Pavel Jozef Šafárik – razlika između verzija
Uklonjeni sadržaj Dodani sadržaj
mNema sažetka izmjene |
dopuna i ispravke |
||
Red 1:
{{Infokutija znanstvenik
| ime =
| slika = Pavel Jozef Safarik.jpg
| datum_rođenja = [[
| mjesto_rođenja =
| datum_smrti= {{dda|1861|6|26|1795|5|26|df=y}}
| mjesto_smrti = [[Prag]], [[Austrijsko carstvo]], danas [[Češka]]
| polje = [[istorija]], [[lingvistika]], [[slavistika]]
}}
'''
Najpoznatiji je po svom delu ''Historija slavenskih jezika i književnosti svih dijalekata'' ({{jez-nem|„Geschichte der slawischen Sprache und Literatur nach allen Mundarten“}}), koje otkriva veliki doprinos slavenske kulture opštoj evropskoj kulturi.<ref name="MEP">Mala enciklopedija Prosveta, 4. izdanje, Prosveta, Beograd, 1986, {{ISBN|86-07-00495-6}}, {{ISBN|86-07-00498-0}}</ref>
== Biografija ==
P. J. Šafárik je u najboljim svojim godinama živeo i radio u [[Novi Sad|Novom Sadu]], u koji dolazi [[1819]]. godine, nakon sticanja doktorata. Tada je izabran za direktora i prvog profesora novosadske gimnazije, osnovane nekoliko godina pre toga (1810. godine).<ref name="ŠK "> SPOMENICA 1789-1989, 200 godina škole u Kulpinu, Miroslav Krivak 1989. Kulpin''</ref> Tokom novosadskog perioda je za šire istraživačke poduhvate na proučavanju jezika i književnosti južnih Slavena stekao mnoge pristalice, pa i [[Miloš Obrenović|kneza Miloša]] u Srbiji, [[Petar II Petrović Njegoš|Njegoša]] u Crnoj Gori i [[Ljudevit Gaj|Ljudevita Gaja]] u Hrvatskoj. U isto vreme, bio je predsednik prvog čitalačko-pretplatničkog i učenog društva [[Slovaci u Vojvodini|Slovaka u Vojvodini]] ''„Societas slavica“''.<ref name="MEP"/>
U Novom Sadu se [[1822]]. godine oženio Júlijom Ambrózy de Séden ({{jez-svk|Júlia Ambrózyová}}, 1803—1876), koja je bila poreklom iz nižeg slovačkog plemstva.<ref>"Glas naroda", Novi Sad 1874. godine</ref> Imali su jedanaestoro dece, od kojih je samo četvoro doživelo odraslo doba. Njihov najstariji sin Vojtěch Šafárik napisao je biografiju svog oca: ''„Co vyprávěl P. J. Šafařík“'' (''Šta je govorio P. J. Šafarik'') a unuk po ćerci Boženi, historičar, poznati istraživač historije Slavena [[Konstantin Jireček]], bavio se historijom južnoslavenskih naroda. Jireček je i autor studije o svom dedi P. J. Šafáriku: ''„Šafařík mezi Jihoslovany“'' (''Šafarik među Jugoslovenima'').
Bio je jedan od vodećih ljudi [[Slovački narodni preporod|Slovačkog narodnog preporoda]] (drugo razdoblje preporoda), koji su se u prvom redu borili protiv [[Mađarizacija|mađarizacije]] i većinom imali [[Panslavizam|panslavistička]] ubeđenja. Panslavisti su u to vreme smatrali da su pojedini slavenski narodi samo plemena jedinstvenog slavenskog naroda a njihovi jezici samo dijalekti jedinstvenog slavenskog jezika. Kasnije će ova ubeđenja biti ublažena i prerasti u ideju slavenske uzajamnosti, čiji će Šafárik biti jedan od ideologa. Ideja slavenske uzajamnosti priznavaće posebnost svakog slavenskog naroda i jezika, a u prvi plan će isticati potrebu da svi Slaveni, kao pripadnici bliskih naroda sarađuju i uzajamno se pomažu, pre svega u oblasti kulture.<ref name="MEP" /> U skladu sa ovakvim svojim ubeđenjima, Šafárik je pokušao da osnuje i novu granu arheologije - slavensku arheologiju.
Godine [[1826]]. postaje dopisni član Učenog društva iz [[Krakov]]a ({{jez-polj|Towarzystwo Naukowe Krakowskie}}), a godinu dana kasnije i član [[Varšava|Varšavskog]] društva prijatelja nauke ({{jez-polj|Towarzystwo Warszawskie Przyjaciół Nauk}}).
Svoje radove je pisao na češkom i nemačkom. U njegovo vreme još nije izvršena konačna standardizacija slovačkog književnog jezika a među slovačkim intelektualcima nije ni postojao jedinstven stav o potrebi standardizovanja slovačkog. Situacija je u tom pogledu bila dosta polarizovana. Na jednoj strani su bili čehoslovakisti na čelu sa [[Ján Kollár|Jánom Kollárom]], koji su smatrali da su Slovaci deo jedinstvenog čehoslovačkog naroda, i da kao takvi treba da za svoj književni jezik prihvate ranije standardizovan češki.<ref>{{cite web|url=https://www.postoj.sk/37083/preco-cechoslovakizmus-i-slovensky-autonomizmus-mali-svoju-logiku|title=Prečo čechoslovakizmus i slovenský autonomizmus mali svoju logiku|last=Krivošík|first= Lukáš|publisher=Konzervatívny denník Postoj, Bratislava|website=www.postoj.sk|language=sk|date=|accessdate=19. 2. 2019.|deadurl=no|archiveurl=https://web.archive.org/web/20190212011039/https://www.postoj.sk/37083/preco-cechoslovakizmus-i-slovensky-autonomizmus-mali-svoju-logiku |archivedate=12. 2. 2012.|df=dmy-all}}</ref> Na drugoj strani su bile pristalice standardizacije zasebnog slovačkog književnog jezika na čelu sa [[Ľudovít Štúr|Ľudovítom Štúrom]] a pre njega [[Anton Bernolák, |Antonom Bernolákom]]. Šafárik je pokušavao da zauzme pomirljiv stav između ove dve suprotstavljene struje, i bio je pristalica upotrebe slovakiziranog češkog jezika, kao književnog jezika Slovaka. U zbirci tekstova ''Glasovi o potrebi jedinstva književnog jezika za [[Česi|Čehe]], [[Moravljani|Moravljane]] i [[Slovaci|Slovake]]'' (češ. {{jez|cs|''„Hlasowé o potřebě jednoty spisowného jazyka pro Čechy, Morawany a Slowáky“''}}), koju je priredio Ján Kollár 1846. godine, Šafárik upućuje kritiku, donekle ublaženu, Ľudovítu Štúru zbog njegovog rada (započetog 1843. godine) na standardizaciji slovačkog književnog jezika. Iako nije video potrebu za zasebnim književnim jezikom Slovaka, Šafárik je smatrao da su Slovaci i Česi dva zasebna [[Etnička grupa|etniciteta]], što eksplicitno navodi u svom delu ''Historija slavenskih jezika i književnosti svih dijalekata''.<ref name="ŠK"/>
▲=== Slovačka [[1795.]] – [[1815.]] ===
Završetkom studija u Dopšinoj nastala je promena u životu Šafarika. On je ovim iscrpeo mogućnosti studija u regionu. Čekalo ga je petogodišnje studije u [[Kežmarok]]u. Od toga on je tu studirao četiri godine. Studije u Kežmaroku Šafarik je apsolvirao [[1814.]] godine završivči svat tri kursa, filosofskog, političkog i teološkog.
Red 30:
Na preporuku direktora ili nekih od profesora Šafarik kao izvanredan student primio je [[1812.]] godine mesto privatnog učitelja u porodici Davida Goldbergera. Dana [[14. decembar|14. decembra]] te godine mu je umrla majka koju je jako voleo a njegov otac se oženiopo drugi put.
===
Posle jednogodišnjeg pedagoškog rada nastavio je studijum na univerzitetu u [[Jena|Jeni]] po želju svoga oca i tu je živeo veoma skromno.
Red 37:
Tri semestra studija u [[Jena|Jeni]] predstavljalo je za Šafarika doprinos njegovom naučnom i srtučnom profilu. Posle tri semestra otišao je iz Jene nerado i iz finansijskih i drugih razloga sa svedošanstvom koje je izdao prorektor Danzo. Posle boravka u [[Prag]]u od mesec dana otišao je u Slovačku.
===
U letu [[1817.]] godine Šafarik je primio ponudu da bude učitelj u porodici Gašpara Kubinija ({{jez-svk|Gašpar Kubíny}}) u [[Bratislava|Bratislavi]] za njihovog sina Ladislava koju je on primio jer je ova porodica imala značaj u naučnom i kulturnom životu Ugarske i zbog činjenice da mu je ovakovo postavljenje omogućavalo naučni rad. Porodica mu je jako dobro nadoknađivala njegove usluge i smatrala ga je porodičnim prijateljem sa skoro familijarnim odnosima.
Pedagoški rad u porodici Kubini je završio krajem jula [[1819.]] godine. Njegov odlazak iz ovih krajeva smatraju [[Slovaci]] ali i [[Česi]] za gubitak za narod. Posledne trenutke pred svoj odlazak u Srbiju u Novi Sad on je proveo u svom rodnom kraju u koga se u toku života više nije vraćao.
===
Funkciju direktora P. J. Šafarik preuzeo je posle svečanog govora koji je bio na latinskom jeziku. U njemu je izneo istoriju gimnazije, govorio je o profesorima i njihovim dužnostima a zatim je govorio o svojim pedagoškim pogledima na koncepciju škole i upoznao prisutne sa predlogom reformi koje je planirao da napravi.
Novi direktor je delovao na [[Srbi|Srbe]] pod jako dobrim utiscima.<ref name="ŠK " />Osim njega svi profesori su bili Srbi. On je funkciju direktora sprovodio punih pet godina.<ref name="ŠK " />Kao direktor imao je jako ambiciozne planove. Šafarikova koncepcija se sastojala u stvaranju gimnazije po [[Grčka|grčkim]] uzorima. Odmah po dolazku na dužnost napravio je manje izmene u programu i uveo i proširio predmete sa crtanjem i slikanjem. Pozitivno je bilo i skupljanje knjiga za buduću biblioteku. Prikikom inauguracije je rekao da će sam da predaje matematiku (algebru i geometriju), fitiku, logiku, retoriku, poeziju, stilistiku i da će predavati klasike u humanitnoj klasi. Predavao je latinski, nemački a posle po stupanju na snagu mađarizacionih procesa i mađarski jezik kao nastavni jezik.
Za vreme prve dve godine je stanovao kod bogatog građanina Servickog. [[1821.]] godine je zamoljen od strane Toše Stratimirovića(1778. - 1832.), sinovca srpskog patrijarha [[Stefan Stratimirović|Stefana Stratimirovića]] veleposednika iz porodice Stratimirovića iz [[Kulpin]]a koji je podupirao slovačku kulturuda pruzme brigu o vaspitanju nad njegovim sinom Milošem. U porodici Stratimirović bila je tradicija da se za obrazovanje i vaspitanje svojih sinova u porodici uzimaju privatni učitelji iz redova obrazovanih- uglavnim slovaka. U znak zahvalnosti je dobio ka dispoziciji deo kuće u [[Novi Sad|Novom Sadu]] gde je stanovao, dok se za hranu se brinula služavka koju su mu plaćali. Šafarik je Miloša vaspitavao u Novom Sadu ali je posećivao i imanje Stratimirovićevih u [[Kulpin]]u i tu radio na svojim literarnim delima.<ref name="
Dana [[17. jun]]a [[1822.]] godine se P. J. Šafarik oženio 19 godišnjom Julijom Ambroziom koja je bila iz sitnijeg plemstva slovačke porodice. Rodila se u Velikoj Kikindi u [[Mađarska|Mađarskoj]] [[19. novembar|19. novembra]] [[1803.]] godine a njen otac i mati su bili poreklom iz [[Slovačka|Slovačke]]. Kako navode njegovi životopisci njegova supruga je bila jako inteligentna i temperamentna a govorila je četiri slavenska jezika; [[češki]], [[slovački]], [[srpski]] i [[ruski]] i svome suprugu je mnogo pomagala u njegovom radu.
Linija 56 ⟶ 57:
Dana [[22. decembar|22. decembra]] [[1832.]] dao je Šafarik ostavku na mesto direktora, a [[6. april]]a [[1833.]] godine je napustio [[Novi Sad]] koji više nije posetio u svom kasnijem životu i posle neuspelog pokušaja da dobije mesto profesora i bibliotekara u Rusiji odlazi na poziv prijatelja preko [[Budimpešta|Budimpešte]] i [[Bratislava|Bratislave]] u [[Prag]].
===
[[Datoteka:Šafařík, Klementinum.jpg|thumb|desno|Spomen ploča u [[Prag]]u]]
| |||