Ivo Andrić – razlika između verzija
Uklonjeni sadržaj Dodani sadržaj
m Bot: dodato Authority control |
m Bot: kozmetičke izmjene |
||
Red 16:
[[Datoteka:Ivo Andric declaring himself as Serb.jpg|thumb|left|Za potrebe izdavanja lične karte Andrić je 1951. izjavio srpsku narodnost]]
Ivo Andrić je rođen [[9. 10.|9. oktobra]] [[1892]]. godine u [[Travnik]]u, mahala Zenjak broj 9, [[Bosna i Hercegovina]] u obitelji Antuna Andrića, sudskoga podvornika i Katarine Pejić. Djetinjstvo je proveo u [[Višegrad]]u gdje je završio osnovnu školu. Andrić [[1903]]. godine upisuje Veliku gimnaziju, najstariju bosansko-hercegovačku srednju školu u [[Sarajevo|Sarajevu]], a [[filozofija|filozofiju]] - odsjek za slovenske književnosti i istoriju u [[Zagreb]]u, [[Beč]]u, [[Krakov]]u i [[Graz|Gracu]]. Doktorsku disertaciju "Razvoj duhovnog života u Bosni pod uticajem turske vladavine" (''Die Entwicklung des geistigen Lebens in Bosnien unter der Einwirgung der turkischen Herrschaft'') Ivo Andrić je odbranio je na Univerzitetu u [[Graz|Gracu]] [[1924]]. godine. Njegova rodna kuća je danas otvorena kao muzej - Memorijalni muzej-kuća Ive Andrića.
Kao gimnazijalac, Andrić je vatreni pobornik integralnog jugoslavenstva, pripadnik je naprednog nacionalističkog pokreta [[Mlada Bosna]] i strastveni je borac za oslobođenje južnoslovenskih naroda [[Austro-Ugarska|Austrougarske]] monarhije.
Red 32:
Pisac nije ulazio u književne eksperimente koji su dominirali u to doba, nego je u klasičnoj tradiciji realizma 19. veka, plastičnim opisima oblikovao svoju vizuru Bosne kao razmeđa istoka i zapada, natopljenu iracionalizmom, konfesionalnim animozitetom i emocionalnim erupcijama, ponajviše na erotskom polju. Ličnosti su pripadnici sve četiri etničko-konfesionalne zajednice (Bošnjaci, Jevreji, Hrvati, Srbi - uglavnom prozvani po konfesionalnim, često pežorativnim imenima (Vlasi, Turci)), uz pojave stranaca ili manjina (Židovi, strani činovnici), a vremensko razdoblje pokriva uglavnom 19. vek, ali i prethodne vekove, kao i 20.
Treća faza je obeležena opsežnijim delima, romanima ''Na Drini Ćuprija'', ''Travnička hronika'', ''Gospođica'' i nedovršenim delom ''Omerpaša Latas'', kao i najznačajnijim ostvarenjem toga razdoblja, pripovetkom ''Prokleta avlija''. Uz izuzetak ''Gospođice'', realističkog psihološkog romana smeštenog u srpsku palanačku sredinu, ostala dela su uglavnom locirana u Bosni, u prošlost ili u narativni spoj prošlosti i sadašnjosti.
Ocena Andrića kao romanopisca daleko je od jednoznačne: po nekima je pisac, na zasadama franjevačkih letopisa i spore, sentencama protkane naracije, uspeo da kreira upečatljiv svet "orijenta u Evropi"; po drugima je Andrić autentični autor kraćega daha, poput Čehova, pa je najbolji u novelama i pripovetkama, dok mu odriču vrednost postignuća u većim kompozicijama. Bilo kako bilo, Andrić je u svetu uglavnom poznat po svoja dva romana, ''Na Drini ćuprija'' i ''Travnička hronika'' (prvi je pisan tokom Drugog svetskog rata u Beogradu).
Piščevo se pripovedanje u navedenim delima odlikuje se: uverljivo dočaranom atmosferom, upečatljivim opisima okoline i ponašanja, no ne i psihološkim poniranjem - većina je Andrićevih likova (osim franjevaca) gonjena biološkim imperativima i determinizmom u ponašanju koji podseća na naturalističku školu 19. stoljeća. Osim tih dela, autor je objavio i niz pripovedaka, putopisne i eseističke proze, te verovatno najbolje delo kasne faze, zbirku aforističkih zapisa ''Znakovi pored puta'' (posthumno izdane), nesporno jednu od svojih najvrednijih knjiga.
Red 42:
''Umetničko stvaranje'' je po Andriću složen i naporan čin koji se vrši po diktatu čovekove nagonske potrebe za stvaranjem. U osnovi nagonska, čovekova potreba za lepotom je odabrana od umiranja i zaborava; ona je dijalektička suprotnost zakonima prolaznosti. U igri jagnjeta iz alegorijske pripovetke ''Aska i vuk'' simblozovan je umetnički nagon čovekov kao „instiktivan otpor protiv smrti i nestajanja“ koji „u svojim najvišim oblicima i dometima poprima oblik samog života“. Umetnost i volja za otporom, kazuje Andrić na kraju ove pripovetke, pobeđuje sve, pa i samu smrt, a svako pravo umetničko delo je čovekova pobeda nad prolaznošću i trošnošću života. Život je Andrićevom delu divno čudo koje se neprestano troši i osipa, dok umetnička dela imaju trajnu vrednost i ne znaju za smrt i umiranje.
* ''Stvaralački akt'', po Andrićevom shvatanju, nije prost reproduktivan čin kojim se gola fotografije unosi u umetničko dela. Umetnost, istina, mora da ima dubokih veza sa životom, ali umetnik od materijala koji mu pruža život stvara nova dela, koja imaju trajnu lepotu i neprolazan značaj. Fenomen stvaralaštva ogleda se u tome što umetnici izdvajaju iz života samo one pojave koje imaju opštije i dublje značenje. Dajući takvim pojavama umetnički oblik, umetnici ih pojačavaju „jedva primetno za jednu liniju ili jednu nijansku u boji“, stvarajući umetničku lepotu koja otada sama nastavlja svoju slobodnu sudbinu. Sve što u životu posotoji kao lepota – delo je čovekovih ruku i njegova duha. Sastavni je deo „života i autentičan oblik ljudskog ispoljavanja“, stvoren za jedan lepši i trajniji život.
* ''Mostovi i arhitektonske građevine'' najbolje ilustruju Andrićevo shvatanje trajnosti lepote koju čovek stvara. Anonimni neimar iz ''Mosta na Žepi'' spasava se od zaborava time što svoju stvaralačku viziju prenosi u kamenu lepotu luka razapetog nad obalama pod kojima, kao prolaznost protiču hučne vode Žepe. Funkcija umetnosti je i u naporu umetnika da svoje delo uključi u trajne tokove života da čoveka izvede iz „uskog kruga... samoće i uvede ga u prostran i veličanstven cvet ljudske zajednice“.
* ''Postojanje zla u čoveku i životu'' ne sme da zaplaši umetnika niti da ga odvede u beznađe. I zlo i dobro, kao dijalektičke autonomne sile, samo su latentnost života i ljudske prirode. Dužnost je umetnika da otkriva i jedno i drugo, ali, istovremeno, i da svojim delom utire put spoznaji da je moguće pobediti zlo i stvoriti život zasnovan na dobroti i pravdi.
* ''Umetnost'' je dužna da čoveku otkriva lepotu napora podvižnika koji koračaju ispred savremenika i predosećaju buduće tokove života. Tako umetnostt stalno otvara perspektive životu pojedinaca, naroda i čovečanstva, u podvizima i porazima onih koji su predhodili umetnost nalazi nataložena iskustva čovečanstva. Prohujala stoleća sublimišu svoja iskustva oko nekolikih svojih legendi, koje potom inspirišu umetnika. Smisao savremenosti je u stvaralačkom prenošenju iskustva prošlosti u one vrednosti savremenog stvaranja koje će nadživljavajući nas, korisno poslužiti potomcima.
„Samo neuki nerazumni ljudi – kaže Andrić – mogu da smatraju i da je prošlost mrtva i neprolaznim zidom zauvek odvojena od sadašnice. Istina je, naprotiv, da je sve ono što je čovek mislio i osećao i radio neraskidivo utkao u ono što mi danas mislimo, osećamo i radimo. Unositi svetlost naučne istine u događaje prošlosti, znači služiti sadažnjosti“. Svrha umetnosti je u povezivanju prošlosti, sadašnjosti i budućnosti, u povezivanju „suprotnih obala života, u prostoru, u vremenu, u duhu“.
* Po Andrićevom shvatanju ''umetnik je'' i ''vesnik istine'', a njegovo delo poruka kojom se iskazuje složena stvarnost ljudske istorije. On je „jedan od bezbrojnih neimara koji rade na složenom zadatku življenja, otkrivanja i izgrađivanja života“. Opisujući svoje stvaralačke trenutke, Andrić kazuje: „Ni traga da se vratim sebi. Samo da mogu, kao surovo drvo i studen metal, u službi ljudske slabosti i veličine, u zvuk da se pretvorim i da ljudima i njihovoj zemlji potpuno razumno prenesem bezimene melodije života...“
* Govoreći ''o opasnostima koje vrebaju umetnika'', Andrić posebno upozorava na formalizam reči i dela: „Beskrajno nagomilavanje velikih reči sve nam manje kazuje što se više ponavlja i pod njim izdišu istina i lepota kao robinje“. Najdublji poraz dožvljuje onaj umetnik koji smatra da „prasak reči i vitlanje slika mogu biti umetnička lepota. Istina, svakom pravom umetničkom delu potreban je i estetski sjaj, ali on se ostvaruje samo u jednostavnosti. „Savršenstvo izražavanja forme – kaže Andrić – služba je sadržini“.
* Pružajući „zadovoljstvo bez patnje i dobro bez zla“, umetničko delo će pružiti čoveku najviši vid života – česta je poruka Andrićevog dela. Andrićeva vizija harmoničnog života budućeg čovečanstva zasnovana je upravo na uverenju da će umetnička lepota uništiti zlo i izmiriti protivurečnosti čovekovog bitisanja.jeva
Red 66:
* ''Anikina vremena'', [[1931]].
* ''Portugal, zelena zemlja'', putopisi [[1931]].
* ''Španska stvarnost i prvi koraci u njoj'', putopisi [[1934]].
* ''[[Razgovor sa Gojom]]'', esej [[1935]].
* ''Na Drini ćuprija'', roman [[1945]].
Red 72:
* ''Travnička hronika'', roman [[1945]].
* ''Na Nevskom prospektu'' [[1946]].
* ''Na kamenu, u Počitelju,''
* ''Priča o vezirovom slonu'', [[1948]].
* ''Prokleta avlija'', novela [[1954]].
| |||