Perikle – razlika između verzija
Uklonjeni sadržaj Dodani sadržaj
Red 44:
Važno je takođe da se razmotri pitanje opštih garancija za stabilnost poretka u doba Perikla. Kao što je rečeno, atinska narodna skupština koja se sastajala svakih deset dana imala je vrhovnu vlast u državi. Prema tome, ona je raspolagala i pravom da menja osnovne državne [[zakon]]e, koji su činili njen [[ustav]]. Stoga se, teorijski gledano, opasnost bitnih promena postojećeg državnog poretka javljala sa svakim sastankom građana na Pniksu. Da bi se sprečila ta opasnost, u Atini su postojale posebne institucije koje su atinskom ustavu garantovale izvesnu trajnost.
Najvažnija među njima bila je institucija '''γραφὴ παρανόμων''', tj. "tužba protiv onih koji su predložili loše zakone". Svaki građanin koji je želeo da pokrene ovu tužbu o tome je davao izjavu u skupštini. Zatim je morao da se zakune da neće to svoje pravo koristiti na štetu atinskog naroda, i posle toga bi on sam iznosio prigovor na bilo koji predlog koji je iznesen u skupštini ili na zakon koji je već bio usvojen, a koji je, po njegovom mišljenju, u suprotnosti sa postojećim zakonodavstvom. Takav prigovor odmah je obustavljao vrednost predloga, odluke ili zakona, a cela stvar ustupana je narodnom sudu – helijeji. U sudu je podnosilac pritužbe pred sudijama porotnicima dokazivao osnovanost svog protesta prema pravilima takmičarskog procesa. Kao branilac osporenog predloga, odluke ili zakona nastupao je onaj građanin koji ih je u svoje vreme podneo narodnoj skupštini ili posebna komisija koja je stvar sprovela u narodnoj skupštini. Saslušavši obe strane, sudije su donosile odluku. Ako je pritužba bila prihvaćena kao osnovana, onda su se osporeni zakon ili odluka ukidali, a građanin koji ih je u svoje vreme predložio odmah se pozivao na odgovornost pred sudom "zato što je sugrađane doveo u zabludu". Sud ga je mogao osuditi na veću novčanu kaznu ili na još strožiju kaznu uključujući i [[progonstvo]] ili [[Smrtna kazna|smrtnu kaznu]].[[U sadašnjosti je poznata čuvena Periklova rečenica koju je izgovorio za vreme jednog suđenja:"Nemojte ljudi krv prolivati kad sve može pametna reč da učini".]]
Na taj način, za svaki svoj predlog u narodnoj skupštini građanin je odgovarao svojom imovinom i životom, i nije bio odgovoran samo pred organima države već i pred svakim drugim atinskim građaninom. Međutim, u korišćenju prava pritužbe svakog građanina na protivzakonitosti bile su moguće i zloupotrebe: bilo je i takvih koji su hteli da koriste pravo "grafe paranomon" u cilju nanošenja štete [[Država|državi]]. Takva mogućnost takođe je bila predviđena atinskim zakonodavstvom: ako je helijeja odbacila pritužbu podnesenu putem "grafe paranomon" i ako je za njenog podnosioca glasalo manje od jedne trećine porotnika, onda su tog podnosioca na licu mesta pozivali na sudsku odgovornost zbog neosnovanosti pritužbe i mogli su mu izreći srogu kaznu. Drugu garanciju stabilnosti postojećeg poretka predstavljala je naročita procedura za sprovođenje zakona. U državnom pravu Atinjana treba razlikovati zakone – nomoje i obične odluke – [[Psefizma|psefizme]]. Psefizme su imale kauzalan karakter, a zakoni – opšti. Za sprovođenje običnih odluka nije bila potrebna neka naročita procedura; nasuprot tome, sprovođenje zakona bilo je skopčano sa proceduralnim pravilima kojima se namerno odlugovlačilo njihovo pretresanje kako bi se narodna skupština sačuvala od opasnosti da na brzinu i nepromišljeno donese neku odluku.
| |||