Razlike između izmjena na stranici "Teorija ideja"

Obrisana 562 bajta ,  prije 11 mjeseci
== Ideja Dobra ==
 
Posebno mesto u svom učenju Platon dodeljuje ideji Dobra. Sve što postoji postoji za neštoneko dobro, takote su sve ideje podređene ideji Dobra. U „Državi“ se ova ideja upoređuje sa Suncem. Mi jasno vidimo one predmete obasjane suncem, u polutami vidimo nejasno, a u mrklom mraku ne vidimo ništa. Vid se ovde upoređuje sa dušom. Ideja Dobra daje bivstvovanje idejama, čime se Platon približava shavtanjushvatanju o apsolutnom uzoru svih stvari. Aristotel u „Eudemovoj etici“ kaže da Platon izjednačava dobro sa jednim. Aristoksen se podseća Aristotelove primedbe o Platonovom predavanju o ideji Dobra i kaže da su slušaoci došli na predavanje očekujući da slušaju o ljudskim dobrima, a sve vreme su slušali raspravu o brojevima, [[Matematika|matematici]], [[Astronomija|astronomiji]] i izjednačavanju dobra i jednog. Aristotel u „Metafizici” kaže da su za Platona ideje uzroci suština svih stvari, a Jedno je uzrok suštine ideja. Sam Platon za ovu ideju kaže da je u području umnog „gospodarica istine i uma“. Teško je zaključiti kako je Platon izvodio ideje iz Jednog, jer se reč „emanacija“ nigde ne pominje, ali Jedno svakako predstavlja sjedinjavajuće načelo. On kaže da „dobro nije bivstvo, već se po dostojanstvu i moći uzdiže iznad njega“, takođe i „prisustvo dobra ne uzrokuje jedino to da stvari u kojima se ono nalazi budu saznate, nego upravo i iz njega samog proizlazi njigovonjihovo bivstvo“.<ref>{{Cite book|title=Istorija filozofije|last=Koplston|first=Frederik|publisher=Beogradski izdavačko-grafički zavod|year=1988|isbn=9788673469751|location=Beograd|pages=215-216}}</ref>
 
Platon pod ovom idejom podrazumeva, kao što smo videli, poslednju stvaralačku snagu sveta. Ona je, dakle, središte svih drugih ideja. Ona je „ideja ideja“. Platonovo etičko učenje pokazuje čoveku dva puta. Ako je ideja pravo biće, a čulni svet senka ideja, ovaj put predstavlja „okretanje od pojavnog sveta i njegove prolaznosti“. S druge strane, ukoliko je ideja osnova uobličavanja i uzrok dobra u svetu, ovaj put predstavlja težnju da se nesavršeni čulni svet prilagodi ideji Dobra, koja je njegov uzor, iliti „predanost svetu i životu i njihovom podizanju na više linije“.<ref>{{Cite book|title=Istorija helenske etike|last=Đurić|first=Miloš|publisher=Beogradski izdavačko-grafički zavod|year=1976|isbn=978-86-17-05450-0|location=Beograd|pages=341}}</ref>
 
Prvi put, odnosno okretanje od čulnog sveta, Platon objašnjava u „Fedru“ jednim [[mit]]om. Iznad nebeskog svoda žive ideje večnim životom. One se ne mogu spoznati čulima, već samo umom. U taj svet ideja se uzdiže [[Div (mitologija)|Div]], bog nad bogovima, a za njim ide vojska bogova i demona i niz duša koje tu prebivaju pre svog zemaljskog postojanja. [[Duša]] tada liči na vozara koji upravlja dvama krilatim konjima. Što se bogova tiče, vozar i oba konja su plemenita, ali kod ljudi nije tako. Vozar ima ljudsku prirodu, jedan konj je plemenitog porekla, a drugi je suprotan. Duše mogu da se za trenutak uzdignu u onaj nadnebeski svet i tu neposredno posmatraju ideje, pa se vraćaju nazad. Kada se duša, krivicom vozara, napuni nevaljalstvom, gubi krila i pada na zemlju ulazeći u neko telo. Kada dole ugleda lepotu, ona se seća prave lepote,. kadaKada polako počinju da mu rastu krila i on dobija želju da se vrati tamo gde je boravio ranije, pre otelotvorenja. Njega će svetina prekorevati da je pomahnitao, poludeo, jer će, kako neće moći da se vrati u onaj raniji svet, gledati samo u visinu. Duša, stoga, pripada onom natčulnom svetu i samo pokušajima da se uzdigne u taj viši svet, može se postići [[blaženstvo]]. Duša čezne za idejom kada uvidi da sve što čulima spoznaje jesu samo slike. Platon kaže da je telo „grob i tamnica duše“<ref>{{Cite book|title=Istorija helenske etike|last=Đurić|first=Miloš|publisher=Beogradski izdavačko-grafički zavod|year=1976.|isbn=978-86-17-05450-0|location=Beograd|pages=342}}</ref> i da filozofi „ni za čim drugim ne teže nego da umru i budu mrtvi“, jer tamo ih čeka prava istina. Drugi put je oličenje ostvarivanja ideja u ovom životu. Platon se u poznijim spisima više interesuje za ovostrani svet i čovekove zadatke u njemu. On najpre istovećuje dobro i korist i [[zadovoljstvo]], a u kasnijim spisima uči da dobro predstavlja negiranje čulnog sveta i poriče ono gorepomenuto poistovećivanje.
 
U svojoj trećoj etičkoj fazi Platon pravu vrednost života povezuje sa pomešanošću zadovoljstva i umne delatnosti, ali umna delatnost ima vlast nad zadovoljstvom. Tu se odražava “spoj mere, srazmernosti i istine“.<ref>{{Cite book|title=Istorija helenske etike|last=Đurić|first=Miloš|publisher=Beogradski izdavačko-grafički zavod|year=1976|isbn=978-86-17-05450-0|location=Beograd|pages=340-344}}</ref>