Joakim Vujić – razlika između verzija
Uklonjeni sadržaj Dodani sadržaj
m Bot: popravljanje preusmjeravanja |
m robot kozmetičke promjene |
||
Red 2:
'''Joakim Vujić''' ([[9. 9.|9.9.]][[1772]]., [[Baja]] - [[8. 11.|8.11.]] <small>([[julijanski kalendar|jk]])</small> [[20. 11.|20.11.]] [[1847]]. [[Beograd]]), ubraja se u red najplodnijih srpskih [[književnost|književnika]], autor je preko četrdeset različitih dela.
== Životopis ==
[[Datoteka:JoakimVujic.jpg|thumb|desno|200px|Spomenik Joakimu Vujiću ispred Knjaževsko-srpskog teatra, [[Крагујевац]]]]
[[Joakim Vujić]] se rodio [[9. 9.|9.9.]][[1772]]. u [[Baja|Baji]] od roditelja Grigorija i Jevre. Školovao se u Baji, [[Novi Sad|Novom Sadu]], Kalači, Ostrogonu i [[Bratislava|Požunu]], gde je izučio [[prava]].<ref>http://joakimvujic.com/news.php#joakim Joakim Vujić (1772–1847) Knjaževsko-srpski teatar</ref> Ovde je redovito posećivao pozorišne predstave. Polazeći odatle, Vujić je zapisao sledeće: „Obiđem sve moje premile staze, po kojima sam se prohoždavao, čitao i moje školske materije učio, najposle poljubim i sve, a naipače moja premila drevesa sa suzama orosim, grleći i ljubeći i, pod kojima sam sedio i različie opštepolezne knjige čitao“.
Red 12:
Vujić je putovao po Italiji, pa ostavivši učiteljstvo, prema njegovim zapisima - čija je verodostojnost dovedena u pitanje - stupio je na brod kao pisar. Posetio je [[Moreja|Moreju]], [[Arhipelag]], [[Mala Azija|Malu Aziju]], [[Istanbul|Carigrad]], [[Krim]], bio je i u [[Solun]]u i na afričkoj obali, gde je gledao hvatanje krokodila po [[Nil]]u, a u povratku ka Trstu njegov je brod imao bitku s turskim morskim razbojnicima.
Radi štampanja svojih spisa odlazi u [[Pešta|Peštu]]. Nameravajući je da se nastani u [[Srbija|Srbiji]] odlazi
U jesen [[1810]]. godine u [[Sentandreja|Sentandreji]] se oženio bogatom udovicom Pelagijom Manojlović, međutim, u braku nije bio srećan. Iste godine je objavio svoj roman "Aleksis i Nadina", a takođe i moralnu pripovetku "Robinson mlađi".
Vujić je učestvovao i u pripremama predstave Ištvana Baloga "Crni Đorđe ili Zauzeće Beograda od Turaka" koja je bila izvedena na mađarskom jeziku sa srpskim pesmama [[12. 9.|12.9.]] [[1812|1812.]] godine u peštanskom Mađarskom teatru, u Rondeli. Odeševljena publika je sa ovacijama ispratila ovu predstavu.
[[21. 8.|21.8.]][[1813|1813.]] Vujić je za priznanje kulturnog i prosvetnog rada od cara Franca I dobio priznanje koje mu je uručeno u peštanskoj Gradskoj upravi.
Dana [[24. 8.|24.8.]][[1813|1813.]] godine, ponovo u Rondeli na [[Pešta|peštanskoj]] obali Dunava, na pozornici Mađarskog teatra, Joakim Vujić priređuje prvu svetovnu i građansku pozorišnu predstavu na srpskom jeziku: "Kreštalica"
Posle toga sledile su predstave u Baji, [[Segedin
Joakim Vujić je u Pešti upoznao poznatog romanopisca Milovana Vidakovića i Uroša Nestorovića.
Dana 18. januara 1815. u Baji je izvedeno Vujićevo delo "Inkle i Jarika" u tri čina.
U jesen [[1823]]. Joakim Vujić je prvi put boravio u Srbiji.
Godine [[1828]]. Joakim Vujić je u Budimu štampao „''[[Putešestvije po Serbiji]]''“; pre toga je već bilo izišlo njegovo „''Novoe zemljeopisanije''“. Dane očajanja, zbog propalog braka, proveo je u manastiru [[Manastir Bezdin|
Vreme između [[1835]]—[[1839]] proveo je u Srbiji, većinom u [[Kragujevac|Kragujevcu]], gde je u dvoru [[Miloš Obrenović|Kneza Miloša]] priređivao pozorišne predstave. Vujić je došao na poziv Kneza u jesen 1834. godine i postavljen je za direktora [[Knjaževsko-srpski teatar|Knjažesko-srbskog teatra]] sa zadatkom da organizuje rad pozorišta. Prve predstave održane su u vreme zasedanja [[Sretenjski ustav|Sretenjske skupštine]] od 2. do [[4. 2.|4. februara]] [[1835|1835.]] godine, kada su prikazani Vujićevi komadi uz muziku koju je komponovao Jožef Šlezinger.<ref>http://www.joakimvujic.com/about_cir.php Knjaževsko-srpski teatar</ref> Odlaskom Miloša i Vujić je morao da napusti Srbiju. Putovao je po [[Moldavija|Moldaviji]], bio je i u [[Odesa|Odesi]], a u jednom ruskom manastiru sređivao je opis ovih svojih putovanja.
Vujićev putopis „''Putešestvije po Ungariji, Valahiji, Moldaviji, Basarabiji, Hersonu i Krimu''“ (Beograd 1845.) sadrži zanimljiva zapažanja, često vrlo korisne podatke, ali je pisan nevešto i neknjiževno, suvoparno, gotovo samo dokumentarni. <ref>Prof. Borivoje S Stojković, Beograd,
Poslednje godine svoga života Joakim Vujić je proveo u Beogradu u oskudici. Ipak je bio živnuo videći da se u Srbiji sve više utvrđuje pozorište.
Umro je 8.11.1847. godine, očekujući prvi povezani primerak svoje nove knjige „''Irina i Filandar''“. Joakim Vujić je sahranjen u blizini [[Crkva svetog Marka u Beogradu|crkve Svetog Marka]] na starom tašmajdanskom groblju u Beogradu. Grob mu je kasnije zameten. Vujićeva slika je poznata po nacrtu koji je sam priložio svojoj autobiografiji.
- U Vujiću vidimo vrednog, voljnog i nestalnog čoveka koji ni na tren nije poželeo da bude zauzima visoke činovničke položaje. Zabeležio je razgovore sa mnogim licima o najrazličitijim stvarima. Raspravljao je o pitanjima književnog jezika a takođe i o [[pravopis]]u. Branio je stari pravopis i slavenoserbski jezik. U književnom poletu svoga doba imao je i čemernih trenutaka, međuti, ni Vujić nije praštao svojim protivnicima.<ref>http://www.rastko.rs/drama/aujes-joakim.html </ref>
== Saznajte više ==
* [[Knjaževsko-srpski teatar]]
* [[JoakimFest]]
* [[JoakimInterFest]]
* [[Statueta Joakim Vujić]]
* [[Prsten sa likom Joakima Vujića]]
== Izvori ==
| |||