Bošnjaci – razlika između verzija
Uklonjeni sadržaj Dodani sadržaj
m Vraćene izmjene 31.176.157.252 (razgovor) na posljednju izmjenu korisnika Kolega2357 oznaka: vraćanje |
Naslove promenio |
||
Red 1:
'''Бошњаци''' су јужнословенски народ, који претежно живи у Босни и Херцеговини, односно на подручју Федерације Босне и Херцеговине. Бошњаци такође живе и у неким другим деловима бивше Југославије, а значајније су заступљени у неколико општина Србије и Црне Горе, првенствено у регији познатој као Рашка област. Говоре бошњачким језиком, који на свом језику називају ''bosanski jezik''. Претежно су исламске вероисповести (сунити). Потичу од исламизованих Словена, углавном Срба муслимана са подручја Босне и других српских земаља. Као посебна етничка група почињу да се издвајају након аустроугарске окупације Босне и Херцеговине (1878), а потом у неколико наврата мењају своју националну свест и национално име. Назив "''Бошњаци''" употребљавају од 1993. године, када је на Првом бошњачком сабору у Сарајеву донета одлука о преименовању дотадашњих југословенских Муслимана у ''Бошњаке.''
<br />
== Идентитет и етимологија ==
Несумњиво, данашњи Бошњаци потичу од исламизованих Словена, углавном Срба из средњовековне Босне и средњовековне Србије. Као посебна етничка подгрупа издвајају се током османске управе над овим земљама и за то време више пута мењају своју националну свест. Академик Милорад Екмечић, историчар, закључује да су босански Муслимани између 1868. и 1993. године мењали свој идентитет чак девет пута.
Упоредо са османским освајањима на Балкану, покорене земље захвата процес исламизације. Бугарске земље и Македонија су прве захваћене овим процесом и то већ седамдесетих година 14. века, док век касније, са падом српских земаља, исти процес захвата и ове земље. Исто је настављено и са освајањима хрватских и мађарских земаља.
Савременици тог времена, исламизиране Србе у етничком смислу и даље посматрају као део српског етничког корпуса. ''Католичка енциклопедија'' из 19. века, позивајући се на последњи попис из 1895, као и раније извјештаје тврди да су становници Босни и Херцеговини 98% Срби (550.000 муслимани, 674.000 православци и 334.000 католици). Етнограф Ами Боуе у чувеној књизи „Европска Турска“ из 1840. недвосмислено за муслиманско становништво које претежно живи у Босни, каже да су потомци исламизираних Срба. Њихов језик и обичаје, такође описује као део српског фолклора. Леополд Ранке пишући о великим везирима српске народности из средњовековне Босне, каже: „Ако се, према томе, не може спорити да је српски народ имао највећи утицај на развитак царства, он је такође имао и највећи утицај религије (муслиманске). Прелазак Босанаца на мухамеданство није извршен одједном, већ, како изгледа, полагано кроз читаво стољеће и више... Место да оснује своју државу, српски народ је био одређен да помогне да се турска (држава) подигне... Ни они Срби који су прешли на ислам нису се могли отргнути од љубави према (народној) песми.“ Иста запажања имају и чувени циришки професори Кинкел и Ристов, као и француски академик Сен Рене Таљандије, тврдећи да “Мухамеданци у Босни... са врло малим изузетком су српског порекла.” Слична запажања нам дају и бројни други европски историчари, етнографи, путописци. Силвестре Куниберт Бартелеми, каже: „Иако су ова два народа, заједничког језика и порекла, дуго времена сачињавали један народ... на крају српског владања, велики део Босанаца је напустио хришћанство да би примио Мухамедов култ... Босанци сматрају да у Србима виде вечне сведоке апостазије својих предака; они поцрвене кад их Османлије подсете на њихово заједничко порекло са Србима.“ Француски слависта Луј Леже је 1873. године указивао на „пет стотина хиљада Срба муслимана који се налазе у Босни. Преверени једанпут мачем у муслиманску веру, они су је примили не одричући се никад свог народног идиома. Многи од њих га култивишу са жаром и сматрају се просто као Срби различите вере.“
Списак исламизираних српских породица из околине Скопља 1910. године
Два српска устанка, те националне револуције у Европи из 1848. године, били су аларм Аустроугарској да се озбиљно почне плашити нарастајућег српског национализма на ширем простору Балкана. Након великог Босанскохерцеговачког устанка и окупације Босне и Херцеговине од Аустроугарске, ова монархија креће у озбиљије подстицање формирања неких нових националних група на овом простору, Бошњака (становници Босне) и Херцеговаца (становници Херцеговине). У ову сврху, окупатор је покренуо и лист Бошњак, а локални језик је преименован у „босански“. Међутим и поред прогона другачијег мишљења од оног званичног, највећи број босанских и херцеговачких интелектуалаца муслиманске вере се поистовјећује са српским националним корпусом, од којих су најпознатији Осман Ђикић, Муса Ћазим Ћатић, Смаил-ага Ћемаловић, Авдо Карабеговић, Омер-бег Сулејманпашић и други.
Након формирања Југославије, словенско становништво муслиманске вере у новој држави, третирано је као део српског или хрватског народа. У Другој Југославији, Уставом из 1968. године формира се нови народ под именом ''Муслимани''. Распадом ове државе, део Муслимана, у септембру 1993, током Рата у Босни и Херцеговини тражи замену националног имена ''Муслимани'' у име ''Бошњаци'', које се до тад сматрало архаичним именом за становнике Босне — Босанци. Дејтонским мировним споразумом, Бошњаци добијају статус једаног од три конститутивна народа (уместо Муслимана) у држави Босни и Херцеговини.
== Генетика ==
Главни чланак: Генетика
Као и са свим модерним европским нацијама, велик степен биолошког континуитета постоји између Бошњака и њихових древних предака с бошњачком Y-хромозомском лозом, сведочећи претежно палеолитско европско порекло. Већина (> 67%) Бошњака из БИХ припада једној од трију главних европских Y-ДНК хаплогрупа / хаплоидних група: хаплогрупа I (48,2%), хаплогрупа R1а (15,3%) i хаплогрупа R1b (3,5%), док остала мањина припада мање учесталим хаплогрупама (хаплогрупа E (12,9%), хаплогрупа J2 (9,5%), хаплогрупа G (3,5%) i хаплогрупа P (3,5%)), уз остале још ређе лозе.
С друге стране, у највећем делу геополитичке регије Санџак (прецизније, у општинама Нови Пазар, Тутин, Сјеница, Рожаје, Плав, Гусиње и Петњица), бошњачко становништво показује најближи степен генетске подударности са Албанцима. Бошњачки ДНК Пројекат је потврдио већину старих породичних предања санџачких муслиманских породица о пореклу од Климената, Куча, Бањкана/Затријепчана, Хота, Шкреља и Груда. Осим Куча, међу којима има и православних Срба и католичких Албанаца, сва поменута племена су искључиво албанска у етничком и римокатоличка у верском смислу. У тим областима, доминирају хаплогрупе R1b BY-611 и J2b-M241, које су доминатне углавном код Албанаца, али и огранци хаплогрупе E1b која је присутна у већој мери и код Срба, Албанаца, Грка и појединих других Балканских народа.
== Историја ==
Такође погледајте: Историја Босне и Херцеговине
=== Исламизација и Османски период ===
Такође погледајте: Босански санџак, Босански пашалук, Исламизација, Срби муслимани
Успон османске власти на Балкану је променио верску слику Босне и Херцеговине јер су Османлије са собом донели нову религију — ислам. Целим Балканом људи су се спорадично конвертовали у малим бројевима; Босна је, насупрот томе, доживела брзу и опсежну конверзију локалног становништва на ислам, те до раних 1600-их око две трећине становништва Босне су постали муслимани.<sup>[''тражи се извор'']</sup> Словенски посматрач Бенедикт Курипечич је саставио прва извешћа о верским заједницама у 1530-им. Према евиденцији за 1528. и 1529. годину, било је укупно 42.319 кршћанских и 26.666 муслиманских кућанстава у санџацима (османским управним јединицама) Босне, Зворника и Херцеговине. 1624. године у извешћу о Босни (без Херцеговине) од стране Петра Мазрекуа (Pjetër Mazreku), апостолског посетиоца Римокатоличкој цркви у Босни из раног 17. века, број ''верника'' је следећи: 450.000 муслимана, 150.000 католика и 75.000 православаца.
Стари мост је био османски мост из 16. века изграђен у Мостару. Опстао је 427 година, све док га 9. новембра 1993. снаге босанских Хрвата нису уништиле током ''Хрватско-бошњачког рата''. Мост се сматра једним од најбољих примера исламске архитектуре на Балкану, а дизајнирао га је Мимар Хајрудин, ученик и шегрт добро познатог архитекта Мимара Синана.
Многа деца кршћанских родитеља су била одвојена од својих породица и одгајана да буду чланови јањичарског корпуса (пракса позната под именом ''devşirme'' (девширма); назив је настао од турског ''devşirmek'' — „окупити”, „регрутовати”). Захваљујући њиховом образовању (јер су учили уметност, науку, математику, поезију, књижевност и многе од језика који су се говорили у Османском царству) српски је постао једни од дипломатских језика Порте.
Османска војна катастрофа се наставила у следећој деценији. 1697. године, хабсбуршки принц Еуген Савојски проводи изнимно успешну граничну рацију која је кулминирала у Сарајеву те доспела у жижу интересовања. Велики турски рат је коначно завршио потписивањем Карловачког мира 1699. године. Међутим, у касним 1710-им још један рат између Османлија и хабсбуршко-венецијан-
ског савеза је уследио. Завршен је потписивањем Пожаревачког мира 1718. године, али не пре самог доласка још једног вала муслиманских избеглица који су пребегли у Босну.
Ови су догађаји створили велики немир међу босанским муслиманима. Осећај незадовољства додатно је повећан ратом и повећањем порезног оптерећења. Као резултат тога, уздижу се бошњачке буне у Херцеговини 1727, 1728, 1729. и 1732. године. Велика куга која је резултовала смрћу више хиљада људи током раних 1730-их је допринела општем хаосу. 1736. године, настојећи искористити ове услове, Хабсбурговци крше Мир и прелазе границу реке Саве. У једном од најзначајнијих догађаја у босанској историји, локална бошњачка властела организује одбрану и контранапад који је био потпуно независан од неучинковитих царских власти. Дана 4. аугуста 1737. године, у бици код Бање Луке, бројчано надјачане бошњачке снаге преусмеравају хабсбуршку војску и приморавају их да беже назад у Славонију.
Градачачка сахат-кула, изграђена 1824. године од стране бошњачког генерала Хусеин-
-капетана Градашчевића, који је ујединио босанске муслимане против турске окупације и протерао Османлије до Косова, те тиме омогућио босански суверенитет проглашен следеће године
Османски војни реформски напори, који су позвали на даљњу експанзију / ширење централно-контролисане војске (''nizam''), те увођење нових пореза и више османске бирократије, имаће значајне последице у Босни и Херцеговини. Ове реформе су ослабиле посебан статус и привилегије за бошњачко племство, а стварање модерне војске је угрозило привилегије босанских муслиманских војника и локалних господара, који су захтевали већу независност од Цариграда. Барбара Јелавић наводи: „Муслимани Босне и Херцеговине (...) су постајали све више разочарани османском владом. Централизирајуће реформе су директно утицале на њихове привилегије и чинило се да не нуде никакве компензацијске бенефите.” Прекретница за Градашчевића је био крај Руско-османског рата (1828—1829) Миром у Дринопољу 1829. године. Према одредбама Уговора, Османско царство је гарантовало власт Србији, као резултат Српске револуције. Овакав потез је разбеснео Бошњаке и покренуо бројне протесте, а нова самостална Србија је такође добила шест округа — нахија (најмања територијална администативна јединица у Царству) — који су традиционално припадали Босни. Након тог потеза, Бошњаци ово виде као померање историјских босанских граница те одузимање дела земље, због чега се рађа бошњачки Покрет за аутономију. Године 1831. Бошњаци се удружују под водством Хусеин-капетана Градашчевића и службено траже аутономију Босне и Херцеговине с изабраним аутохтоним владарем. Градашчевић је у мају 1831. године захтевао да се сви бошњачки аристократи одмах прикључе његовој војсци, заједно са свим осталим из опште популације који то такође желе учинити. Хиљаде људи се придружује покрету, међу којима су и бројни босански кршћани за које се каже да су чинили чак и до једну трећину његових укупних снага. Но османска влада жели сломити побуну, предвођена локалним Херцеговцем Али-пашом Ризванбеговићем из Стоца, који је касније добио Пашалук Херцеговину као награду султана Махмуда II. Хусеин-капетан Градашчевић умро је у Цариграду, под контроверзним околностима, 1834. године, те је постао живућа легенда у своје време. Након смрти, такође је постао нешто попут ''мученика за босански понос''. Овај позитивни осећај није ексклузивно само за муслиманско становништво, јер су кршћани из Посавине такође делили сличан став неколико деценија. Градашчевић се и дан-данас сматра бошњачким националним херојем и једна је од највише цењених фигура у историји Босне и Херцеговине.
==== Појава идеја о уједињењу (бошњаштво) ====
Након распада Османског царства, Србија је постала независна од османске контроле (19. век); то је било време истовременог поновног буђења српског и хрватског национализма. И Срби и Хрвати су захтевали „историјска права” на Босну. Међутим, чланови Илирског покрета из 19. века, од којих је најпознатији фрањевац Иван Фрањо Јукић чије је бошњаштво било јасно исказано у делу ''Славољуб Бошњак'', наглашавају да су „Бошњаци заједно са Србима и Хрватима једно од ’племена’ које чини ’илирску нацију’”.
{| class="wikitable"
|Иако припадник католицизма, фра Иван Фрањо Јукић је себе сматрао Бошњаком и заговарао је очување уједињене бошњачке нације (народа) кроз све три религије у Босни и Херцеговини<br />''(...) Ми Бошњаци, некад славни народ, сада једва да смо живи; наши нас пријатељи и наука виде као главе одвојене од словенскога стабла и сажаљевају нас... Време је да се пробудимо из дуговечне игноранције; дајте пехар, и из бунара марљивости црпите мудрост, и науку; настојте прво да наша срца очистимо од предрасуда, тражите књиге и часописе, да видимо шта су други урадили, да наш народ из тмине незнанства на светлост истине изведемо.''
—Иван Фрањо Јукић — одломак из текста који је објавио 1848. године
|}
Под утицајем идеја Француске револуције и Илирског покрета, већина босанских фрањеваца је подржавала слободу, братство и јединство свих Јужних Словена, у исто време истичући јединствени бошњачки идентитет као засебан од српског и хрватског идентитета. С обзиром на то, Денис Башић каже да је ''бити Бошњак'' у 19. веку био повлаштени друштвени статус, што је и потврђено (пре тога) од стране Ивана Фрање Јукића, који је 1851. године написао да „бегови и други муслимански господари називају сељаке који говоре словенске језике ''потурицама'' (''потурченима'') или ''ћосама'' (''голобрадима''), док их кршћани зову ''балијима'' (вулгарни појам који произлази из османског периода, а који се односи на бошњачке повремене номаде који живе у планинским подручјима; данас је то понајвише погрдан назив за Бошњака)”. Понекад се чак и термин ''Турчин'' уобичајено користи за описивање Бошњака и других словенских муслимана. У Босни је овај термин одређивао религиозни, а не етнички статус, тј. муслимана. Италијански дипломат М. А. Пигафета (M. A. Pigafetta) је 1585. године написао да су босански кршћани који су били конвертовани на ислам одбијали да буду идентификовани као ''Турци''; тражили су употребу термина ''муслиман''. Конрад Малте-Брун (Conrad Malte-Brun), француско-дански географ, наводи, такође, у своме делу ''Universal Geographic'' (1829), да се термин ''неверник'' обично користи међу муслиманима у Цариграду да би се приказали муслимани у Босни; даље наводи да су „Босанци потомци ратника северне расе”, и да „њихов барбаризам треба приписати интелектуалној одвојености од остатка Европе, због недостатка просветљености кршћанством”. Хрватски писац Матија Мажуранић из 19. века извештава 1842. године да „(...) ...кршћани у Босни не усуђују себе називати ''Бошњацима''. Муслимани себе називају само ''Бошњацима'' а кршћани су само ''Бошњаци-кметови'' (раја) или, употребимо другу реч — Власи”. Муслиманско градско становништво, обртници и занатлије, односно они који нису били кметови него слободни (ослобођени од плаћања пореза), су се називали ''Бошњацима'', а свој језик ''бошњачким'' (тур. ''boşnakça''). Француски дипломат и научник Масје де Клервал (Massieu de Clerval), који је посетио Босну 1855. године, наводи у свом извешћу да су „босански Грци (тј. православни кршћани), муслимани и католици живели заједно и често у веома доброј хармонији, све док страни утицаји не би пробудили фанатизам и питање верског поноса”.
Јукићев ученик и колега фратар фра Антун Кнежевић био је један од главних протагониста бошњачког идентитета, па чак и више гласан него фра Јукић. Он је жестоко заговарао противљење неизбежној ''кроатизацији'' босанских католика с једне стране, као и скорој ''србизацији'' босанских православних људи с друге стране, како је он то назвао у свом раду. Његов положај и доктрина је да су „сви Босанци један народ трију вера”, а да до краја 19. века, ни Хрвати ни Срби нису живели у Босни и Херцеговини. Иако фра Антун Кнежевић није био јединствена појава у овом смислу, он је свакако имао највећи утицај, поред фра Јукића. Пре тога, фрањевац фра Филип Ластрић (1700—1783) је био први који је писао о географској, историјској и етно-генетској целовитости свих становника Босанског ејалета, без обзира на њихову религијску приврженост. У своме делу ''Epitome vetustatum provinciae Bosniensis'', објављеном 1765. године у Венецији, Ластрић је тврдио да су сви становници босанске провинције (ејалета, пашалука, беглербеглука) представљали „један народ” истог порекла (корена).
Бошњачки отпор током битке за Сарајево 1878. год. против Аустроугарске окупације; илустрација из лондонског часописа ''График''
(''The Graphic'') (1878)
{| class="wikitable"
|„
|''Једна трећина Бошњака су муслимани, а остале две трећине су подједнако подељене између грчке и латинске цркве.''
|”
|}
=== Аустроугарско управљање ===
Такође погледајте: Босна и Херцеговина (1878–1918)
Конфликт се брзо проширио и почео укључивати неколико балканских држава и велесила, што је на крају присилило Османлије да уступе управу земље Аустроугарској преко Берлинског уговора из 1878. године (последњи акт Берлинског конгреса). Након Српског устанка који је почео 1875. године популација босанских муслимана и православних кршћана у Босни се смањила. Популација православних кршћана (534.000 у 1870. год.) смањена је за 7%, док је муслиманска доживела далеко гори губитак — више од једне трећине. Аустријским пописом из 1879. године забележено је 449.000 муслимана и 496.485 православних хришћана у Босни. Губици су били 245.000 муслимана и 37.500 православних хришћана.
Велики број Бошњака је напустио Босну и Херцеговину након Аустријске окупације; службени аустроугарски записи показују да је 56.000 људи, углавном Бошњака, емигрирало између 1883. и 1920. године, али је број Бошњака емиграната вероватно био много већи јер службени записник не бележи исељавање пре 1883. године нити укључује оне особе које су остале без дозволе. Они који су остали су концентрисани у градовима, а посебно поносни на своје урбане културе, нарочито у босанском главном граду, Сарајеву, који је убрзо постао један од најважнијих мултикултуралних градова у бившој Југославији.
{| class="wikitable"
|''Док Хрвати тврде да су православци наши највећи непријатељи и да је „српство” исто као и православље, Срби се представљају позивањем наше позорности на неку лажну историју, којом су они „србизирали” цели свет. Ми никада не смемо порећи да припадамо јужнословенској породици; али требамо увек остати Бошњаци, као и наши преци, и ништа друго.''
|-
|—Мехмед-бег Капетановић Љубушак
|}
Губитак готово свих османских територија крајем 19. и почетком 20. века, нарочито након аустроугарске анексије Босне и Херцеговине, те Балканских ратова, резултовао је великим бројем емиграната Бошњака у Турску; ти емигранти су били познатих под називом ''мухаџири''
Током 20. века босански Муслимани су основали неколико културних и социјалних удружења у циљу промовисања и очувања културног идентитета Бошњака. Најистакнутија босанска муслиманска културна и социјална удружења су била ''Гајрет'', ''Мерхамет'' и ''Народна узданица'', a касније и ''Препород''. Бошњачки муслимански интелектуалци се се окупили и око часописа ''Босна'' 1860. године да би промовисали идеју ''уједињене бошњачке нације''. Ова бошњачка група ће остати активна неколико деценија, уз континуитет идеја и коришћење ''бошњачког имена''. Од 1891. године до 1910. године су издавали часопис под називом ''Бошњак'', штампан латиницом. Његов рад промовише концепт ''бошњаштва'' и отворености према европској култури и утицајима. Од тада су Бошњаци усвојили европску културу под ширим утицајем Хабсбуршке монархије. У исто време су и задржали неке необичне карактеристике свог босанског исламског начина живота. Ове почетне али важне иницијативе уследиле су новим часописом под називом ''Бехар'' чији су оснивачи били Сафвет-бег Башагић (1870—1934), Едхем Мулабдић (1862—1954) и Осман Нури Хаџић (1869—1937).
Након Окупације Босне и Херцеговине 1878. године, аустријска управа Бењамина Калаја (Benjámin Kállay), аустроугарског гувернера у Босни и Херцеговини, службено потврђује ''бошњаштво'' као темељ мултиконфесионалне бошњачке нације која укључује како кршћане тако и муслимане. Политика је покушала изоловати Босну и Херцеговину од њених иредентистичких суседа (православне Србије и католичке Хрватске, али и муслимана Османског царства) и негирати концепте хрватске и српске националности који су већ почели да се формирају на тлу босанскохерцеговачких католичких и православних заједница, респективно. Појам ''босанска државност'' је, међутим, чврсто утемељен само међу босанским муслиманима, док се жестоко противи мишљењима српских и хрватских националиста, који су, уместо потражње и захтева за босанским муслиманима као својим, одбијали босанску државност.
Бошњаци су били регрутовани у елитне јединице аустроугарске армије, те већ 1879. награђивани за своју храброст у служби аустријског владара, освајајући више медаља него било која друга јединица
Бошњаци у немачким новинама ''Die Gartenlaube — Illustrirtes Familienblatt'' (1894)
Након Калајеве смрти 1903. године, службена политика је полако почела нагињати према прихваћању ''троетничке'' стварности Босне и Херцеговине. На крају, неуспех аустроугарских амбиција да се бошњачки идентитет почне неговати међу католицима и православцима је довео до тога да се готово искључиво босански муслимани почну придржавати истог, са ''бошњаштвом'' тиме усвојеним као етничком идеологијом босанских муслимана од стране националистичких фигура. Почевши од 1891. године, Мехмед-бег Капетановић Љубушак почиње изјављивати да босански муслимани нису били ни Хрвати ни Срби, већ су различити (и, истина, повезани) људи.
У новембру 1881. године, након увођења босанскохерцеговачке јединице унутар аустроугарске војске, аустроугарска власт доноси војни закон (''Wehrgesetz'') о увођењу обавезе свим Бошњацима да служе војсци Аустроугарске монархије. То је довело до ширења нереда током децембра 1881. године и током 1882. године — што се могло угасити и потиснути само војним средствима. ''Аустријанци'' су апеловали муфтији у Сарајеву, Мустафи Хилми Хаџиомеровићу (рођ. 1816), који је ускоро издао ''фетву'' „позивајући Бошњаке да се покоравају војном закону”. Друге важне муслиманске вође заједница као што су Мехмед-бег Капетановић Љубушак, касније градоначелник Сарајева, такође позивају младе муслиманске мушкараце на служење хабсбуршкој војсци. На почетку избијања Првог светског рата, босански муслимани су мобилизовани да служе аустроугарској војсци; неки одлучују да је напусте како се не би борили против ''пријатеља Словена'', док су неки муслимане напали босанске Србе због очитог беса након атентата на надвојводу Франца Фердинанда. Невен Анђелић пише: „Можемо само нагађати какав је осећај био доминантан у Босни у то време. И анимозност и толеранција су постојали у исто време.”
::::::::::::::::::::::: <small>—'''Томас Гордон''' (Thomas Gordon), у своме делу ''A History of Greek revolution'' [''Историја Грчке револуције''], 1839. година. стр. 19</small>
[[Kategorija:Bosna i Hercegovina]]
| |||