|
* [http://quran.muslim-web.com/ Kur'an na arapskom jeziku]
* [http://www.e-mushaf.com Multiple Translation of the Qur'an]
<!--
Kuran je jedna od prvih pisanih knjiga u Arabiji. On je napisan u ranoj formi klasičnog književnog arapskog jezika, poznatog u engleskom jeziku kao "Kuranski" arapski. Postoji nekoliko ostalih primera arapskog iz tog vremena.(Mu'allaqat, ili suspendirana oda, za koju se veruje da je jedan primer arapskog jezika pre islama; ostali kažu da je kreirana posle Muhameda Preživelo je samo pet natpisa iz predislamskog arapskog jezika.)
Ubrzo nakon smrti Muhameda 632. godine, Islam se proširio izvan Arabije, te osvojio znatan deo tadašnjeg Rimskog carstva, usled tek završenih ratova između Vizantije I Persije pod vođstvom cara Iraklija koji su ostavili za sobom veliki nenastanjen prostor i razrušene gradove. Arapi su se morali suočiti s milionima stranih osoba, s kojima su morali na neki način komunicirati. Jezik se brzo menjao da bi mogao odgovoriti novonastaloj situaciji, gubeći na svojoj složenosti i nejasnom rečniku. Nekoliko generacija nakon Prorokove smrti, mnoge reči korištene u Kuranu postale su nejasne za obične ljude koji su govorili svakodnevni arapski, budući da je arapski jezik evoluirao velikom brzinom, a Kur'an i jeste zapisan književnim jezikom, a ne pučkim govorom. Beduini su govorili izmenjenim jezikom, prihvatljivo malom brzinom izgovaranja, tako da su rani arapski leksikografi njih tražili kako bi im objasnili nerazumljive reči ili neke tačke gramatike. Delom zbog potrebe religije da objasni Kuran slabijim govornicima, arapska gramatika i leksika su postale značajne nauke, pa je model za literarni jezik zadržao do danas taj govor iz Kuranskih dana, prije nego neki od trenutno važećih dijalektata
Muslimani smatraju Kur'an velikim i značajnim zbog njegove poezije i doteranosti, kao i da je ta njegova literarna perfekcija dokaz njegovog božanskog porekla. Budući da je ta perfekcija vidljiva samo za govornike arapskog jezika, stoji kao još jedan razlog zašto se samo originalni arapski tekst smatra kao pravi Kuran. Prevodi su smatrani manje sjajni, radije kao tumačenjima Božjih poruka, nego li same izravne Božje objave. Tradicionalno ravnanje prevodima i publikacijama Kur'ana traži da objavljena knjiga ne nosi jednostavni naslov "Kur'an". Naslov uvek mora sadržati odredbeni pridjev (sprečavajući konfuziju sa ostalim "recitacijama", u arapskom smislu), pa zbog toga najviše izdanja Kur'ana nosi naslove poput Sveti Kur'an, Plemeniti Kur'an, Kur'an Časni i sl.
Svaki priznati znanstvenik islamske škole trebao bi moći čitati i razumevati Kur'an u njegovoj izvornoj formi. Mnogi muslimani, deca i odrasli, uključujući i one koji uopste ne razumeju arapski jezik niti ono što pamte, uče Kuran napamet, delimično ili u celini, u izvornom obliku, radi obavljanja molitve - namaza, što kod katolika korespondira liturgijskom obredu ili misi.
Kuran(al-Qur'an)ono sto je za citanje,recitovanje,potice od reci qara'a-citati,sveta je knjiga muslimana koja se cesto naziva i al-Kitab i al-Mushaf>>Ukoricena knjiga<<
Prema teoloskom shvatanju muslimana to je zbirka bozanskih otkrovenja
prenetih Muhamedu od strane Dzabraila u razlicitim intervalima njegove misije.
Kuran je osnovni izvor islamskog ucenja,u njemu su sadrzani osnovni principi vere,morala i prava.
To je skup propisa na osnovu kojih ce se kasnije razviti duhovni i materijalni zivot muslimana.
Ova otkrovenja Muhamed je objavio za vreme svoje misije tokom 23godine,izmedju 610.-632.prvo u Meki a zatim i u Medini.
Dvojak je razlog zasto su otkrovenja objavljivana postepeno:
1)Mnoga otkrovenja su objavljivana u odredjenim situacijama zavisno od uslova
2)Postepeno objavljivanje je imalo cilj da duhovno pripremi zaostali narod da sa dubokim uverenjem prihvati novu relegiju koja nije uticala samo na mnogobozacku religiju Arapa vec i na drustvene i ekonomske odnose.
Arapi su u vreme pojave islama vecinom bili idolopoklonici.
Njihova religija nije imala mitologiju,niti predstavu o monoteizmu.
U pocetku ona je predstavljala kult kamena,izvora,drveca za koje su Arapi verovali da su oduhovljeni.
Obozavali su priprodne sile,klanjali se zvezdama a od kamena su klesali idole koji su
predstavljali njihove bogove.Svako pleme je imalo svog idola koji se zajedno sa svim ostalim idolima nalazio u Kabi,u Meki.
Pored klanjanja idolu svog plemena,oni su se klanjali i crnom kamenu.
Ukinuti sve to odjednom i nametnuti novu veru bilo je veoma rizicno.
Prema islamskom ucenju,Kuran je bozja rec,vecna,nestvorena,koja je pre stvaranja sveta bila napisana na jednoj,po bozjoj volji,cuvanoj tabli na nebu.
Bozji glasnik Dzabrail dolazio je s vremena na vreme da Muhamedu procita jedan,odredjeni,deo Kurana.
Muhamedu nije ostalo nista drugo do da to verno reprodukuje ljudima i rastumaci.
Muhamed je ovozemaljski covek koji je od Alaha odredjen ili izabran da ljudima prenese Bozju volju.
Dok je Muhamed ziveo u Meki bilo je potrebno ucvrstiti i prosiriti novu veru te su otkrovenja za vreme prvih 13 godina uglavnom verske i moralne prirode.
U njima se govori kako je potrebno odbaciti idolopoklonstvo i neophodno verovati u Alaha.
Tu su iznete i nagrade za one koji nedvosmisleno prihvate novu veru kao i kazne za nevernike.
Veliki broj propovedi tog vremena sastoji se od opisa sudnjeg dana,pakla i raja.
Kada je presao u Medinu-622.god.-koja se uzima kao prva u muslimanskom racunanju vremena-jer je to najvazniji datum u istoriji islama,tema se menja.
Ova medinska otkrovenja sadrze izlaganja osnovnih religioznih duznosti koja su data u vidu obaveza kojih su muslimani duzni da se pridrzavaju:klanjanje
,post,hodocasce,davanje mislostinje.Kuran se ovde javlja i kao tvorac pravnih normi koje regulisu
pitanje braka,razvoda,nasledstva-postavlja osnovne principe prava.
U Medini je objavljen i skup politickih normi i pravila o medjusobnim odnosima vernika.
1)Dogme u koje treba nepokolebljivo verovati,a to je vera u jednog Alaha,U njegove Andjele,njegove Knjige,njegove Poslanike I Sudnji dan.
To je muslimanski credo,a to su osnovni principi koji odredjuju granice izmedju vernika I nevernistva.
Ne verovati u bilo koju od ovih dogmi znaci biti otpadnik od Islama.
2)Moralne norme ciji je cilj da oplemeni ljudse duse,da ih dovede do uzvisenih ideala s jedne strane I ocisti ih od losih osobina sa druge strane.
3)Upucivanje ljudi na razmisljanje o svemu onome sto je Alah stvorio na nebu I zemlji,da bi se uverili u Bozju tajnu I njegovu stvaralacku moc kao I da nastoje da ove tajne otkriju radom i razmisljanjem.
4)Price o drugim narodima,prorocima I dogadjajima.
5)Opomene,zastrasivanja I pretnje ovozemaljskim I onozemaljskim kaznama,kao I obecanjablagodeti na ovom I onom svetu.
6)Odredbe prakticne prirode koje su u Kuranu definitivno odredjene ili su postavljene osnove a koje se ticu odnosa ljudi I Boga.
Ovde spadaju odredbe kulta,klanjanje,post,hodocasce,krivicnog I ratnog prava.
Kao I niz odredbi koje se odnose na regulisanje drustvenog zivota,odnosa izmedju bogatih I siromasnih.
Iako je autenticnost Kurana prihvacena kao nepobitna cinjenica I na Istoku I u Evropi,postoje razlike izmedju naucnika muslimana I naucnika nemuslimana u vezi sa izvorima Kurana.
Za naucnika muslimana problem izvora Kurana ne postoji jer je Kuran Bozja rec a Muhamed ima samo ulogu posrednika da prenese Bozju volju.
Za ovakvo svoje tvrdjenje oni se pozivaju na mnoge ajete iz Kurana.
To sto u Kuranu I u ranijim svetim knjigama ima slicnih mesta,po njima ne treba da nas cudi,jer sva otkrovenja poticu iz jednog izvora.
Psalmi,Tora,Jevandjelje,takodje su Bozje knjige.
Evropski islamisti koji misle da je Kuran Muhamedovo delo I koji u njegovom tekstu nalaze mnogo slicnih odlomaka sa onima iz ranijih svetih knjiga postavili su pitanje izvora kojima se Muhamed mogao sluziti.
Prema rezultatima evropske islamistike,u Kuranu se mogu izdvojiti 3 grupe osnovnih elemenata:
1)Jevrejsko-hriscanski
2)predislamski
3)novi elemenat
Novi elemenat koji cini da se silam razlikuje od ostalih religija.
Dugo se raspravljalo o tome sta je u Kuranu peuzeto iz Jevrejsko-hriscanskih izvora I kako je Muhamed,prema evropskim islamistima,mogao do njih da dodje.
Kljucno pitanje je da li je Muhamed bio pismen ili ne.Ako jeste-mogao je da procita knjige koje su postojale u njegovo vreme.
Islamski naucnici zeleli su da dokazu bozansko poreklo Kurana time sto je ova knjiga poslata nepismenom coveku I da Muhamed nije mogao da,bas iz tog razloga,koristi jevrejsko-hriscanske knjige.
Ovu tezu su prihvatili I neki evropski orijentalisti.
Najnovija istrazivanja evropskih arabista sumnjaju da je da je Muhamed bio pismen.
U Meki je u vreme pojave islama bilo oko 15 pismenih ljudi.
Da je Muhamed i bio pismen,on ne bi mogao da cita tudje svete knjige jer je on znao samo arapski jezik.
Price o stvaranju sveta,Adamu,Evi,Kainu I Avelju,Idrisu(Henon),Harutu.Marutu,Nuhu(Noj),Ibrahimu I Vavilonskom kralju Namrudu,Lutu(Lotu),Davidu I Solomonu,Mojsiju nalzaimo I u Starom zavetu I u Kuranu,dok price o Mariji I Isusu nalazimo u Novom zavetu.
Pitanje je kako su ove price I legende dospele u Kuran.
Jedan od odgovora je da su dospele preko apokrifa Starog zaveta,jevrejske Hagade I apokrifa Novog zaveta,koji su kruzili medju jevrejima I hriscanima u arabiji.
To sto su price prenete iz Hagade I raznih apokrifnih jevandjelja a ne direktno Iz Starog I Novog zaveta za Kuran nije od osobite vaznosti.
Jer njihov cilj nije da se istorijski tacno odredi vreme,mesto I licnosti dogadjaja.Tako su nastala izvesna neslaganja u hronologiji ili u imenima licnosti u Kuranu I drugim svetim knjigama ali to nije bitno jer se za njih u Kuranu kaze da su samo price.
Cilj im je da pedagoski-da ljudi iz njih izvuku korisne pouke.
Muhamed se dakle upoznao sa legendama Starog I Novog zaveta prilikom svojih putovanja.Muhamed nije imao da stvori novu veru,ni da ukine ranije monoteisticke religije vec da potvrdi ranije svete knjige I da ih ocisti od falsifikata.
Ovo ciscenje obuhvata par razlika izmedju islama,jevrejstva I hriscanstva.
Isus je po Kuranu bozji prorok ali on je samo covek.
Obican smrtnik,sin Marije a ne sin bozji.Reci da bog ima sina predstavlja bogohuljenje ali reci da Isus ili Mojsije nisu bozji proroci znaci biti otpadnik od islama.
Kuran odbacuje verovanje da je Isus razapet.Jevreji su razapeli nekog drugog umesto njega.Isusa je Bog podigao na nebo.Sveti duh je izjednacin sa arhandjelom Gavrilom cija se funkcija sastoji da prenosi prorocima otkrovenja.
Marije ostaje ‘’devica Marija’’ ali gubi titulu ‘’majke bozje’’.
Andjeli nam nisu predstavljeni na odredjenoj visini izmedju coveka I boga jer bi to znacilo idolatriju.
U ocima jevreja I hriscana prorok je covek u kome pociva bozji duh,po Kuranu prorok je smao glasnik.
Izmedju ljudi I boga nema nikakvog posrednika,nikakvog boga koji je postao covek,nikakvih andjela koji su nizi od boga a visi od ljudi.Nema apostola I svetaca koji poseduju natprirodnu moc,nema hijerarhije svestenstva.
Kult svetaca ce se u islamu razviti tek posle stvaranja arapske imperije.
Svestenici nemaju nikakvu svetu tajnu,oni ne obavljaju pricesce I nemaju nikakav sveti karakter.
Svaki musliman moze obavljati bilo koju versku duznost samo ako zna kako se to radi.
Po islamu Alah predstavlja apstraktnu sustinu koja se manifestuje u sazdanju svega sto postoji,u stvaranju svih bica.
Manifestuje se kroz stvaranje univerzuma.
Karakteristike Alaha su svemogucnost I nedokucivost.
Bozje jedinstvo je za muslimane osnovna dogma,daleko stroza nego u ostalim religijama:”Nema drugog boga do Alaha,a ovaj Alah je jedan jedini’’.
Ako je milostiv I milosrdan,on je I svemoguc I strasan.
On je unistio nekoliko zabludelih naroda.Slicno je Muhamed postupio I sa predislamskom religijom Arapa.
Porusio je njihove idole,zabranio da se ziva zenska deca zakopavaju,zabranio je alkohol,kocku I svinjsko meso,pravo da se zena daje u nasledstvo ali je zadrzao hodocasce u Meku,zadrzao je verovanje u dzinove(dobre I zle duhove),legendarne price o nestalim narodima,srodstvo po mleku,poligamiju,ropstvo,vencani dar,svojevoljno otpustanje zena.
Kuran se nije pojavio da srusi sve ono na cemu su ljudi vec zasnovali svoj zivot.
On je prihvatio sve ono sto je smatrao dobrim I korisnim,mnoge ranije odredbe je ublazio,izmenio a neke I odbacio.Pravi se ostra granica izmedju Kurana I Hadisa(islamske tradicije I koji predstavlja reci I dela Muhamedova).Rec ‘’hadis’’-predanje,versko ili obicno.Kasnije je dobila znacenje vesti o onome sto je Muhamed rekao ili uradio.Danas ona znaci samo versko predanje.
Tako je I nastala nauka o hadisu.Kuran se redovno belezio ili ucio napamet dok hadis nije belezio u vreme Muhameda.Za vreme IV halife Alije javljaju se razne frakcije u islamu-bilo je potrebno potraziti jos jedan izvor a taj je mogao da bude u onome sto je Muhamed radio.
Hadisi nisu bili skupljani I kodifikovani,Muhamedovi drugovi su umrli,tako da su
Predstavnici razlicitih stranaka I grupa poceli da stvaraju razlicite apokrifne hadise pripisujuci ih I Muhamedu.
Skupili su citave recenice iz Starog zaveta,rabinske recenice,izreke iz jevandjelja,indijske mudrosti I persijske poslovice I stavili ih pod hadis.
Islamski naucnici su odmah pristupili kritickom odabiranju hadisa.
U devetom veku je nastalo 6knjiga koje su priznate kao kanonske.Hadis je posle Kurana najvazniji izvor.
Rezultati modernih kritickih istrazivanja slazu se sa tradicionalnom verijom da za vreme Muhamedovog zivota nije bila sastavljena definitivna recenzija Kurana.
Cim je Muhamedu bilo preneto neko otkrovenje pisari su ga zapisivali.Iako se sav taj materijal sakupljao I cuvao nije se pristupalo sastavljanju definitivnog korpusa otkrovenja za vreme Muhamedovog zivota.Posle njegove smrti to se moralo uciniti jer su se javile razlike u nacinu recitovanje I ortografiji.
Abu Bakr(prvi halifa)naredio je Zejd ibn Sabitu,Muhamedovom pisaru-da sve delove Kurana sastavi u jedan korpus.Taj korpus je bio predaT Muhamedovoj udovici Hafsi,cerki drugog halife Omera.
Kako se islam naglo sirio tako su nastale I razlike u recitovanju Kurana.
Po osnovnom naredjenju 645.godine cetiri pisara su se sastala I napravila recenziju u cetiri primerka koji su bili poslati u Meku,Basru,Kufu I Damask.Time je bila obezbedjena idensticnost tksta Kurana.Kasnije je bila preuzeta jos jedna reforma koja se odnosila na reformu arapskog pisma.
Zasluga za to pripada recitatorima:
Abajdullah ibn Zejdu
Al_Hadzadzu
Ta reforma je obuhvatila vokalizaciju teksta,unosenje dugih vokala,stavljanje dijakritickih tacaka iznad I ispod pojedinih slova.
Jezik Kurana je bio predmet mnogih diskusija.Islamski filozofi prvih generacija smatrajuci Kuran bozjom knjigom oslanjali su se na to da je objavljen na cistom arapskom jeziku.
Smatrali su da je Kuran objavljen na cistom arapskom jeziku I da u njemu nema nikakvih pozajmljenica.
Kasnija izucavanja utvrdila su stotinak reci iz abasinskog,aramejskog,turskog,jevrejskog,persijskog,grckog I latinskog porekla.
Qalam-arap.,kalamos-grc.,qaluma-sirski
Sto se tice jezika na kojem je objavljen,arapski filozofi tvrde da je pre pojave Muhameda postojala jedna oblast gde je govorni jezik bio istovetan sa knjizevnim jezikom,jezikom predislamske poezije koja se danas uzima kao uzor cistote jezika.
Hidzaz sa Mekom I Medinom je bio centralni deo ove oblasti.
Posto je Muhamed iz Meke,on je Kuran morao da objavi na svom dijalektu Kurejsita,jezik Meke je jezik na kojem je Kuran objavljen.
Ova teorija naizlazi na mnoge prepreke.
Nije sigurno da su tada postojale lingvisticke norme.Tesko je verovati da je u Meki bio najcistiji jezik jer je Meka bila trgovacki centar,grad hodocasnika izlozen lingvistickim uticajima iz Jemena,Sirije I Nedzda.
Po Vollersu,jezik Kurana je adaptacija dijalekata Hidzaza normama jezika Kurana.
Najenoviji rezultati dokazuju da je Kuran objavljen na jeziku koji su upotrebljavali pesnici I besednici,koji nije bio jezik Hidzaza I nije predstavljao kombinaciju govornog jezika I jezika poezije.
Kuran je podeljen na 114 sura nejednake duzine.Najduza- 60 strana,najkraca-dva reda.
Kairsko izdanje-Fuada,1923.,uzima se kao uzorno.
Sure su poredjane po duzini,od najduze gradacijski do najkrace.
Ovakav poredak je dat naopako.
Najduze sure objavljene u Medini su stavljene na pocetak a najkrace,objavljene u Meki,su stvaljene na kraj.
Svaka sura je podeljena na stihove-ajete’’bozje znakove’’.Ima 6 236 ajeta.
U medinskim otkrovenjima mogu d abudu dugacki do jedne strane dok se nalaze I ajeti od 2 reci.
Svaka od 114 sura(poglavlja)ima jedan ili dva naziva,po nekoj prici koja se izdvaja od ostalih.
Posle naslova dolaze obavestenja o mestu otkrovenja(Meka ili Medina)kao I broj ajeta.
U pojedinim izdanjima navodi se sura koja hronoloski prethodi.
Zbog potrebe kulta,Kuran je podeljen na 13 partija od kojih svaka ima dvadesetak strana.
Podele su prakticne prirode I obelezene su na marginama.
Na pocetku svake sure nalazi se Bismila-‘’U ime Alaha milostivog,milosrdnog’’.Ova formula je upotrebljavana pre recitovanja Kurana jos za vreme Muhamedovog zivota.
Ona je postala deo svakidasnje prakse muslimana.
Na pocetku izvesnog broja sura nalaze se sigle(skracenice)alif,lam,mim,nun…Proste ili sastavljene od par slova.Mnogi pokusavaju da ih protumace.neki su se ogranicili na to da su slova bozja tajna I d au to ne treba zalaziti.
STIL KURANA
Kuran je religiozni,pravni I moralni kodeks muslimana .Cak I arabisti koji nisu naklonjeni islamu priznaju da je stil Kurana savrsen.Stil Kurana nema nikakve veze sa poezijom koja je vec u njegovo vreme bila striktno podredjena pravilima metrike.
Ibn Haldun,osnivac filozofije istorije,rekao je da stil Kurana izgleda kao raznoliko prozno delo,ali njegov stil izlazi iz okvira I slobodne I rimovane proze.
Islam nije potvrdjen nikakvim cudima.Kao najbolji dokaz svoje misije Muhamed je navodio Kuran.
U Kuranu je na tri mesta bacen izazov Muhamedovim neprijateljima:
1)pozvao ih je da napisu knjigu slicnu Kuranu
2)da sastave bar deset poglavlja(sura)
3)da sastave bar jednu suru po ugledu na Kuran
Vazna odlika Kurana je nemogucnost njegovog podrazavanja,kako u stilu tako I u znacenju.Tokom istorije postojale su licnosti koje su pokusavale da negiraju ovu odliku Kurana:Ibn –Ravendi,Isa ibn Sabit,Abu l-Ala al Ma’ari.
Islamsko drustvo se ipak opredelilo za dogmu o nemogucnosti podrazavanja islama.I u stilu Kurana postoje izvesne razlike zavisno od vremena otkrovenja pojedinih sur.Mekanski stil:-stihovi su kratki,cine celinu jedinstvene rime,zvucne I bogate,slogovi su dugi I upadljivo akcentovani.Stil je eliptican,oratorski,vatren,pun zakletvi,naredbi I pretnji dok forma I sadrzina cine potpunu harmoniju.
Muhamed u Medini od pesnika vizionara postaje realisticki politicar,vatreni stil postaje redak sto predstavlja evoluciju u stilu Kurana.
Iako je Kuran,po misljenju Arapa,uzor cistog I gramaticki pravilnog jezika,na cetrdesetak mesta gramatika je zrtvovana rimi I ritmu.
Podela na stihove se zasniva na pojavi jedne rime ili assonance –fasila.
Posebna karakteristika stila Kurana predstavlja ponavljanje jednog ajeta u vidu refrena.Cesto se koriste stilske figure:metonimija,eufemija,ironija,metafora,personifikacija,hiperbola.
Od citaoca se trazi da poznaje Muhamedovu biografiju.
UTICAJ KURANA NA STVARANJE ARAPSKR KULTURE I CIVILIZACIJE
Kuran je Arape uveo u civilizaciju.Pojava Kurana predstavlja jedan od osnovnih faktora u formiranju I sirenju arapskog jezika.Potreba tumacenja Kurana dovela je do ocuvanja njegove jezicke cistote,pravilnog citanja I izgovaranja,do stvaranja gramatike I sintakse,koja se sa nekim izmenama zadrzala do danas.
Od srednjeg veka do danas,arapski jezik predstavlja vrstu diplomatskog jezika svih muslimana.
Kuran je u arapskoj literature otvorio nove horizonte.Potreba za njegovim izucavanjem dovela je do sakupljanja predislamske poezije.
Pod okriljem Kurana ce se razviti I serijatsko pravo cije ce naredbe ostati vazece do danas.
PREVODI KURANA NA SVETSKE JEZIKE
Ima vec devet vekova kako se Kuran prevosi na evropske jezike.
Prvi prevod na latinski jezik u prvoj polovini XII veka,posle prvog krstaskog rata,pripremio katolicki monah Robert Ketenezis koji je ziveo u Spaniji I poznavao arapski.
Hemannus Dahuata je preveo dva traktorata,jedan o Muhamedovoj doktorini a drugo o Muhamedovom zivotu.
Prvi prevod Kurana je bio namenjen misionarima I telozima za ‘’propagandu protiv islama’’
Da bi sto bolje sluzio nameni prevod je na mnogo mesta namerno iskrivljen.
Na zahtev Lutera,Buschmann je 1543. objavio ovaj prevod Kurana prididavski niz rasprava protiv islama.
1547.Anare Arrivabenea koji je posle preveden na nemacki I holandski
1647.Du Ryer-francuski prevod.
1691.u Rimu izlazi latinski prevod-na zahtev pape Inocentija XI
Od sredine XVIII veka javlja se realnije gledanje na islam.Cine ga pokusaji da se on shvati,umesto da se pobija I osudjuje.
Najbolji pokusaj u ovom pravcu predstavlja engleski prevod Kurana G.Sale-a(London 1743._koji je veoma vazan zbog Predgovora koji predstavlja ozbiljnu studiju o Arapima I Islamu.
Vazan datum u prevodu Kurana na evropske jezike je 1840.-nemacki prevod Ulmana I francuski prevod –Kazimirsky.
1861.-Rodwell-London-pokusaj da se sure poredjaju po redu.
Kod nas su Kuran preveli:
1)Koran-Mico Ljubibratovic(Hercegovac),Beograd 1825.
2)Causevic-Pandza,Kuran casni,Sarajevo1936.
Islam (arap.islam: predanost Bogu), monoteistička svetska religija nastala u Arabiji u VII veku. Utemeljio ju je Muhamed, a njeni sledbenici nazivaju se muslimani. Pripada tipu objavljene i pravne religije. Islam znači religiju (din), stav predanosti Bogu (iman) i civilizaciju (ovozemaljsko uređenje zajednice po islamskim zakonima). Islamska era počinje 622., kad Muhamed sa svojim pristalicama odlazi iz Meke u Medinu (hidžra).
Islam nastaje u VII. stolecu u polunomadskome politeističkom društvu Arabijskog poluotoka, gde je već bilo gradova s trgovačkom elitom. Karavani iz Meke i Jathriba trguju sa Sirijom i Palestinom, koje su onda bile unutar hrišćanskoga Vizantijskog Carstva. Na severoistoku je Persijsko Carstvo, na jugu nestorijanski Jemen, a na zapadu, s one strane Crvenog mora, monofizitska Etiopija. U Medini i nekim drugim arapskim gradovima živele su dobro organizovane jevrejske zajednice.
Islam će od jevrejstvai hrišćanstva preuzeti strog i radikalan monoteizam, nešto od gnostičkog učenja, a od predislamske arapske religije (džahilijet) zadrzace neke moralno-pravne propise i običaje (klanska solidarnost, poligamija, svetište Kaba). Uprkos tim složenim uticajima, islam će se oblikovati kao originalna religija, plod arapskoga religijskog iskustva. Četiri su izvora islama:
1. kuranska objava
2. Muhamedove reci i praktični primjeri (suna)
3. jednodušna saglasnost velikih islamskih zakono-znanaca (idžma)
4. teološko razmišljanje, logičke prosudbe po analogiji (kijas)
Islamsko verovanje sadrži sest temeljnih verskih istina, koje vernik prihvata i u njih cvrsto vjeruje:
1. verovanje u jednoga Boga (Allah), stvoritelja i nestvorena, svemogućeg i milosrdnog, koji je slao objave preko poslanika svim ljudima.
2. verovanje u anđele (meleke),neki od njih su:(Džibril, Mikil, Melek smrti i Israfil), verni Allahu i izvršitelji njegovih naredaba; anđeli pomažu vernicima protiv zla i slave Boga;suprotnost andjelima je iblis. Iblis (sejtan) navraca ljude na cinjenje losih djela.
3. verovanje u sve četiri pisane objave,koje su objavljene poslanicima:Davudu,Musau,Isau i Muhamedu (Davud-Zebur, Musa-Tevrat, Isa-Indzil i Muhamed-Kuràn")
4. verovanje u poslanike, za koje se zna da su poslani od Boga.U Kurànu ih je spomenuto dvadeset pet, a najpoznatiji su: Adem, Nuh, Ibrahim, Musa, Isa i Muhamed.
5. verovanje u sudnji dan; Dan kada ce ljudi odgovarati za ucinjena dela,bila dobra ili losa.
6. verovanje u predodredjenje ((kader));
Svaki musliman mora imati dobre medjuljudske odnose sa svima ljudima.Stoga,sve sto je dobro i pozitivno Islam prihvata,a sve sto je lose kategoricki odbacuje. U islamu je pet stupova (arkan) islama:
1. ispovest vere (kelime i sehadet) - Izgovaranje:("Nema drugog Boga, osim Allaha; a Muhamed je Božiji rob i Božiji poslanik");
2. obredna molitva (salat ili namaz) - Kojom se vernik približava Bogu,u toku dana pet je molitvi;
3. ramazanski post (saum) - Ustezanje od jela, pića, pušenja, polnih zadovoljstava i nepriličnog govora od zore do zalaska sunca, u toku ramazana koji traje trideset dana.
4. obvezni verski prinos (zekat) - Imcni muslimani dužni su od viška svoje imovine udeliti 2,5% za potrebe: siromašnih, učenika, bolesnika, starih i iznemoglih.
5. hodočašće u Meku (hadž)-Jedanput u zivotu za onoga ko je u stanju;
Islamski kalendar ima 12 lunarnih mjeseci. Petak (jevmul-džuma) je molitveni dan, kad mujezin sa minareta (danas preko razglasa) poziva vernike u džamiju. Onde imam predvodi zajedničko klanjanje i drži propoved (hutba). Glavni muslimanski blagdani su: Ramazanski bajram(Id al-Fitr) i Kurbaj-bajram (Id al-Adha).
Moral i pravo
Premda Kuran sadrži osnovno načelo naravnog zakona (činiti dobro, a izbegavati zlo) pa i postavku da ljudska dela vrede po nakani i unutarnjem stavu, islam je tipično pravna religija. Porodicne i društvene odnose detaljno propisuje serijatsko pravo. Šerijat znači put k Bogu, Božji zakon, a on ima četiri izvora (Kuran, suna, idžma i kijas). Šerijatsko pravo obuhvata pet kategorija:
1. ono što je Alah naredio
2. ono što je samo preporučio, ali nije propisao
3. ono što je ostavio neodređenim
4. ono što je otklonio, ali nije izričito zabranio
5. ono što je izričito zabranio.
Pravo tumače uleme, a u praksi po njemu sude kadije. Od VII. do IX. stoleća razvija se islamska pravna znanost (fikh) sa svoje četiri pravne škole (mezheb): malikitska (malikizam), hanefitska (hane-fizam), šafijitska (šafijizam) i hanbelitska (hanbelizam) škola.
U XIX i XX stoleću šerijatsko pravo doživljava krizu u susretu sa zapadnjačkim laičkim društvom i građanskim pravom. U islamskim zemljama danas je šerijatsko pravo uglavnom zadržano na području porodičnog prava (većina zemalja), negde je zamenjeno građanskim pravom a u nekim je zemljama na snazi u cijelosti .
Islamska zajednica (Uma)
Uma se okuplja oko jedinstvenoga dogmatskoga, bogoštovnoga i pravnog sustava. Jedinstvo i raznolikost dva su komplementarna obelezja te religijske zajednice. Jedinstvo proizlazi iz jednostavna i obuhvatna dogmatskog i bogoštovnog sustava, raznolikost iz različitih jezičnih, kulturnih i etničkih zajednica u koje se islam uklopio u prostoru i vremenu. Uma je nastala 622. u Medini kao religijska i politička zajednica, u kojoj se versko i društveno, bogoštovno i svetovno duboko isprepleću. Muhamed je Božji poslanik (prorok), ali i državnik, vojskovođa i diplomat. Izvor političke vlasti nije javno mnjenje te dogovor i ugovor prema njemu, već Alah koji je za to ovlastio svog poslanika. To jedinstvo religijskoga i političkoga kroz istoriju će obeleziti Umu i u susretu sa zapadnjačkim društvom, gde se to dvoje razlikuje i razdvaja, nametnuce muslimanima ozbiljne probleme. U islamu nema klera u kršćanskom smislu, već se svesteniku poverava određena verska služba (mujezin, imam, hatib, muftija). Kako je u središtu islama šerijat i šerijatsko pravo, glavni su verski službenici pravnici teolozi (ulema). U islamskim zemljama (dar-ul-islam) muftija je u skladu sa šerijatskim pravom rešavao slučaj i donosio rešenje, a kadija ga provodio u praksi. Kalif je bio više svetovni i politički zaštitnik islama, a ne vrhovni verski poglavar u užem smislu te reči. Džamija je ne samo bogomolja (kultno mjesto) već i ustanova s popratnom verskom školom (mekteb, medresa) i bibliotekom(kutubhana).
Islamska zajednica na samom svom početku (druga plovina VII stoljeća) podelila na sunite, haridžite i šijite. Premda je povod bio borba oko halifata ogranci su se s vremenom izdiferencirali pravno i dogmatski. Uz Kuran suniti prihvataju još tri izvora islama i šerijatskog prava (sunu, idžmu i kijas). Sijiti osporavaju treći izvor (idžma) i naglašavaju ulogu osobnog istraživanja (idžtihad). Zbog naglašavanja subjektivnog načela religioznog iskustva, šijiti su se dalje raščlanjivali na pojedine sekte (duodecimiti, septimiti, ismailiti, karmati, muteziliti). Novije su sekte šijitskog ishoda ahmadizam i babizam. Čuvajući zajednički dogmatski i bogoštovni okvir, sunizam se raščlanjuje na pravne škole i derviške redove. Suniti cine većinu (90%) u islamu, šijiti manjinu (10%).
* [http://www.ayatlar.org Kuran.] wav format
-->
[[Kategorija:Kuran| ]]
| 