|
=== Poslednje godine (1944—1945) ===
Umro je od upale pluća, kao što se može vidjeti na izvodu iz knjige umrlih. Postoji i mitologija iz četničkih krugova o navodnom ubojstvu Petra Bojovića. Za navodno ubojstvo nema dokaza, po kojem su ga komunisti konkretno skojevci ubili tj.prebili na smrt kako se ispredaju price. Rupa u četničkoj mitologiji je ta da se vojvoda Bojovic predstavlja kao neko koga su komunisti mrzeli i hteli da ga ubiju, pa se postavlja pitanje zasto su samo četiri meseca posle njegove smrti po njemu nazvali bulevar u Beogradu. Također su ostavili njegovo ime na jednu ulicu u Zvezdari. Kosta Rakić, koji je čuvao ordenje vojvode Bojovića je u intervjuu za Novosti od 17. septembra 2016. rekao" Nova partizanska vlast ga je saslušavala dva dana, ali koliko znam nije ga niko tukao.".Zanimljivo je da je vojvoda preminuo dva meseca posle tih navodnih batina, čudno je da bi čovek od 87 godina izdržao da preživi dva meseca tako teške batine. U nijednoj biografiji vojvode Bojovića nema ništa o tome da su ga komunisti ubili, no savremeni desničari redovito početkom svake godine plasiraju isti mito o "komunističkom zločinu".
Po [[Beogradska operacija|oslobađanju Beograda]] krajem [[1944]]. godine, pripadnici [[Odeljenje za zaštitu naroda|OZN-e]] su upali u [[Kuća vojvode Petra Bojovića|kuću vojvode Bojovića]]. Ostareli vojvoda, obučen u kućni mantil i ne znajući o kome je reč, začuđeno je upitao [[oficir]]e [[Narodnooslobodilačka vojska Jugoslavije|NOB-a]], da mu se predstave. Oficiri isprva nisu obraćali pažnju na njega, misleći da se radi samo o nekom anonimnom starcu. Međutim, kada su na stolici spazili šinjel sa vojvodskim oznakama, počeli su da se ophode prema njemu na krajnje nedostojan način, da ga šamaraju i ponižavaju, dok je vojvoda samo nemoćno gledao kako mu po kući razbacuju i gaze uniformu, odlikovanja, sablju i slušao uvrede. Nakon toga je uhapšen.{{napomena|Svedočenje istoričara general-majora Milorada Prelevića.{{sfn|Rajić|2001|p=181}}}}{{sfn|Rajić|2001|p=181}} Mlađeg sina Dobricu, koji je priskočio u pomoć ocu, dok su ga vojnici ponižavali, su takođe uhapsili i poslali na desetogodišnju robiju, pod optužbom da je bio saradnik [[četnici|četnika]].{{sfn|Opačić|2008|p=24}} U zatvoru je vojvoda Bojović svakodnevno fizički maltertiran i ponižavan. Nakon nekog vremena pušten je u vidno izmučenom stanju. Preminuo je [[19. januar]]a [[1945]]. godine, u svojoj kući u Beogradu. Nije ispoštovano pravo na sahranu o državnom trošku, pa je njegovo telo na taljigama prevezeno na [[Novo groblje (Beograd)|Novo groblje]]. Sahranjen je skromno, [[20. januar]]a, bez vojnih počasti u porodičnu grobnicu, a sahrani nije prisustvovao niko, jer je pred samu sahranu, OZN-a preko [[Radio Beograd]]a objavila vest da će, ''ako neko od građana Beograda pokuša da dođe na sahranu vojvode Bojovića na Novom groblju, biti uhapšen i krivično gonjen.''{{sfn|Rajić|2001|p=181}} Za to su se postarali ljudi u kožnim kaputima koji su lično nadgledali skromnu porodičnu sahranu. Nisu dozvoljavali poštovaocima njegovog dela da priđu grobu i odaju poštovanje.{{napomena|Svedočenje porodice Bojović.{{sfn|Subotić|Prelić|1998|p=69-70}}}}<ref name="Politika"/> Jedini je srpski bojni vojvoda koji je doživeo poniženje, izvedeno od strane unuka njegovih ratnika iz Balkanskih i Prvog svetskog rata.{{sfn|Opačić|2008|p=24}}
Dugo posle smrti je bio proskribovan, a njegova porodica izložena najgrubljem ponižavanju. Supruga vojvode Bojovića, Mileva napisala je pismo [[26. april]]a [[1946]]. godine, [[Josip Broz Tito|Josipu Brozu Titu]], moleći ga da joj kaže gde joj je sin zatvoren i zbog čega je uhapšen, uveravajući ga da nikakvo zlo nikom nije načinio. Međutim Broz je nije udostojio odgovorom. U to vreme porodica Koste Rakića se starala o Milevi Bojović{{napomena|Mileva Bojović je tada pričala o malo poznatom periodu tokom Drugog svetskog rata.{{sfn|Subotić|Prelić|1998|p=69-70}}}} do njene smrti [[1956]]. godine. Po izlasku iz zatvora Dobrica nije zatekao majku u životu.{{sfn|Opačić|2008|p=24}}{{sfn|Subotić|Prelić|1998|p=69-70}}
Odlukom [[Privremena vlada DFJ|novih vlasti]] 1945. godine je poništena odluka [[Srbija pod nemačkom okupacijom|kvislinških vlasti]] iz [[1942]]. godine i jednoj od ulica u Beogradu vraćeno je staro ime ''Vojvode Bojovića''.{{sfn|Leko|Vartabedijan|2006|p=165-168}}
O vojvodi Petru Bojoviću se iz ideloško-političkih razloga dugo ćutalo. Nije se znalo čak ni gde je sahranjen. Na njegovom prosečnom spomeniku bili su uklesani samo ime, prezime i vojni čin, koji su se iz daljine teško mogli uočiti, pa je [[1989]]. godine ''Društvo za negovanje tradicija oslobodilačkih ratova Srbije do 1918. godine'' postavilo spomen bistu.{{sfn|Rajić|2001|p=181}}<ref>[http://dzntors1918.rs/cms/akcije Konkretne akcije koje je drustvo uradilo za trideset pet godina postojanja]</ref> Poslednjih godina je počela određena rehabilitacija njegovog dela i ličnosti, zasluga i časti. Tako je u U[[Nova Varoš|Novoj Varoši]], na [[Vidovdan]] [[28. jun]]a [[1997]]. godine, otkriven spomenik u znak zahvalnosti za sedam ratova u kojima je učestvovao.{{sfn|Rajić|2001|p=181}}
== Rad na osavremenjivanju vojske ==
|
