Реторика – razlika između verzija

Именица ''rhetor'' – беседник, у изворима се најраније јавља код [[Хомер|Хомера]]. Тек почетком IV века пре н.е. Исократ користи реч ''rhetoreia'' – речитост, елоквенција, а потом почиње да се употребљава и појам ''rhetorike'' - реторика. Према неким мишљењима, реч ''rhetorike'' је сачинио тек [[Платон]] у дијалогу [[Горгија]], после чега тај термин улази у најширу употребу, поготово од [[Аристотел|Аристотела]].

 

 

И [[Аристотел]] је разликовао реторику и беседништво. Сматрао је да се реторика бави проналажењем најбољих средстава за убеђивање: њен основни задатак се не састоји у уверавању, него у »способности теоријског изналажења уверљивог у сваком датом случају«. Дакле, беседништво је сâма вештина уверавања, док реторика има задатак да изналази најпогоднија средства за уверавање слушалаца и даје савете како се то постиже. Цицерон такође подразумева разлику између беседништва и реторике, па говори о реторици као о науци, док под говорништвом подразумева говорничку праксу, тј. практично беседништво (''eloquentia''). Писац најзнаменитијег римског уџбеника реторике, [[Квинтилијан]] недвосмислено каже да је реторика »наука о добром говору« - ''bene dicendi scientia''. [[Јован Стерија Поповић]], наш комедиограф, професор права, али и писац прве реторике у модерној Србији, сматра да је реторика »наука која правила красноречија излаже и опкључује способност представленија и мисли изражавати правилно, јасно и саобразно с цељу«. Још пре њега је [[Доситеј|Доситеј Обрадовић]] писао да је реторика «наука лепо говорити, срце множества људи добијати и цели народ на све што је добро, похвално и општеполезно склањати и доводити». Чувена Реторика [[Бранислав Нушић|Бранислава Нушића]] има поднаслов који гласи Наука о беседништву. Реторика, дакле, представља науку о беседништву, теоријски уобличена правила и принципе који ће помоћи да се одржи успешан [[говор]], док је сâмо беседништво (говорништво) практична сфера у којој се та правила примењују.