Lige naroda, sa japanskom upravom.

 

Pošto predsednik [[Vudro Vilson]], glavni pregovarač SAD, nije uspeo da ubedi [[Dejvid Lojd Džordž|Lojd Džordža]] i Klemansoa da podrže njegovih [[14 tačaka]], konferencija je prešla na pitanje stvaranja [[Liga naroda|Lige naroda]]. Pošto je postignut sporazum o najvažnijim pitanjima, predlog dokumenta o Ligi je vraćen u SAD na odobrenje [[Kongres]]u. Kongres se nije složio sa članom 10 koji je napad na bilo koju članicu Lige naroda smatrao napadom na sve čklanice i od njih zahtevao pomoć. Vilson se vratio obeshrabren i pošto nije imao političku podršku iza sebe, glavni uticaj preuzeli su Francuzi i Britanci koji su insistirali da Nemačka preuzme svu i punu krivicu za rat. Vilson se sa time nije slagao. Nemačka je bila primorana da prihvati punu krivicu za rat, da preda sve kolonije i deo teritorije i da plati 33 milijarde [[Američki dolar|dolara]] odštete. Na inicijativu Vilsona, SAD su sklopile zasebni mirovni sporazum sa Nemačkom, koji je Kongres odobrio.

 

{{Commonscat|Paris Peace Conference, 1919}}

* Nemačka [[Nova Gvineja]] je data u mandat Australiji a nemačka Samoa Novom Zelandu.

* [[Češki koridor]]

 

 

* [http://www.nv.cc.va.us/home/cevans/Versailles/Index.html Charles T. Evans NVCC|Info]

* [http://www.bookbrowse.com/index.cfm?page=title&titleID=1135&view=excerpt Excerpt and reviews of ''Paris 1919: Six Months That Changed The World'' by Margaret MacMillan] ISBN 0-375-76052-0 (softcover), ISBN 0-375-50826-0 (hardcover)