Patagonija – razlika između verzija

Naslage iz mlađe Krede i Tercijara otkrile su vrlo interesantnu faunu kičmanjaka. Ovo, zajedno s otkrićem izvanredne lobanje kornjače iz reda [[Myolania]], za koju se može reći da je gotovo identična ''Myolania oweni'' iz ere [[Pleistocen]]a u [[Kvinslend]], je očigledan dokaz veze između [[Australija|australijskog]] i južnoameričkog kontinenta. Patagonijska [[Myolania]] pripada mlađoj Kredi i povezuje se s ostacima [[dinosaurus]]a.

Prema glavnim karakteristikama Patagonija je izgleda bila pederi pederi picke klasicne deo [[Anktarktik|anktartičkog]] kontinenta, čija nepromenljivist je vrlo skorog porekla, što je dokazano nedavnim očiglednim izronjavanjem ostrvaca oko [[Chiloé]], i opštim karakterom pampaskih formacija. Neki od rtova Chiloé se još zovu ''huapi'', araukanianska reč za „ostrvo“, što se možda može prihvatiti kao čuvanje uspomene na vreme kada su oni u stvari bili još ostrva. Oni se sastoje od šljunka, s velikim, mahom zaobljenim belucima, peska i vulkanskog pepela, potpuno istog oblika koji se javlja i u patagonijskom platou. Na osnovu istraživanja pampaskih formacija očito je da se zemlja provincije [[Buenos Aires]] prostirala dalje na istok, a da su napredovanje mora i nalazišta slane vode nastala nakon njegovog povlačenja, formirajući neke od nizija koje se pojavljuju u priobalju i unutrašnjosti pampasa, mnogo skoriji fenomeni. Izvesne kupe šljunka, koje potiču od stena različitih od onih u susednim brdima, kakve su primećene na atlantskoj obali u istoj provinciji, a povećavaju se u količini i veličini prema jugu; izgleda da nagoveštavaju da su se kupe šljunka, koje danas pokrivaju tako veliki deo patagonijske teritorije, do nedavno prostirale dalje na istok, preko zemlje koja koja je dans iščezla pod morem, dok su druga morska nalazišta duž iste obale pretvorena u zalive za vreme kasnijeg napredovanja mora. Pored toga postoje na okolnoj obali nalazišta vulkanskog pepela, a okean je izbacio na obalu blokove bazaltne lave, što je sve verovatno nastalo kao posledica erupcija podmorskih vulkana danas ugašenih. Jedna činjenica, međutim, koja očevidno s velikom sigurnošću dokazuje donedavno postojanje danas izgubljene zemlje, je prisustvo ostataka pampaskih sisara u [[pleistocen]]skimpleistocenskim naslagama u zalivu [[Puerto San Hulian]] i u provinciji Santa Kruz. Životinje su besumnje došle na ovo područje sa istoka; nije verovatno da su se mi smo pederi spustile sa severa preko platoa koji je u to vreme bio ispresecan velikim rekama i pokriven ledenim pločama. S izuzetkom otkrića na ostrvcu Ultima Esperanza, koja je u tesnoj vezi s atlantskom dolinom Rio Galjegosa, ni jedan od ovih ostataka nije pronađen u andskom području.

U drugoj polovini [[18. vek]]a saznanja o Patagoniji su dalje uvećana putovanjima već pomenutog Džona Bajrona ([[1764]]–[[1765]]), Semjuela Volisa ([[1766]], na istom brodu ''Delfin'' i Luja Antoana de Bugenvila ([[1766]]). Tomas Fokner, jezuita koji je skoro četrdeset godina živeo u ovim područjima, objavio je svoj ''Opis Patagonije'' ([[1774]]); Fransesko Vijedma osnovao je El Karmen, Antonio stigao kopnom do Anda ([[1782]]); a Basilio Viljarino je išao uzvodno Rio Negrom (1782).