Wikipedija

Jevrejska groblja u Beogradu – razlika između verzija

Interaktivna pretraga historije
← Starija izmjenaNovija izmjena →
Uklonjeni sadržaj Dodani sadržaj
VizualnoWikitekst
Тајга (razgovor | doprinos)
1.674 izmene
Тајга (razgovor | doprinos)
1.674 izmene
mNema sažetka izmjene
Red 22:
 
=== Сефардско гробље ===
 
Сефардско гробље је основано 1888. године, тако што је јеврејска црквено-школска општина у Београду откупила плац од града преко пута [[Ново гробље у Београду|Новог гробља]] у Гробљанској, данас Рузвелтовој улици.{{sfn|Радовановић|2013|p=435}} Купљена парцела је 1925. године даље проширена на Ново јеврејско гробље, на које је пресељено старо јеврејско гробље из Далматинске улице.{{sfn|Филм|2009}}
 
Linija 27 ⟶ 28:
 
На Сефардском гробљу се налазе три значјана споменика високе уметничке вредности{{sfn|Радовановић|2013|p=435}}:
* Споменик јеврејским ратницима [[Балкански ратови|Балканских ратова]] и [[Први светски рат|Првог светског рата]] 1912 – 1918. Подизањем тог обележја истакнут је допринос Јевреја у очувању државе у којој су живели. Подигла га је Јеврејска општина Београд, од новца који су прикупили рођаци и пријатељи погинулих, 1927. године на ратничкој парцели. Споменик је пројектовао јеврејски архитекта Самуел Сумбул. У средишту полукружног платоа је [[обелиск]] висок осам метара, са четири стуба. На пирамидалном врху налази се двоглави орао, а испод њега српски грб са четири оцила. Једна орлова глава гледа у небо, односно у слободу, док је друга погнута ка земљи и симболично тугује са народом. На дну обелиска мотив српске [[шајкача|шајкаче]], сабље и пушке, а испод је [[Давидова звезда]], као симболи пријатељства јеврејског и српског народа. На ивицама платоа су такође карактеристични симболи јудаизма, бели лавови, а иза њих су гробови погинулих. Задњи део споменика затворен је са трапезоидним каменим масивом, састављен од пет плоча, са две пламене светиљке, јеврејски вечни помен умрлима. На средишним плочама је исклесана посвета погинулима, а на две бочне уклесана су имена погинулих ратника.{{sfn|Политика|19. 2. 2017}}
 
* Споменик јеврејским жртвама из [[Други светски рат|Другог светског рата]], подигнут 1952. Аутор је [[Богдан Богдановић]],{{sfn|Радовановић|2013|p=436}} који је за ово дело награђен [[Октобарска награда|Октобарског наградом]] града Београда. У споменик су уграђени фрагменти, али и целе надгробне полоче са хебрејским текстом, које воде порекло са старог јеврејског гробља на Палилули.{{sfn|Филм|2009}} Оваквим решењем, аутор споменика је имао за циљ наглашавање континуитета са традицијом и претходним нараштајима Јевреја, мада је коришћење старих надгробних споменика као грађевинског материјала за нове споменике у то време генерално примњивано за проблеме напуштених и оштећених гробаља.{{sfn|Стипић|2016|p=113}} Споменик је изграђен у оквиру акције Савеза јеврејских општина Југославије, који је, у намери да страдање својих сународника отргне од заборава, одлучило да 1952. године подигне споменике свим страдалим југословенским Јеврејима, с тим да споменици буду локалног, републичког, односно покрајинског нивоа. Осим у Београду, истим поводом су подигнути и споменици на јеврејским гробљима у [[Загреб]]у (посвећен настрадалим Јеврејима у [[Хрватска|Хрватској]]), [[Сарајево|Сарајеву]] (посвећен Јеврејима настрадалим у [[Босна и Херцеговина|Босни и Херцеговини]]) и [[Нови Сад|Новом Саду]] (посвећен Јеврејима настрадалим у Новом Саду и јужној [[Бачка|Бачкој]]), као и у [[Ђаково|Ђакову]] (посвећен Јеврејима страдалим у [[Логор Ђаково|Логору Ђаково]], већином из Сарајева, али и других делова [[НДХ]]).{{sfn|Стипић|2016|p=110}} Церемоније откривања споменика су одржане августа и септембра 1952. године. И поред тога што им у југословенским медијима није посвећена довољна медијска пажња,{{sfn|Стипић|2016|p=117}} оне представљају једну од најважнијих комеморација посвећених жртвама [[Холокауст]]а, које су до тада одржане у [[Европа|Европи]].{{sfn|Стипић|2016|p=118}}▼
* Споменик јеврејским избеглицама из [[Аустроугарска|Аустроугарске]], који је подигла јеврејска општина из [[Беч]]а 1959. према пројекту Анрија Мешулама.{{sfn|Радовановић|2013|p=436}} Реч је о више од 1.200 Јевреја, који су бежећи са територије [[Трећи рајх|Трећег раха]], крајем 1939. године кренуло из Беча и [[Братислава|Братиславе]] и планирало да пловећи [[Дунав]]ом кроз [[Југославија|Југославију]], преко [[Румунија|Румуније]], [[Црно море|Црног мора]] и [[Турска|Турске]] стигну до тадашње [[Палестина|Палестине]]. Због лоше организације, као и проблема око добијања визе, њихово путовање је заустављено након нешто више од месец дана, у [[Прахово|Прахову]], на граници између Југославије и Румуније, након одбијања Румуније да им дозволи пролаз без сертификата за усељење у Палестину, као и због залеђивање леда на Дунава, који им је у потпуности онемогућио пловидбу.{{sfn|Лајбеншпергер|Манојловић Пинтар|Писари|Радовановић|2013|p=183}} Провели су целу зиму и пролеће у [[Кладово|Кладову]].{{sfn|Радовановић|2013|p=436}} Септембра 1940. године су пребачени у [[Шабац]] , тада првинцијски градић који је бројао око 16.000 становника и у којем је живела мала, али угледна јеврејска заједница, и у њој су се настанили.{{sfn|Лајбеншпергер|Манојловић Пинтар|Писари|Радовановић|2013|p=183}} Непосредно пред напад Немачке на Југославију, група од око 200 млађих људи из такозваног „Кладовског транспорта“ ипак је добила потребну документацију и пребачена је преко [[Грчка|Грчке]] до Палестине. Од оних који су остали, већина је окупацију дочекала у Шапцу и они су 15. јула 1941. спроведени у новоосновани [[Јеврејски логор у Шапцу]]. То је била прва група Јевреја на територији Србије који су масовно интернирани.{{sfn|Лајбеншпергер|Манојловић Пинтар|Писари|Радовановић|2013|p=183}} Мушкарци су стрељани 12. и 13. октобра 1941. у близини села [[Засавица]] код Шапца, док су жене, са децом натеране да пешке иду у [[Логор Сајмиште]] {{sfn|Радовановић|2013|p=436}} и тамо су погубљени пролећа 1942. Посмртни остаци неколико стотина Јеврејеа убијених код Засавице, који нису по наредби генерала [[Франц Беме|Франца Бемеа]] спаљени у акцији [[Sonderkommando 1005]], су након рата ексхумирани и 1959. године пренети у заједничку костурницу на сефардском гробљу.{{sfn|Лајбеншпергер|Манојловић Пинтар|Писари|Радовановић|2013|p=183}}▼
 
▲* Споменик јеврејским жртвама из [[Други светски рат|Другог светског рата]], подигнут 1952. Аутор је [[Богдан Богдановић]],{{sfn|Радовановић|2013|p=436}} који је за ово дело награђен [[Октобарска награда|Октобарског наградом]] града Београда. У споменик су уграђени фрагменти, али и целе надгробне полоче са хебрејским текстом, које воде порекло са старог јеврејског гробља на Палилули.{{sfn|Филм|2009}} Оваквим решењем, аутор споменика је имао за циљ наглашавање континуитета са традицијом и претходним нараштајима Јевреја, мада је коришћење старих надгробних споменика као грађевинског материјала за нове споменике у то време генерално примњивано за проблеме напуштених и оштећених гробаља.{{sfn|Стипић|2016|p=113}} Споменик је изграђен у оквиру акције Савеза јеврејских општина Југославије, који је, у намери да страдање својих сународника отргне од заборава, одлучилоодлучио да 1952. године подигне споменике свим страдалим југословенским Јеврејима, с тим да споменици буду локалног, републичког, односно покрајинског нивоа. Осим у Београду, истим поводом су подигнути и споменици на јеврејским гробљима у [[Загреб]]у (посвећен настрадалим Јеврејима у [[Хрватска|Хрватској]]), [[Сарајево|Сарајеву]] (посвећен Јеврејима настрадалим у [[Босна и Херцеговина|Босни и Херцеговини]]) и [[Нови Сад|Новом Саду]] (посвећен Јеврејима настрадалим у Новом Саду и јужној [[Бачка|Бачкој]]), као и у [[Ђаково|Ђакову]] (посвећен Јеврејима страдалим у [[Логор Ђаково|Логору Ђаково]], већином из Сарајева, али и других делова [[НДХ]]).{{sfn|Стипић|2016|p=110}} Церемоније откривања споменика су одржане августа и септембра 1952. године. И поред тога што им у југословенским медијима није посвећена довољна медијска пажња,{{sfn|Стипић|2016|p=117}} оне представљају једну од најважнијих комеморација посвећених жртвама [[Холокауст]]а, које су до тада одржане у [[Европа|Европи]].{{sfn|Стипић|2016|p=118}}
▲* Споменик јеврејским избеглицама из [[Аустроугарска|Аустроугарске]], који је подигла јеврејска општина из [[Беч]]а 1959. према пројекту Анрија Мешулама.{{sfn|Радовановић|2013|p=436}} Реч је о више од 1.200 Јевреја, који су бежећи са територије [[Трећи рајх|Трећег раха]], крајем 1939. године кренуло из Беча и [[Братислава|Братиславе]] и планирало да пловећи [[Дунав]]ом кроз [[Југославија|Југославију]], преко [[Румунија|Румуније]], [[Црно море|Црног мора]] и [[Турска|Турске]] стигну до тадашње [[Палестина|Палестине]]. Због лоше организације, као и проблема око добијања визе, њихово путовање је заустављено након нешто више од месец дана, у [[Прахово|Прахову]], на граници између Југославије и Румуније, након одбијања Румуније да им дозволи пролаз без сертификата за усељење у Палестину, као и због залеђивање леда назалеђивања Дунава, који им је у потпуности онемогућио пловидбу.{{sfn|Лајбеншпергер|Манојловић Пинтар|Писари|Радовановић|2013|p=183}} Провели су целу зиму и пролеће у [[Кладово|Кладову]].{{sfn|Радовановић|2013|p=436}} Септембра 1940. године су пребачени у [[Шабац]] , тада првинцијски градић који је бројао око 16.000 становника и у којем је живела мала, али угледна јеврејска заједница, и у њој су се настанили.{{sfn|Лајбеншпергер|Манојловић Пинтар|Писари|Радовановић|2013|p=183}} Непосредно пред напад Немачке на Југославију, група од око 200 млађих људи из такозваног „Кладовског транспорта“ ипак је добила потребну документацију и пребачена је преко [[Грчка|Грчке]] до Палестине. Од оних који су остали, већина је окупацију дочекала у Шапцу и они су 15. јула 1941. спроведеније спроведена у новоосновани [[Јеврејски логор у Шапцу]]. То је била прва група Јевреја на територији Србије који су масовно интернирани.{{sfn|Лајбеншпергер|Манојловић Пинтар|Писари|Радовановић|2013|p=183}} Мушкарци су стрељани 12. и 13. октобра 1941. у близини села [[Засавица]] код Шапца, док су жене, са децом натеране да пешке иду у [[Логор Сајмиште]] {{sfn|Радовановић|2013|p=436}} и тамо су погубљени пролећа 1942. Посмртни остаци неколико стотина Јеврејеа убијених код Засавице, који нису по наредби генерала [[Франц Беме|Франца Бемеа]] спаљени у акцији [[Sonderkommando 1005]], су након рата ексхумирани и 1959. године пренети у заједничку костурницу на сефардском гробљу.{{sfn|Лајбеншпергер|Манојловић Пинтар|Писари|Радовановић|2013|p=183}}
* Као и на другим јеврејским гробљима, на сефардском гробљу у Београду се налази [[Гениза]], споменик и гробно место за јеврејске верске књиге,{{sfn|Радовановић|2013|p=436}} подигнут 1928. године. Споменик је у облику отворене [[Тора|Торе]] и књига од камена.
* споменик над заједничком гробницом деци умрлој од [[шпанска грозница|шпанске грознице]] и других болести између два светска рата. Подигла га је Јеврејска општина 1976. године и у њој се налазе посмртни остаци деце чији су појединачне гробнице уништене. Аутор споменика је сликар [[Јован Ћурчић]].{{sfn|Филм|2009}}
Red 87:
Прве податке о овом злочину је прикупила Анкетна комисија за истраживање злочина почињених у Логору на Сајмишту 1945. године. Комисија је ексхумирацијом гробница пронашла остатке тела 240 мушкараца средњих година.{{sfn|Лајбеншпергер|Манојловић Пинтар|Писари|Радовановић|2013|p=227}}
 
Скупштина града Београда је 1992. место стрељања на Лединама прогласила за ЈеврејскогЈеврејско гробље и доделила му статус [[културно добро|културног добра]].{{sfn|Лајбеншпергер|Манојловић Пинтар|Писари|Радовановић|2013|p=227}}
 
== Извори ==
Izvor: https://sh.wikipedia.org/wiki/Jevrejska_groblja_u_Beogradu