Veliku je pažnju posvetio Demokrit [[Etika|etici]] i [[Politika|politici]]. Njegova etika ima individualistički karakter. Sačuvane su brojne Demokritove pouke u obliku aforizama i kratkih rečenica u kojima su život, vladanje i sudbina svakog čoveka predmet njegova stvaranja. U tim aforizmima Demokrit plemenitost čoveka ne vidi u poreklu, nego u dobroti njegova značaja. Demokrit bi hteo da vidi generičkog čoveka kao poštenog čoveka. NjegovuLjudsku vrlinu on vidi u umerenosti i razboritosti. Glavna je svrha čoveku da stičečoveka duševni mir, zadovoljstvoblagodušje (εὐθυμίηεὐθυμία), koješto se postiže umerenošću užitka i primerenim životom (μετριότητι τέρψιος καὶ βίου συμμετρίῃ). U mnogim fragmentima hvali Demokrit razum, mudrost.
Kao što postoje dve vrste saznanja, čulno i razumno, tako postoje i dve vrste zadovoljstava: čulna, koja nas varaju, i duševna, koja su istinska. PoštoOsećanje osećanje nije ništa drugo doje treperenje duševnih atoma, to sua dobra samosu ona duševna zadovoljstva koja ne remete itaj ne uznemiruju to treperenjetreptaj. Zato Demokrit sreću i svrhu života tražinalazi u unutrašnjoj čovekovoj želji za spoznajom i u [[Harmonija|harmoničnom]] životu, koji se postiže umerenošću i suzdržanošću. Najviše dobro jeste [[blaženstvo]] (εὐδαιμονίη), koje Demokrit naziva još i blagim kretanjem, i spokojnim raspoloženjemspokojstvom, harmonijom, ravnotežom (ξυμμετρία) i duševnom nepometenošću (ἀταραξίη). EutimijaBlaženstvo se zasniva na saznanjupoznaji i razlikovanju zadovoljstava, što se pak postiže istinskom spoznajom atoma. U Demokritovoj eudajmonističkoj etici ima zametaka [[Hedonizam|hedonizma]] i [[Utilitarizam|utilitarizma]], pa čak i [[askeza|asketizma]], ali on ne tone u njihove "nemoralne" konsekvence i krajnosti.
