Postojanje – razlika između verzija
Uklonjeni sadržaj Dodani sadržaj
Nema sažetka izmjene |
|||
Red 13:
[[Srednjovekovna filozofija|Srednjovekovnom filozofijom]] je dominirala rasprava o odnosu esencije i egzistencije, pri čemu je najčešće egzistencija bila zavisna od esencije, koja je od Boga. Egzistencija ili bitisanje se poimalo kao ostvarena bit (esencija) neke stvari.
[[Hegel]] određuje postajanje kao prelaz iz [[Ništa|ničega]] u [[biće]] (nastajanje) i iz bića u ništa (nestajanje). Ta dva momenta se prožimaju, a rezultat toga je postojanje, ravnoteža nastajanja i nestajanja, mirno jedinstvo bića i ničega kao prevaziđenih trenutaka.<ref>Hegel, Nauka logike 1 (str. 12), Beograd, 1976.</ref> On zakjučuje da "nigde na nebu ni na zemlji ne postoji nešto što u sebi ne bi sadržavalo oboje, biće i ništa."<ref>Hegel, Nauka logike (str. 88), Beograd, 1976.</ref>
U [[20. vijek]]u popularnost je stekao koncept egzistencije [[Jean-Paul Sartre]]a na kome se temelji filozofski pravac zvan [[egzistencijalizam]]. U [[egzistencijalizam|filozofiji egzistencije]], srednjevekovni odnos se obrće pa esencije nema bez egzistencije kao uslova. Kod [[Martin Hajdeger|Hajdegera]] i Sartra, egzistencija je svojstvo individualnog, neponovljivog ljudskog bića, a ne svojstvo stvari.<ref>''Egzistencija'', Branko Pavlović, Filozofski rečnik, Plato, Beograd, 1997.</ref> [[Seren Kirkegor|Kjerkegor]] je naglašavao kategoriju »subjektnosti«, pod kojom je podrazumevao onaj modus egzistencije u kome je [[čovek]] subjekt sopstvenog [[delanje|delanja]] a nikada objekt delanja bilo koje druge osobe.<ref name="Enciklopedija živih religija">''Zlo'', Enciklopedija živih religija, Nolit. {{page1|publisher=|location=Beograd|year=2004|isbn=978-86-19-02360-3|pages=}}</ref>
| |||