|
<big>[[Вук Стефановић Караџић|Ћирилична верзија]]</big>
{{друго значење|телевизијску серију|[[Вук Караџић (ТВ серија)|Вук Караџић (серија)]]}}
{{Научник
| име = Вук Стефановић Караџић
| слика = Вук_Стефановић_Караџић.око_1850..jpg
| ширина_слике = 250п
| опис_слике = Вук Караџић, око 1850.
| датум_рођења = {{датум рођења|1787|11|6}}
| место_рођења = [[Тршић (Лозница)|Тршић]]
| држава_рођења = {{застава|Османско царство}}
| датум_смрти = {{Датум смрти|1864|2|7|1787|11|6}}
| место_смрти = [[Беч]]
| држава_смрти = {{застава|Аустријско царство}}
| школа =
| поље = [[лингвистика]], [[филологија]], [[славистика]]
| институција =
| академија =
| студенти =
| познат_по = Реформа [[Српски језик|српског језика]]; реформа [[Српска ћирилица|ћирилице]]; сакупљање народних умотворина
| награде =
| напомене =
}}
'''Вук Стефановић Караџић''' ([[Тршић (Лозница)|Тршић]], 26. октобар/[[6. новембар]] [[1787]] — [[Беч]], [[7. фебруар]] [[1864]]) је био српски филолог, реформатор српског језика, сакупљач народних умотворина и писац првог речника [[српски језик|српског језика]].<ref name="urlВук Стефановић Караџић">{{cite web | url = http://www.trsic.org/ovuku.php | title = Вук Стефановић Караџић | author = | authorlink = | coauthors = | date = | format = | work = | publisher = |pages=| language = | archiveurl = | archivedate = | quote = | accessdate =}}</ref> Вук је најзначајнија личност српске књижевности прве половине XIX века.<ref>Larousse enciklopedija, 2. tom</ref> Стекао је и неколико почасних [[доктор наука|доктората]].<ref>[http://www.riznicasrpska.net/vukijezik/index.php?topic=47.0 Ризница српска — Вук и језик]</ref>
[[Datoteka:VukKaradzic.jpg|thumb|190px|Vuk Stefanović Karadžić]]
Учествовао је у [[Први српски устанак|Првом српском устанку]] као писар и чиновник у [[Неготинска Крајина|Неготинској крајини]], а након слома устанка преселио се у Беч, 1813. године. Ту је упознао [[Јернеј Копитар|Јернеја Копитара]], цензора словенских књига, на чији је подстицај кренуо у прикупљање српских народних песама, реформу ћирилице и борбу за увођење народног језика у српску књижевност. Вуковим реформама у српски језик је уведен фонетски правопис, а српски језик је потиснуо [[славеносрпски језик]] који је у то време био језик образованих људи. Тако се као најважније године Вукове реформе истичу [[1818]], [[1836]], [[1839]], [[1847]]. и [[1852]].
'''Vuk Stefanović Karadžić''' ([[7.11.]] [[1787]], Selo [[Tršić]] - [[7.2.]] [[1864]], [[Beč]]), lingvista, reformator srpskog jezika.
== БиографијаŽivot ==
'''Vuk Stefanović Karadžić''' ([[1787]]-[[1864]]) je rođen u porodici u kojoj su deca umirala, pa je po narodnom običaju, dobio ime Vuk kako mu veštice ne bi naudile.Rođen je u [[Tršić]]u u Srbiji, tada pod [[Osmansko Carstvo|osmanskom]] vlašću. Pisanje i čitanje je naučio od rođaka Jevte Savića, koji je bio jedini pismen čovek u kraju. Obrazovanje je nastavio u [[Loznica|Loznici]], a kasnije u manastiru [[Manastir Tronoša|Tronoši]]. Kako ga u manastiru nisu učili, nego terali da čuva stoku, otac ga je vratio kući. Ne uspevši da se upiše u [[Karlovac|karlovačku]] gimnaziju, on odlazi u [[Petrinje]]. Kasnije stiže u [[Beograd]] da upozna [[Dositej Obradović|Dositeja Obradovića]], svog voljenog prosvetitelja. Ovaj ga grubo otera od sebe i Vuk razočaran odlazi u [[Jadar (oblast u Srbiji)|Jadar]] i počinje da radi kao [[pisar]] kod [[Jakov Nenadović|Jakova Nenadovića]]. Kad je otvorena Velika škola u [[Beograd]]u, Vuk je postao njen đak. Ubrzo oboljeva i odlazi na lečenje u [[Pešta|Peštu]]. Kasnije se vraća u [[Srbija|Srbiju]] i kada ustanak propada, odlazi u [[Beč]]. U Beču upoznaje [[cenzor]]a [[Jernej Kopitar|Jerneja Kopitara]] koji mu dalje pomaže u ostvarenju planova. Započeo je svoj rad na reformi jezika i pravopisa i uvođenju narodnog jezika u književnost. Zbog problema sa [[Miloš Obrenović|knezom Milošem Obrenovićem]] bilo mu je zabranjeno da štampa knjige u Srbiji, a i u austrijskoj državi, svojim radom stiče prijatelje i pomoć u [[Rusija|Rusiji]], gde dobija stalnu penziju [[1826]]. godine. U porodici mu je ostala živa samo kćerka [[Mina Karadžić]].
[[Датотека:Vuk´s house today.JPG|лево|Вукова спомен кућа у [[Тршић (Лозница)|Тршићу]] данас|мини|200п]]
Вук Стефановић Караџић је рођен [[1787]]. године у [[Тршић (Лозница)|Тршићу]] близу Лознице, у породици у којој су деца умирала, па је по народном обичају, добио име Вук како му вештице и духови не би наудили. Његова породица се доселила из [[Црна Гора|Црне Горе]] из [[Дробњаци|Дробњака]]. Мајка Јегда, девојачки [[Зрнић]], родом је из [[Озринићи|Озринића]] код [[Никшић]]а.
== Reforma Ćirilice ==
Писање и читање је научио од рођака [[Јевта Савић-Чотрић|Јевте Савића Чотрића]], који је био једини писмен човек у крају. Образовање је наставио у школи у [[Лозница|Лозници]], али је није завршио због болести. Школовање је касније наставио у манастиру [[Манастир Троноша|Троноши]]. Како га у манастиру нису учили, него терали да чува стоку, отац га је вратио кући.
{{main|Vukova ćirilica}}
Iz staroslovenske azbuke Vuk je uzeo sledeća 24 slova:
На почетку [[Први српски устанак|Првог српског устанка]], Вук је био писар код церског хајдучког харамбаше [[Ђорђе Ћурчија|Ђорђа Ћурчије]]. Исте године је отишао у [[Сремски Карловци|Сремске Карловце]] да се упише у [[Карловачка гимназија|гимназију]], али је са 19 година био престар. Једно време је провео у тамошњој богословији, где је као професор радио [[Лукијан Мушицки]].
Не успевши да се упише у [[Карловац|карловачку]] гимназију, он одлази у [[Петриња|Петрињу]], где је провео неколико месеци учећи [[немачки језик]]. Касније стиже у [[Београд]] да упозна [[Доситеј Обрадовић|Доситеја Обрадовића]], ученог човека и просветитеља. Вук га је замолио за помоћ како би наставио са образовањем, али га је Доситеј одбио. Вук је разочаран отишао у [[Јадар (област)|Јадар]] и почео да ради као писар код [[Јаков Ненадовић|Јакова Ненадовића]]. Заједно са рођаком Јевтом Савићем, који је постао члан [[Правитељствујушчи совјет сербски|Правитељствујушчег совјета]], Вук је прешао у Београд и у Совјету је обављао писарске послове.
Кад је Доситеј отворио [[Велика школа|Велику школу]] у Београду, Вук је постао њен ђак. Убрзо је оболео и отишао је на лечење у [[Нови Сад]] и [[Пешта|Пешту]], али није успео да излечи болесну ногу, која је остала згрчена. Хром, Вук се 1810. вратио у [[Србија|Србију]]. Пошто је краће време у Београду радио као учитељ у основној школи, Вук је са Јевтом Савићем прешао у [[Неготинска Крајина|Неготинску крајину]] и тамо обављао чиновничке послове.
Након пропасти устанка [[1813]]. Вук је са породицом прешао у [[Земун]], а одатле одлази у [[Беч]]. Ту се упознао са Бечлијком Аном Маријом Краус, којом се оженио. Вук и Ана имали су много деце од којих су сви осим кћерке [[Мина Караџић|Мине]] и сина [[Димитрије Караџић|Димитрија]], умрли у детињству и раној младости (Милутин, Милица, Божидар, Василија, двоје некрштених, Сава, Ружа, Амалија, Александрина). У Бечу је такође упознао [[цензура|цензора]] [[Јернеј Копитар|Јернеја Копитара]], а повод је био један Вуков спис о пропасти устанка. Уз Копитареву помоћ и савете, Вук је почео са сакупљањем народних песама и са радом на граматици народног говора. Године 1814. је у Бечу објавио збирку народних песама коју је назвао ''„Мала простонародна славено-сербска пјеснарица“''. Исте године је Вук објавио ''„Писменицу сербскога језика по говору простога народа написану“'', прву граматику српског језика на народном говору.
[[Датотека:Muzej Vuka i Dositeja, Februar 2016.png|мини|Некадашња зграда Велике школе у Београду, данас [[Вуков и Доситејев музеј]].]]
Идуће године је издао другу збирку народних песама под именом ''„Народна сербска песнарица“''.
Због проблема са кнезом [[Милош Обреновић|Милошем Обреновићем]] било му је забрањено да штампа књиге у Србији, а једно време и у аустријској држави. Својим дугим и плодним радом стиче бројне пријатеље, па и помоћ у [[Русија|Русији]], где је добио сталну пензију [[1826]]. године. У породици му је остала жива само кћерка [[Мина Караџић]].
Сједињењем Магистрата и Суда београдског у пролеће [[1831]]. године, Вук Караџић је именован 29. марта 1831. за председника те институције, што се у данашњим терминима сматра [[градоначелник Београда|градоначелником Београда]].<ref>{{cite web|last=Milinčević|first=Vaso|url=http://www.novosti.rs/vesti/kultura.71.html:396042-Vuk-Karadzic-bio-gradonacelnik-Beograda |title=Вук Караџић био градоначелник Београда („Вечерње новости“, 8. септембар 2012) |publisher=Novosti.rs |date= |accessdate = 21. 3. 2013.}}</ref>
Као година Вукове победе узима се 1847. јер су те године објављена на народном језику дела [[Ђуро Даничић|Ђуре Даничића]] „Рат за српски језик“, „Песме“ [[Бранко Радичевић|Бранка Радичевића]], [[Петар II Петровић Његош|Његошев]] „Горски вијенац“ (писан старим правописом) и Вуков превод Новог завјета, али Вуков језик је признат за званични књижевни језик тек 1868, четири године након његове смрти.{{sfn|Кецмановић|1956|pp=40}}
Вук је умро у Бечу. Посмртни остаци пренесени су у Београд [[12. октобар|12. октобра]] [[1897]]. године и уз велике почасти сахрањени у порти Саборне цркве, поред Доситеја Обрадовића. Почасни је грађанин хрватске престонице, града [[Загреб]]а.{{sfn|Кецмановић|1956|pp=22}}
== Вуков рад ==
=== Реформа ћирилице и рад на граматици и речнику ===
[[Датотека:Grave of Vuk Karadzic.jpg|мини|десно|Вуков гроб испред Саборне цркве у Београду]]
[[Датотека:Vuk-1818.jpg|мини|десно|Корице ''Српског рјечника'' из 1818.]]
Подстакнут Копитаревим саветом да напише и граматику народног језика, Вук се прихватио овог посла, за који није имао довољно стручне спреме. Угледајући се на граматику [[славеносрпски језик|славеносрпског језика]], коју је у 18. веку написао [[Аврам Мразовић]] Вук је успео да заврши своје дело. Његова граматика коју је назвао ''„Писменица сербскога језика по Говору простога народа написана“'', изашла је у Бечу [[1814]]. Без обзира на несвршеност и непотпуност, ово дело је значајно као прва граматика говора простога народа.
Свестан несавршености своје Писменице, Вук је прихватио примедбе Копитара и других научних радника, па је уз прво издање „''Српског рјечника''“ из [[1818]]. објавио и друго, проширено издање своје граматике. У речнику је било 26.270 речи које су се користиле у говору народа у Србији, Срему и Војводини. Ово друго издање граматике је неколико година касније (1824) на [[немачки језик]] превео [[Јакоб Грим]].
Основна вредност Писменице је било њено радикално упрошћавање азбуке и правописа. Вук је у њој применио [[Јохан Кристоф Аделунг|Аделунгов]] принцип: ''„пиши као што говориш, а читај као што је написано“''. Ранији покушаји, попут [[Сава Мркаљ|Саве Мркаља]], су били несистематски и неуспели. Вук је сматрао да сваки глас треба да има само једно слово, па је из дотадашње азбуке избацио све непотребне знакове, која су се писала иако нису имала својих гласова. Стара слова је подржавала [[Српска православна црква]], коју је у њима видела неку врсту везе културе и писмености са религијом.
Вук је створио нове знаке тако што је поједина слова стопио са танким полугласом -{(л + ь -> љ, н + ь -> њ)}-. Изглед слова -{''ђ''}- је прихватио од [[Лукијан Мушицки|Лукијана Мушицког]], -{''џ''}- је узео из неких старих [[румунски језик|румунских]] рукописа, а -{''ћ''}- из старих српских рукописа. Узимање слова ''ј'' из [[латиница|латинице]] су му његови противници из црквених кругова приписивали као најтежи грех, уз оптужбе да ради на [[католичка црква|покатоличавању]] српског народа.
Из старословенске азбуке Вук је задржао следећа 24 слова:
{| cellpadding=4 style="font-size:larger; text-align:center;" class="Unicode"
| -
| -{'''А а'''}- || -{'''Б б'''}- || -{'''В в'''}- || -{'''Г г'''}- || -{'''Д д'''}- || -{'''Е е'''}- || -{'''Ж ж'''}- || -{'''З з'''}-
| -
| -{'''И и'''}- || -{'''К к'''}- || -{'''Л л'''}- || -{'''М м'''}- || -{'''Н н'''}- || -{'''О о'''}- || -{'''П п'''}- || -{'''Р р'''}-
| -
| -{'''С с'''}- || -{'''Т т'''}- || -{'''У у'''}- || -{'''Ф ф'''}- || -{'''Х х'''}- || -{'''Ц ц'''}- || -{'''Ч ч'''}- || -{'''Ш ш'''}-
|}
Njima je dodao: '''Ј ј''', '''Љ љ''', '''Њ њ''', '''Ћ ћ''', '''Ђ ђ''' и '''Џ џ''' a izbacio:
њима је додао једно из латиничне абецеде:
{| cellpadding=4 style="font-size:larger; text-align:center;" class="Unicode"
| -
| '''Ѥ ѥ''' (је) || '''Ѣ, ѣ''' (јат) || '''І ї''' (и) || '''Ы ы''' (и) || '''Ѵ ѵ''' (и) || '''Ѹ ѹ''' (у) || '''Ѡ ѡ''' (о) || '''Ѧ ѧ''' (ен) || '''Я я''' (ја)
| -{'''Ј ј'''}-
|}-
и пет нових:
{| cellpadding=4 style="font-size:larger; text-align:center;" class="Unicode"
| -
| -{'''Љ љ'''}- || -{'''Њ њ'''}- || -{'''Ћ ћ'''}- || -{'''Ђ ђ'''}- || -{'''Џ џ'''}-
|}
а избацио је:
{| cellpadding=4 style="font-size:larger; text-align:center;" class="Unicode"
| -
| '''Ѥ ѥ''' (је) || '''Ѣ, ѣ''' (јат) || '''І ї''' (и) || '''Ы ы'''(јери, тврдо и) || '''Ѵ ѵ''' (и) || '''Ѹ ѹ''' (у) || '''Ѡ ѡ''' (о) || '''Ѧ ѧ''' (ен) || '''Я я''' (ја)
| -
| '''Ю ю''' (ју) || '''Ѿ ѿ''' (от) || '''Ѭ ѭ''' (јус) || '''Ѳ ѳ''' (т) || '''Ѕ ѕ''' (дз) || '''Щ щ''' (шч) || '''Ѯ ѯ''' (кс) || '''Ѱ ѱ''' (пс) || '''Ъ ъ''' (тврди полуглас) || '''Ь ь'''(меки полуглас)
|}
== Filološki rad ==
У почетку Вук није употребљавао слова ''ф'' и ''х''. Слово ''х'' је додао у [[Цетиње|цетињском]] издању ''„Народних српских пословица“'' из [[1836]].
U prvoj polovini [[19. vek]]a, uz pomoć tadašnjih vrhunskih filologa, kao što su [[braća Grim]] i [[Austro-Ugarska|austrijskih]] vlasti koje je predstavljao [[Jernej Kopitar]], Vuk Stefanović Karadžić je reformisao [[srpski jezik|srpsku]] [[pismo|otografiju]] i [[pravopis]], praveći veliki rez između dotadašnje [[slavenosrpski jezik|slavenosrpske]] kulture i novog [[standardni jezik|standarda]].
За друго издање „Српског рјечника“ Вук је прикупљао грађу из говора становништва Црне Горе, Дубровника, Далмације и Хрватске. Ово издање је објављено у Бечу [[1852]]. у њему се нашло 47.427 речи. Ово издање ''Рјечника'' на немачки је превео Јакоб Грим. До краја свог живота Вук је радио на даљем прикупљању грађе, али га је смрт спречила да спреми и треће издање. То су тек [[1898]]. учинила двојица његових поштовалаца, [[Пера Ђорђевић]] и [[Љубомир Стојановић]].
=== Борба за увођење народног језика у књижевност ===
[[Датотека:Vuk Karadzic Kriehuber cropped.jpg|мини|Вук Караџић, литографија [[Јозеф Крихубер|Јозефа Крихубера]].]]
Током рада на граматици, речнику и издавању народних песама, Вук је почео да се бави питањем књижевног језика, који је у његово време представљао хаотичну мешавину. Стара српска књижевност развијала се на српској редакцији [[старословенски језик|старословенског језика]] све до почетка 19. века. У 18. веку дошло је до снажног утицаја руских црквених књига на књижевни живот Срба. Елементи [[руски језик|руског језика]] су све више продирали у дотадашњи црквено-књижевни језик и тако је створен вештачки руско-словенски језик, који је у Вуково време био званични језик цркве, школа и књижевности.
Школовани људи учили су из књига на старом језику, уносећи у њега елементе руског и српског народног језика. На тај начин створен је [[славеносрпски језик]], којим се писало како је ко знао. Таква несређена ситуација је била основа са које је Вук кренуо у борбу против писаца старе школе. Борба је почела Вуковом критиком романа ''Усамљени јуноша'' 1815. и ''Љубомир у Елисијуму'' 1817. [[Милован Видаковић|Милована Видаковића]]. Критика је била усмерена на лоше пишчево познавање језика, који је представљао несређену мешавину именских и глаголских облика старог, словенског и народног језика. Како је Видаковић у то време био најпопуларнији српски писац, па је овакав Вуков напад изазвао буру у књижевној јавности. Поред Видаковића, у полемици су учествовали и [[Јоаким Вујић]], Лукијан Мушицки, [[Павле Берић]] и [[Глиша Гершић]]. Црква и њени највиши представници су предњачили међу Вуковим противницима. Карловачки митрополит [[Стефан Стратимировић]], је већ после првих Вукових књига, дејствовао преко будимских власти да се онемогући штампање књига. Стратимировић се посебно није мирио са Вуковом азбуком, због избацивања старих ћириличних слова и увођења слова '''Ј''', сматрајући то напуштање православља и покатоличавањем.
Поред српске цркве, највећи Вуков противник је био [[Јован Хаџић]], оснивач и председник [[Матица српска|Матице српске]] и један од најобразованијих Срба тог времена. Хаџић, који је у почетку био Вуков сарадник, али су се касније разишли по питањима језика, је 1837. почео полемику са Вуком Караџићем. У спису „Ситнице језикословне“, Хаџић је дао упуства за рад будућим граматичарима. Вук је потом написао свој „Одговор на ситнице језикословне“, у ком је замерио Хаџићу на слабом познавању народног језика и непринципијалности у писању. Вуков одговор је био оштар, па је Хаџић наставио полемику написавши неколико чланака и брошура („Утук I“, „Утук II“, „Утук III“...).
Полемика између Караџића и Хаџића је трајала скоро деценију, а Караџић је однео победу тек [[1847]].
==== 1847. ====
Година 1847. је година Вукове победе, и година у којој је коначно доказао да је српски народни језик једини прави језик Срба, тј. да је старословенски језик мешавина рускословенског и српског народног језика без чвршћих правила. Те године издате су четири књиге Вука и његових сарадника:
* превод „[[Нови завет|Новог завета]]“ са црквенословенског на српски језик, аутор:Вук
* расправа о језику „Рат за српски језик и правопис“, [[Ђуро Даничић]],
* „Песме“,[[Бранко Радичевић|Бранка Радичевића]]
* „Горски вијенац“ {{напомена|Горски вијенац је писан народним језиком, али старом ћирилицом.}} [[Петар II Петровић Његош|Петра Петровића Његоша]]
Издавањем „Горског вијенца“, доказано је да се и највећа филозофска дела могу писати чистим српским народним језиком.
Од 1814. до 1847. године Вукова побједа није била извесна. Иако је његов рад наишао на одобравање европских филолога и лигнвиста, он је међу самим Србима имао жестоке противике, који су му приговарали да њима не треба прости, говедарски језик. Сламајући противнике у полемикама и штампајући српске народне умотворине, којима се одушевљавала цијела Европа, па чак и највећи европски пјесник тога времена Нијемац [[Јохан Волфганг Гете|Гете]], Вук је својим противницима све више доказивао да нису у праву. Истовремено је добијао све више присталица међу млађим српским књижевним и културним радницима. До Вукове побједе 1847. долази управо захваљујући младом покољењу интелектуалаца. Те године су објављена горе наведена дјела којима је доказано да се на простом народном језику може писати како поезија, филозофија тако и сама Библија, чији превод не заостаје ни за једним преводом на други језик. Дјело Ђуре Даничића је докрајчило вишегодишњу Вукову полемику са његовим главним противником Јованом и потпуно оправдало Вукову реформу српске азбуке и правописа. Иако је Вукова реформа ове године постала стварност, требаће двадесет и једна година да се у Србији званично прихвати Вуков правопис.
==== Његош о Вуковој редакцији српског језика ====
Његош свједочи и потврђује своју сагласност Вуковом преводу "Новог завјета" на српски језик (прихвата Вукову редакцију српског језика)- Беч, 9. октобра 1833.г.:
{{цитат2|'''СВЈЕДОЏБА''' - Којом ми дољепотписани свједочимо да је познатог српског списатеља г. Вука Стефановића Караџића превод "Новог завјета" на српски језик чист и правилан и да је наша воља и жеља да се поменути превод на свијет изда на ползу језика и душевно спасеније српског народа ... ''Потпис :''владика црногорски и брдски Петар Петровић}}<ref name="Вирово">Петар Петровић Његош, Писма I, Просвета ИП Србије, Београд, 1951.г.</ref>
=== Сакупљање народних умотворина ===
[[Датотека:Akcijaška značka Tršić 1964.JPG|мини|лево|250п|''Значке учесника радне акције изградња Вуковог пута од Вукове куће до манастира Троноше'']]
[[Датотека:Jalovik 001.jpg|мини|200п|Споменик Вуку на уласку у село [[Јаловик]]]]
[[Датотека:Spomenici Valjevo 029.jpg|мини|Споменик Вуку у Ваљеву]]
На бележењу народних умотворина Вук је почео да ради одмах по познанству са Копитаром. Копитар је гајио велику љубав према словенским народима, интересујући се нарочито за народне песме, а немачки културни радници, који су у својој земљи сакупљали старине и изучавали народну прошлост, били су му блиски пријатељи. У Бечу је Вук [[1814]]. штампао збирку народних песама названу „''Мала простонародна славено-сербска пјеснарица''“, у којој се нашло око 100 лирских и 6 епских песама. Ово је био први пут да се језик простог народа појавио у штампи.
Идуће године је издао другу збирку народних песма под именом „''Народна сербска песнарица''“, са око стотину лирских и 17 епских песама, које је забележио по [[Срем]]у, код Мушицког у [[Манастир Шишатовац|Шишатовцу]], [[Земун]]у, [[Панчево|Панчеву]], [[Сремска Митровица|Сремској Митровици]] и [[Нови Сад|Новом Саду]]. У овој збирци су се нашле песме које су испевали [[Тешан Подруговић]] и [[Филип Вишњић]]. Копитар је у страним листовима писао о српској народној поезији, па чак и преводио на немачки језик. Међу заинтересованим за српски језик нашли су се Немац [[Јохан Волфганг Гете]] и браћа Грим. Нова издања народних песмама изашла су 1823. и 1824. у [[Лајпциг]]у и 1833. у Бечу. Нова издања почела су излазити у шест књига од 1841. Због великих штампарских трошкова пета и шеста књига су се појавиле тек 1862. и 1864.
После великог успеха са народним песмама, Вук је почео да ради на сакупљању свих врста народних умотворина. Прва збирка приповетки ''„Народне српске приповијетке“'' су се штампале [[1821]]. у Бечу. У овом издању се нашло 12 приповедака и 166 [[Загонетка|загонетки]]. Године [[1853]]. у Бечу је изашло ново издање приповедака, које је Вук посветио Јакобу Гриму. Вукова кћерка Мина је следеће године превела приповетке на немачки језик.
Бележење народних [[пословица]] је ишло паралелно са сакупљањем песама и приповедака. Због интервенције митрополита Стратимировића, бечке власти нису дозволиле издавање збирке без дозволе [[будим]]ских власти. Како је Вук у то време боравио у Црној Гори, на Цетињу је 1836. штампао „''Народне српске пословице''“ које је посветио владици Петру II Петровићу Његошу. После овог издања Вук је за живота објавио још једно издање пословица.
=== Сакупљање народних обичаја ===
Специфичан живот српског народа за време владавине Турака, изолован од савремености, учинио је да се архаична патријархална веровања и обичаји у њему дуго очували. Стога је Вук Караџић предано радио на описивању народног фолклора. „''Српски рјечник''“ је пружио прве богате описе обичаја и веровања народа. Тумачећи поједине речи, Вук је уносио и описе.
=== Историографски рад ===
Поред рада на реформи српског језика и прикупљању народних умотворина, Вук Караџић се бавио и историографским радом. Као учесник Првог српског устанка, Вук је спремио огроман материјал о догађајима све до 1814, као и о владавини кнеза Милоша Обреновића. Године 1828. је објавио рад ''„Милош Обреновић књаз Сербији“''. Од обилне грађе о Првом српском устанку, Вук је издао само један део ''„Правитељствујушчи совјет сербски...“'', у ком је описао најважније битке из Првог српског устанка и неслогу између српских старешина.
Најистакнутије вође Првог српског устанка Вук је описао у неколико историјских монографија. Ту су обухваћени [[Хајдук Вељко|Хајдук Вељко Петровић]], [[Милоје Петровић]], [[Миленко Стојковић]], [[Петар Добрњац]], [[Хаџи Рувим]] и други.
Коначно, Вук је познатом немачком историчару [[Леополд фон Ранке|Леополду Ранкеу]] дао материјал о Првом српском устанку, према којој је Ранке касније написао своје дело ''„Српска револуција“'' ({{jez-nem|Die serbische Revolution}}).
== Вуков утицај ==
=== Филолошки рад ===
[[Датотека:Vuk Karadžić 2.JPG|right|мини|Биста Вука Караџића испред школе у Београду]]
[[Датотека:Vuk Karadžić u Kladovu.JPG|лево|мини|Биста Вука Караџића у Кладову]]
У првој половини [[19. век]]а, уз помоћ тадашњих врхунских филолога, као што су [[браћа Грим]] и [[Аустријско царство|аустријских]] власти које је представљао [[Јернеј Копитар]], Вук Стефановић Караџић је реформисао [[српски језик|српску]] [[писмо|ортографију]] и [[правопис]], правећи велики рез између дотадашње [[славеносрпски језик|славеносрпске]] културе и новог [[стандардни језик|стандарда]].
Караџићева капитална дела, међу којима се истичу прво издање „[[Српски рјечник|Српског рјечника]]“ ([[1818]]), друго, знатно проширено ([[1852]]), те превод „[[Нови завет|Новога завјета]]“ (1847), поставили су темеље за [[савремени стандардни српски језик]], а знатно су утицала и на облик [[савремени стандардни хрватски језик|савременог стандардног хрватског језика]], понајвише у фази тзв. хрватских вуковаца или [[младограматичари|младограматичара]]. Основна начела Караџићеве реформе се могу сажети у три тачке:
# изједначавање [[народни језик|народног]] и [[књижевни језик|књижевног језика]], тј. инсистирање на [[фолклор]]ним [[морфологија, лингвистичка|језичким облицима]], за које се сматрало да су поуздан водич забележен у [[народна песма|народним песмама]] и [[народна пословица|пословицама]];
# прекид са свим старијим облицима [[српска књижевност|српске књижевности]] и [[писменост]]и и ново утемељење [[савремени стандардни српски језик|стандардног језика]] без ослона на традицију;
# и, [[новоштокавски дијалекти|новоштокавски]] фолклорни пуризам, што се очитовало у чишћењу језика од [[црквенословенски језик|црквенославизама]] који су идентификовани као [[рускоцрквенословенски језик|рускоцрквена]] наплавина која не одговара [[фонологија|гласовној]] и [[граматика|граматичкој]] структури [[српски језик|српског језика]].
На техничком нивоу, Караџићева реформа се манифестовала у новој [[српска ћирилица|српској ћирилици]] у којој су избачени непотребни [[полугласник|полугласници]] (''ъ, ь''), апсорбовани (упијени) графеми за ''љ, њ, џ'' које је предлагао [[Сава Мркаљ]] (Вук је готово у потпуности преузео графију „народног“ писаног идиолекта [[Гаврил Стефановић Венцловић|Гаврила Стефановића Венцловића]], монаха у [[манастир Рача|манастиру Рачи]] с краја [[17. век|17.]] и почетка [[18. век]]а), те уведена [[графема]] ''ј'' из ([[Немачка|немачке]]) [[латинице]]. Нови [[фонолошки правопис]], примерен прозирном [[идиом]]у какав је [[српски језик|српски]], заменио је старији [[творбено-морфолошки правопис|творбено-морфолошки]]. [[Језички супстрат]] је била [[новоштокавска акцентуација|новоштокавска ијекавштина]] ([[источнохерцеговачки дијалекат|источнохерцеговачко-крајишко наречје]]), коју је Вук Караџић стилизовао делом и према [[хрватски језик|хрватским писаним дјелима]] (''тјерати'' уместо ''ћерати'', ''дјевојка'' уместо ''ђевојка'', ''хоћу'' уместо ''оћу''). Али, због утицаја српске грађанске класе у [[Војводина|Војводини]] и [[Србија|Србији]], та је реформа прихваћена у нешто измењеном облику: [[ијекавски изговор|ијекавски]] рефлекс ''јата'' (''ѣ'') је замењен [[екавски изговор|екавским]] (нпр. ''дете'' уместо ''дијете''). [[ијекавски изговор|Српски књижевни језик ијекавског рефлекса јата]] остао је у [[Црна Гора|Црној Гори]], [[Босна и Херцеговина|Босни и Херцеговини]], међу [[Срби]]ма и Хрватској, као и у народним говорима западне и југозападне Србије.
=== Нефилолошки рад ===
[[Датотека:Vukov spomenik.JPG|мини|250 п|десно|Вуков споменик у [[Београд]]у]]
Вук је поред свог највећег доприноса на књижевном плану, дао веома значајан допринос и српској антропологији у комбинацији са оновременом етнографијом. Уз етнографске записе оставио је записе и о физичким особинама тела. У књижевни језик је унео богату народну терминологију о деловима тела од темена до стопала. Треба напоменути да се овим терминима и данас користимо, како у науци тако и у свакодневном говору. Дао је, између осталог, и своје тумачење везе између природне средине и становништва, а ту су и делови о исхрани, о начину становања, хигијени, болестима, као и о погребним обичајима. У целини посматрано, овај значајни допринос Вука Караџића није толико познат нити изучаван.
(Караџић, В.: Сабрана дела, књига XVIII, Просвета, Београд 1972.)
Karadžićeva kapitalna dela, među kojima se ističu prvo izdanje "[[Srpski rječnik Vuka St. Karadžića|Srpskog rječnika]]" ([[1818]].), drugo, znatno prošireno ([[1852]].), te prevod "[[Novi zavet|Novoga zavjeta]]" (1847.), postavili su temelje za [[savremeni standardni srpski jezik]], a znatno su uticala i na oblik [[savremeni standardni hrvatski jezik|savremenog standardnog hrvatskog jezika]], ponajviše u fazi tzv. hrvatskih vukovaca ili [[mladogramatičari|mladogramatičara]]. Osnovna načela Karadžićeve reforme se mogu sažeti u tri tačke:
== Награде ==
[[Датотека:Vukov spomenik u dvorištu Narodne.jpg|мини|Вуков споменик у дворишту Народне библиотеке у Нишу]]
Вук је био цењен у Европи: биран је за члана Берлинске, Бечке, Петроградске академије наука, примљен је за члана научних друштава у Кракову, Москви, Гетингену, Паризу..., одликован је од руског и хабзбуршког цара, од пруског краља и Руске академије наука.
# izjednačavanje [[narodni jezik|narodnog]] i [[književni jezik|književnog jezika]], tj. insistiranje na [[folklor]]nim [[morfologija, lingvistička|jezičkim oblicima]], za koje se smatralo da su pouzdan vodič zabeležen u [[narodna pesma|narodnim pesmama]] i [[narodna poslovica|poslovicama]];
Године [[1861]], додељена му је титула почасног грађанина града Загреба.<ref>[http://www.zagreb.hr/default.aspx?id=1388 1850. - 1918. (Austro Ugarska monarhija)], Počasni građanin Grada Zagreba</ref>
# prekid sa svim starijim oblicima [[srpska književnost|srpske književnosti]] i [[pismenost]]i i novo utemeljenje [[savremeni standardni srpski jezik|standardnog jezika]] bez oslona na tradiciju;
[[Датотека:Obavjest_o_smrti.jpg|250п|right|мини|О смрти Вука Стеф. Караџића у Србским новинама - 8. фебруар 1864. г.]]
# i, [[novoštokavski dijalekti|novoštokavski]] folklorni purizam, što se očitovalo u čišćenju jezika od [[crkvenoslovenski jezik|crkvenoslavizama]] koji su identifikovani kao [[ruskocrkvenoslovenski jezik|ruskocrkvena]] naplavina koja ne odgovara [[fonologija|glasovnoj]] i [[gramatika|gramatičkoj]] strukturi [[srpski jezik|srpskog jezika]].
== Напомене ==
{{напомене}}
Na tehničkom nivou, Karadžićeva reforma se manifestovala u novoj [[srpska ćirilica|srpskoj ćirilici]] u kojoj su izbačeni nepotrebni [[poluglasnik|poluglasnici]] (''ъ, ь''), apsorbirani grafemi za ''lj, nj, dž'' koje je predlagao [[Sava Mrkalj]] (Vuk je gotovo u potpunosti preuzeo grafiju "narodnog" pisanog idiolekta [[Gavril Stefanović Venclović|Gavrila Stefanovića Venclovića]], monaha u [[manastir Rača|manastiru Rači]] s kraja [[17. vek|17.]] i početka [[18. vek]]a), te uvedena [[grafema]] ''j'' iz ([[Nemačka|nemačke]]) [[latinice]]. Novi [[fonološki pravopis]], primeren prozirnom [[idiom]]u kakav je [[srpski jezik|srpski]], zamenio je stariji [[tvorbeno-morfološki pravopis|tvorbeno-morfološki]]. [[Jezički supstrat]] je bila [[novoštokavska akcentuacija|novoštokavska ijekavština]] ([[istočnohercegovački dijalekat|istočnohercegovačko-krajiško narečje]]), koju je Vuk Karadžić stilizirao delom i prema [[hrvatski jezik|hrvatskim pisanim djelima]] (''tjerati'' umesto ''ćerati'', ''djevojka'' umesto ''đevojka'', ''hoću'' umesto ''oću''). Ali, zbog uticaja srpske građanske klase u [[Vojvodina|Vojvodini]] i [[Srbija|Srbiji]], ta je reforma prihvaćena u nešto izmenjenom obliku: [[ijekavski izgovor|ijekavski]] refleks ''jata'' (''ѣ'') je zamenjen [[ekavski izgovor|ekavskim]] (npr. ''dete'' umesto ''dijete''). [[ijekavski izgovor|Srpski književni jezik ijekavskog refleksa jata]] ostao je u [[Crna Gora|Crnoj Gori]], [[Bosna i Hercegovina|Bosni i Hercegovini]], među [[Srbi]]ma i Hrvatskoj, kao i u narodnim govorima zapadne i jugozapadne Srbije.
== Види још ==
* [[Вуков сабор]]
* Вукова књига [[Ковчежић за историју, језик и обичаје Срба сва три закона]]
* Вукова књига [[Црна Гора и Бока которска|Црна Гора и Црногорци]]
* Вуков спис [[Срби сви и свуда]]
* Вуков спис [[Црна Гора и Бока которска|Бока которска]]
* [[Људевит Гај]], „хрватски Вук Караџић“
* [[Музеј Јадра]]
* [[Вук Врчевић]]
* [[Јохан Кристоф Аделунг]]
* [[Заоставштина Вука Стефановића Караџића у Библиотеци и Архиву САНУ]]
== РеференцеNefilozoški rad ==
[[Datoteka:Vukov spomenik.JPG|thumb|250px|right|Vukov spomenik u [[Beograd]]u]]
{{reflist|30em}}
Vuk je pored svog najvećeg doprinosa na književnom planu, dao veoma značajan doprinos i srpskoj antropologiji u kombinaciji sa onovremenom etnografijom. Uz etnografske zapise ostavio je zapise i o fizičkim osobinama tela. U književni jezik je uneo bogatu narodnu terminologiju o delovima tela od temena do stopala. Treba napomenuti da se ovim terminima i danas koristimo, kako u nauci tako i u svakodnevnom govoru. Dao je, između ostalog, i svoje tumačenje veze između prirodne sredine i stanovništva, a tu su i delovi o ishrani, o načinu stanovanja, higijeni, bolestima, kao i o pogrebnim običajima. U celini posmatrano, ovaj značajni doprinos Vuka Karadžića nije toliko poznat niti izučavan.
(Karadžić, V.: Sabrana dela, knjiga XVIII, Prosveta, Beograd 1972.) O njegovim pismima pisao je dubrovački Srdj. <ref>{{Cite book|last= |first= |authorlink= |coauthors= |title= Srđ|year=1902|url= http://ubsm.bg.ac.rs/view.php?q=1282&e=f&p=0694&z=3&x=0&w=1366&h=649|publisher= |location= Dubrovnik |id=}}</ref>
== ЛитератураVidi još ==
* Vukova knjiga [[Kovčežić za istoriju, jezik i običaje Srba sva tri zakona]]
* {{Cite book |ref= harv|last=Кецмановић|first=Илија|title=Вук Караџић|url=https://books.google.com/books?id=Fo0-AAAAIAAJ|year=1956|location=Сарајево|publisher=Свјетлост}}
* Vukova knjiga [[Crna Gora i Crnogorci]]
* Vukov spis [[Srbi svi i svuda]]
* Vukov spis [[Crna Gora i Boka Kotorska|Boka Kotorska]]
* [[Ljudevit Gaj]], hrvatski reformator psma i jezika
== СпољашњеSpoljašnje везеveze ==
* [http://www.antikvarne-knjige.com/eknjige/prvi_srpski_bukvar.html Prvi srpski bukvar 1827 - Elektronska knjiga]
{{портал|Биографија|Књижевност|Историја}}
* [http://www.antikvarne-knjige.com/e_knjige.html Pripovijetke 1853 - e-knjiga (PDF)]
{{Други пројекти
* [http://www.findagrave.com/cgi-bin/fg.cgi?page=gr&GSvcid=1462&GRid=19471& Informacija o njegovom grobu (u Beču)]
| commons = Vuk Karadžić
* [http://www.staff.amu.edu.pl/~sipkadan/vuk1.html Vuk Stefanović Karadžić] i [http://www.staff.amu.edu.pl/~sipkadan/vuk2.html reforma azbuke]
| wikispecies = <!-- Wikispecies -->
* [http://suc.org/culture/history/Hist_Serb_Culture/chc/html/Serbian_Dictionary.html Naslovna strana rečnika iz 1818.]
| wiktionary = <!-- Wiktionary -->
| wikiversity = <!-- Wikiversity -->
| wikibooks =
| wikisource = Аутор:Вук Стефановић Караџић
| wikiquote = Вук Стефановић Караџић
| wikinews = <!-- Wikinews -->
}}
* [http://www.sanu.ac.rs/Clanstvo/IstClan.aspx?arg=241, Биографија на сајту САНУ]
* [https://books.google.com/books?id=PPxDAAAAYAAJ&pg=PP3#v=onepage&q&f=false Вук Стефановић Караџић. Писменица сербскога језика по говору простога народа (1814)]
* [http://www.rastko.rs/knjizevnost/vuk/index.html Вук Стефановић Караџић на пројекту „Растко“]
* [http://web.archive.org/web/20160321094841/http://ebooks.antikvarne-knjige.com/vukov-bukvar/ Први српски буквар 1827 - Електронска књига]
** [http://web.archive.org/web/20160315171852/http://ebooks.antikvarne-knjige.com/vuk-pripovjetke-1853/ Приповијетке 1853] {{PDF}}
** [http://web.archive.org/web/20160306122651/http://antikvarne-knjige.com/elektronskeknjige/detail-item_id-14 Црна Гора и Црногорци 1837] {{PDF}}
* {{АСК|Српске народне приповијетке|19|9}}
Књиге
* [http://www.findagrave.com/cgi-bin/fg.cgi?page=gr&GSvcid=1462&GRid=19471& Информација о његовом гробу (у Бечу)] {{ен}}
* [http://www.staff.amu.edu.pl/~sipkadan/vuk1.html Вук Стефановић Караџић] и [http://www.staff.amu.edu.pl/~sipkadan/vuk2.html реформа азбуке] {{ен}}
* [http://web.archive.org/web/20100318022637/http://suc.org/culture/history/Hist_Serb_Culture/chc/html/Serbian_Dictionary.html Насловна страна речника из 1818.] {{ен}}
* [http://web.archive.org/web/20090223213743/http://cirilica.org/dokumenti/jezik/Vuk-i-rasulo.html Вук и језичко расуло]
* [http://www.novosti.rs/dodatni_sadrzaj/feljtoni.120.html?item_id=561 „Дар и порок Димитрија Караџића“], Будимир Поточан, [[Вечерње новости]], фељтон, 9 наставака, 10. - 18. април 2007.
* [http://www.novosti.rs/dodatni_sadrzaj/clanci.119.html:278913-Smrt-u-bunilu Геније са штулом], Голуб Добрашиновић, Вечерње новости, фељтон, 10 наставака, 17. - 26. фебруара 2008.
* [http://www.istorijskabiblioteka.com/art:vukove-slepe-pevacice Историјска библиотека: Вукове слепе певачице]
* [http://punjenipaprikas.com/efemerni-spektakl-povodom-prenosa-tela-vuka-karad%C5%BEi%C4%87-iz-be%C4%8D-u-beograd-1897-godine Пренос тела Вука Караџића 1897. године]
{{Commonscat|Vuk Karadžić}}
{{Српске епске народне пјесме}}
{{Lifetime|1787|1864|Karadžić, Vuk Stefanović}}
{{DEFAULTSORT:Караџић, Вук Стефановић}}
[[Kategorija:Srpski lingvisti]]
[[Категорија:Рођени 1787.]]
[[Kategorija:Slavisti]]
[[Категорија:Умрли 1864.]]
[[Kategorija:Troslovnik-V]]
[[Категорија:Вук Стефановић Караџић|*]]
[[Kategorija:Skupljači narodnih zagonetaka]]
[[Категорија:Српски историчари]]
[[Kategorija:Biografije, Loznica]]
[[Категорија:Учесници Првог српског устанка]]
[[Kategorija:Lingvisti]]
[[Категорија:100 најзнаменитијих Срба по САНУ]]
[[Категорија:Чланови Друштва српске словесности]]
[[Категорија:Лозничани]]
[[Категорија:Слависти]]
[[Категорија:Почасни грађани Загреба]]
[[Категорија:Доктори филозофије]]
| 