Razlike između izmjena na stranici "Teorija ideja"

Obrisano 1.157 bajtova ,  prije 11 mjeseci
(čistka)
[[Datoteka:Platon-2.jpg|mini|Platon]]
 
Ideje postoje odvojene od čulnih stvari koji je, za razliku od njih, podložan promenama. Ovim shvatanjem Platon objašnjava postojanje dva različita sveta: svet dostupan čulima i svet umstvenog ('''svet ideja'''), koji je mnogo vredniji od vidljivog. Uzmimo za primer ideju lepote. Lepota se neće prikazati u vidu nekog lica, govora ili znanja, već kao nešto što je samo po sebi lepo, večno. Svaka čulna lepota se prema ideji lepote odnosi kao slika prema stvarnosti. Čulne stvari samo podražavaju ideje, pri čemu ideja predstavlja uzor, a pojedinačna stvar njenu senku ideje. Ideja je u pojedinačnoj stvari čas prisutna, čas nije. Neka stvar je lepa dokle god ima deo ideje lepote. O ovome se raspravlja u „Gozbi“. Od posmatranja lepih likova se čovek uzdiže do lepote koja stanuje u dušama, i na kraju se okreće „širokom moru lepote“ dok ne dostigne opažanje [[Lepote]] koja je večna i nepromenljiva, onog lepog po sebi. Isprva se Platon bavio moralnim opštostima, ali je uvideo i zajedničke pojmove poput „mačke“ ili „čoveka“, premda je na početku bilo teško da opštosti koje bi odgovarale ovim pojmovima realno postoje po sebi kao objektivne suštine.
 
Kada Platon kaže „odvojeno od“, on sigurno misli na neku realnost nezavisnu od čulnih stvari. Ideje se, kao bestelesne stvari, ne nalaze na nekom određenom mestu, a nikako nisu prostorno odvojene od stvarnosti. U „[[Gozba (Platon)|Gozbi]]“, govoreći o lepoti, Platon nas navodi da zaključimo da ona nije puki pojam, već da poseduje objektivnu realnost. Odvojena je jer je stvarna, ne prostorno odvojena od stvari, jer kategorije prostora i vremena se ne mogu primenjivati na ono što je po svojoj biti duhovno. On svakako podrazumeva stvarnost po sebi, ali ne podrazumeva mesnu odvojenost. Lepota po sebi ne postoji izvan nas kao što cvet postoji izvan nas, ali ne postoji ni u nama u čisto subjektivnom smislu, da je ograničena na nas, zavisna u svom nastajanju i nestajanju od nas i našeg nastajanja ili našeg nestavanja. Imanentna je stvarima, a ujedno je i transcendentalna.<ref>{{Cite book|title=Istorija zapadne filozofije|last=Bertrand|first=Rasel|publisher=NARODNA KNjIGA ALFA|year=1998 |isbn=9788663690745|location=Beograd|pages=129-130}}</ref>
 
O tome koji sve predmeti imaju ideje koje njima odgovaraju, Platon raspravlja u delu „Parmenid“, u kome oštro izlaže kritici ovu svoju teoriju. Na pitanje da li i prljavština, kosa i sl. treba da budu zasebne ideje, Sokrat odgovara: „Nipošto“, priznaje da biva pometen svim tim ponekad, jer kada se jednom dopuste ideje „mačke“, „čoveka“ ili bilo kog pojedinačnog predmeta, svet ideja preti da postane podvostručenje ovog sveta. Ideja lepote, na primer, je „dovoljno udaljena“ od čulnog sveta da njeno postojanje ne doprinosi ovoj pretnji, ali ne može se reći isto i za ideju čoveka. Pored toga, da li je ideja čoveka delimično ili u potpunosti prisutna u svakom pojedinačnom čoveku? Aristotel dodaje da, ako već pominjemo sličnost između ideje čoveka i pojedinačog čoveka, neophodna je i pretpostavka „trećeg čoveka“ što bi omogućilo objašnjavanje ove sličnosti. Platon je mislio da je na ovo dao odgovor u „Parmenidu“, ali se Aristotel nije slagao sa tim.
 
Platon u ovom delu odnos između pojedinačnih stvari i ideja objašnjava na dva načina. Prvi je '''učestvovanje''' ('''sudelovanje''') pojedinačnih predmeta u ideji, drugi je '''podražavanje''' ideje od strane pojedinačnih predmeta, (''odnos slika-uzor''). Što se tiče učestvovanja, postavlja se pitanje da li predmeti učestvuju u celoj ideji ili samo u njenom delu, jer i kod prvog i kodu drugogoba slučaja dolazi do protivrečnosti. Naime, ako pojedinačno učestvuje u celoj ideji, onda je jedna stvar istovremeno na više mesta, a ako je pojedinačno samo u jednom delu ideje, onda je ideja deljiva, pa neka stvar koja sadrži deo malog će biti manja od apsolutnog malog. Ako je nešto veliko zato što učestvuje u velikosti, ono je veliko i zato što poseduje ono što je zapravo manje od velikosti. S druge strane, kada se radi o podražavanju, Parmenid je dokazivao da ako su bele stvari slične belosti, onda je i belost slična belim stvarima. Onda bi sličnost ovih dveju stvari trebalo objašnjavati pretpostavljanjem nekog praoblika, i tako u beskonačnost, što se poklapa s Aristotelovim '''argumentom „trećeg čoveka“'''. Ali odnos između pojedinačnih stvari i ideje se ne može poistovećivati sa odnosima među samim stvarima.U ovom delu se takođe iznosi prigovor da su ideje nesaznatljive. Mi možemo znati odnos između pojedinačnog roba i pojedinačnog gospodara, ali time se ne upoznajemo sa odnosom između ideje gospodstva i ideje ropstva. Ne možemo ova dva sveta shvatiti kao paralele, jer ako bi oni to bili, onda bi božanski um saznavao svet ideja, iako ne bi bio sposoban da spozna čulni svet, a za nas bi važilo suprotno.
 
[[Parmenid]] u ovom delu izvodi posledice iz date hipoteze, ali i one posledice iz negiranja date hipoteze. Predlažepredlaže polazak od [[Hipoteza|hipoteze]] o Jednom, i na kraju dolaze do zaključka da „ako Jedno nije, onda ništa jeste“<ref>{{Cite book|title=Istorija filozofije|last=Koplston|first=Frederik|publisher=Beogradski izdavačko-grafički zavod|year=1988|isbn=9788673469751|location=Beograd|pages=202-213}}</ref>. Stoga, iako se ne slažu u raznim pogledima, slažu se u tome da postoji Jedno.<ref>{{Cite book|title=Istorija filozofije|last=Koplston|first=Frederik|publisher=Beogradsi izdavačko-grafički zavod|year=1988.|isbn=9788673469751|location=Beograd|pages=223}}</ref> To Jedno Platon izjednačava s idejom Dobra.
 
== Ideja Dobra ==