Crna smrt – razlika između verzija
Uklonjeni sadržaj Dodani sadržaj
Popravljena slovna greška oznake: mobilno uređivanje mobilno veb-uređivanje |
→Posledice: Tipfeler oznake: mobilno uređivanje mobilno veb-uređivanje |
||
Red 17:
Prema Kristoferu Dajeru, oskudica radne snage izazvana epidemijom dovela je do promene odnosa snaga u korist nižih klasa. Dok je zemlje bilo malo, seljake su mogli držati pod kontrolom, pod pretnjom izbacivanja. Ali, kako je stanovništvo sada bilo desetkovano, a zemlje bilo u izobilju, pretnje vlastelina više nisu imale nikakve ozbiljne posledice, pošto su seljaci mogli da se slobodno kreću i pronađu novu zemlju koju bi obrađivali. Tako su, dok je letina trulila, a stoka slobodno lutala poljima, seljaci iznenada postali gospodari situacije. Na nov razvoj ukazivali su i štrajkovi zakupaca, pojačani pretnjama masovnim odlaskom na drugu zemlju ili u grad. Vlastelinske hronike lakonski beleže kako su seljaci „odbijali da plate“ (negant solvere). U njima je zabeleženo i da seljaci „više ne poštuju običaje“ (negant consuetudines) i da su ignorisali naređenja vlastelina da im poprave kuće, očiste kanale ili krenu u poteru za odbeglim kmetovima.<ref name="Federiči"/>
Kao odgovor na povećanu cenu rada i obaranje feudalne rente, preduzeti su razni pokušaji da se poveća iskorišćavanje rada, bilo kroz ponovno uvođenje radne obaveze, bilo, kao u nekim slučajevima, obnavljanjem robovlasništva. U Firenci je uvoz robova bio odobren [[1366]]. godine. Ali, takve mere su samo zaoštrile [[klasni sukob]]. Englesko [[plemstvo]] je pokušalo da obuzda cenu rada pomoću Statuta o radu, koji je ograničavao maksimalnu nadnicu, što je izazvalo [[Seljački ustanak u Engleskoj]] [[1381]]. godine. Ustanak se širio iz okruga u okrug i završio maršem hiljada seljaka od [[Kent]]a do [[London]]a, koji su hteli da „popričaju sa Kraljem“.<ref name="Federiči"/> Između [[1379]]. i [[1382]], u Francuskoj se podigao „vihor revolucije“.<ref>Boissonnade 1927: 314</ref> Proleterska pobuna je eksplodirala u Bezijeru, gde je četrdeset tkača i obućara bilo obešeno. Pobunjeni radnici iz Monpeljea su poručili da će „do Božića prodavati hrišćansko meso po ceni od šest para za pola kile“. Pobune su izbile u [[Karkason]]u, [[Orlean]]u, [[Amijen]]u, [[Turne]]u, [[Ruan]]u i konačno u [[Pariz]]u, gde je [[1413]]. na vlast došla tzv. „radnička demokratija“.<ref name="Federiči"/> U Italiji je najvažnija bila pobuna „čompija“, koja je počela u julu [[1382]]. Na neko vreme, tekstilni [[radnici]] su prisilili buržoaziju da im ustupi deo vlasti i uveli moratorijum na sve dugove nadničara; proglasili su neku vrstu "[[diktatura proletarijata|diktature
Do početka XV veka, makar u Engleskoj, [[kmetstvo]] i [[ropstvo]] zaista su skoro nestali, iako je pobuna bila politički i vojno poražena, a njene vođe pogubljene. Za veliki deo evropskog seljaštva, XV vek je bio period nezabeležene društvene moći. „Skandal“ visokih nadnica koje su radnici zahtevali, mogao se, u očima poslodavaca, porediti samo s novom arogancijom koju su ovi pokazivali – s odbijanjem da rade ili da nastave da rade nakon što bi zadovoljili svoje potrebe; njihovom rešenošću da iznajme svoju radnu snagu samo za ograničene poslove, umesto na duže vreme; traženjem drugih pogodnosti, pored nadnica; i s njihovim razmetljivim oblačenjem, zbog kojeg se, prema žalopojkama savremenih društvenih kritičara, nisu mogli razlikovati od vlastelina. „Sluge su sada gospodari, a gospodari sluge“, žalio se [[John Gower|Džon Gover]] u ''Mirour de l’omme'' (Ogledalo čovečanstva, [[1378]]), „seljaci žele da oponašaju slobodnjake i oblače se u njihovu odeću.“<ref name="Federiči"/>
| |||