Otvori glavni meni

Izmjene

Uklonjeno 49 bajtova, prije 3 godine
m/м
Bot: kozmetičke izmjene
Porodica Šešelj potiče iz [[Južna Hercegovina|Donje Hercegovine]], iz sela [[Mareva Ljut]] u [[Popovo polje|Popovom Polju]], nadomak sela [[Zavala (Ravno)|Zavala]]. Otac mu se zvao Nikola a majka Danica (devojačko Misita), dok sam Vojislav nosi ime po dedi. Kršten je [[25. novembar|25. novembra]] [[1955]]. u [[Manastir Zavala|manastiru Zavala]]. Krsne knjige porodice Šešelj su tokom rata prebačene u [[manastir Tvrdoš]].
 
Vojislav Šešelj je rođen [[1954]]. godine, u siromašnoj porodici, u [[Sarajevo|Sarajevu]]. Porodica je živela u sklopu stare železničke stanice jer je Nikola Šešelj bio kondukter u ŽTP-u Sarajevo, a majka je brinula o Vojislavu i njegovoj sestri Dragici. Osnovnu školu je završio u eksperimentalnom odeljenju, posle čega upisuje gimnaziju.<ref name="profil_bbc">[http://www.vseselj.com/index.php?a=100 Detinjstvo], Pristupljeno 9. 4. 2013.</ref>
 
=== Studije ===
U [[Savez komunista Jugoslavije]] primljen je sa 17 godina, kao priznanje za izuzetno zalaganje na radnoj akciji posle [[Zemljotres u Banjaluci 1969.|zemljotresa u Banjaluci]]<ref>Intervju, Alternativna televizija Banja Luka, 7. februar 2003.</ref>. Kasnije je odbacio komunističku ideologiju, postao disident i kritičar komunističkog režima.
Početkom osamdesetih godina je uspostavio veze sa grupom srpskih intelektualaca nacionalne opcije u [[Beograd]]u. Došao je u sukob sa komunističkom vlasti tadašnje [[Socijalistička Republika Bosna i Hercegovina|SR BiH]], naročito sa vodećim ljudima [[Savez komunista Bosne i Hercegovine|Saveza komunista Bosne i Hercegovine]], [[Branko Mikulić|Brankom Mikulićem]] i [[Hamdija Pozderac|Hamdijom Pozdercem]]. Do ovog sukoba došlo je kada je Šešelj u direktnoj borbi za asistentsko mesto protestovao protiv plagijata u doktorskoj tezi Branka Miljuša<ref name="Vreme_23_05_1994">[http://www.scc.rutgers.edu/serbian_digest/139/t139-2.htm Članak Miloša Vasića u Vremenu, 23. maja 1994.], Pristupljeno 9. 4. 2013.</ref>, drugog istaknutog mladog političara i štićenika ove dvojice. Šešeljeve disidentske pozicije i beskompromisnost su pretvorile ovaj politički sukob u krivični i ishodile njegovim izbacivanjem sa Fakulteta, praćenjem od strane [[Služba državne bezbednosti|UDBE]] i konačno, zatvorskom kaznom u trajanju od 8 godina. Osuđen je [[9. jul]]a [[1984]]. godine, zbog delovanja sa, kako je navedeno u presudi sudije Milorada Potparića, „[[liberalizam|anarholiberalističkih]] i [[nacionalizam|nacionalističkih]] pozicija“ čime je počinio „krivično delo kontrarevolucionarnog ugrožavanja društvenog uređenja“. Kao dokazni materijal u sudskom procesu korišćeni su iskazi svedoka o privatnim razgovorima i neobjavljeni tekst odgovora na anketu-intervju pod naslovom „Šta da se radi?“.
 
Odlukom [[Vrhovni sud SFRJ|Vrhovnog Suda SFRJ]], kazna mu je smanjena na 6, potom na 4, pa na 2 godine. U [[Zatvor u Zenici|zatvoru u Zenici]] proveo je 22 meseca, od čega više od 6 meseci u [[samica|samici]]. Na ranije puštanje iz zatvora [[1986]]. uticali su brojni protesti i [[peticije]] intelektualaca iz svih krajeva [[Jugoslavija|Jugoslavije]]<ref name="Vreme_23_05_1994" /> (među kojima i puno njegovih kasnijih oštrih političkih protivnika), njegov [[štrajk glađu]], a verovatno i interesovanje strane štampe za njegov slučaj. Potpisivale su se peticije, protestna pisma.<ref>Jedno od tih protestnih pisama napisao je i [[Vuk Drašković]].</ref> Izbačen je iz [[Hrvatsko filozofsko društvo|Hrvatskog filozofskog društva]]<ref name="Vreme_23_05_1994" />.
 
Po izlasku iz zatvora, preselio se u Beograd gde se izdržavao pisanjem i samostalnim izdavanjem knjiga. Tako je postao član [[Udruženje književnika Srbije|Udruženja književnika Srbije]]. Zbližio se sa [[Vuk Drašković|Vukom Draškovićem]], koji mu je krstio sina. Kasnije su se razišli zbog različitih političkih uverenja, ali i oko novca koji je donirala dijaspora<ref name="Vreme_23_05_1994" />.
 
[[Datoteka:SKIDANJE TITA.jpg|mini|left|Skidanje [[Josip Broz Tito|Titove]] slike u Domu inženjera i tehničara u Beogradu 15. marta 1990. godine, tokom prvog okupljanja do tada osnovanih političkih stranaka i njihovih pristalica. Od četvorice aktera jedino se vidi lice predstavnika Narodne radikalne stranke [[Milan Mladenović od Lužice|Milana Mladenovića od Lužice]]. S leve strane je Vojislav Šešelj, a u sredini Vuk Drašković.]]
Po povratku iz Sjedinjenih Američkih Država, [[23. januar]]a [[1990]]. godine, osnovao je [[Srpski slobodarski pokret]], koji se [[14. mart]]a iste godine ujedinio sa otcepljenim krilom [[Srpska narodna obnova|Srpske narodne obnove]] (stranke osnovane u [[Nova Pazova|Novoj Pazovi]], a nastale od prvog [[antikomunizam|antikomunističkog]] udruženja [[Društvo Sava]]) koje je predvodio Vuk Drašković. Ujedinjena politička stranka je dobila novo ime - [[Srpski pokret obnove]]. Nakon pomenutog razlaza sa Vukom Draškovićem u maju 1990, Šešelj je pokušao osnovati [[Srpska radikalna stranka|Srpski četnički pokret]], čija je registracija odbijena sa obrazloženjem da „svojim imenom vređa javni moral“{{činjenica}}.
 
Na kaznu zatvora po drugi put je osuđen [[2. oktobar|2. oktobra]] 1990. godine, zbog pokušaja rušenja „[[Kuća cveća|Kuće cveća]]“ i prikupljanja dobrovoljaca za odlazak u odbranu [[Republika Srpska Krajina|Republike Srpske Krajine]].{{sfn|Sell|2002|pp=327}} Po izdržanoj kazni ponovo je uhapšen [[23. oktobar|23. oktobra]] iste godine i osuđen na 45 dana zatvora. Pušten je nešto ranije, [[15. novembar|15. novembra]], a tom prilikom odbio je da potpiše rešenje o uslovnom puštanju. Praktično iz zatvora, [[14. novembar|14. novembra]] 1990. godine, prvi put se kandiduje za [[predsednik Republike Srbije|predsednika Srbije]], ispred [[grupa građana|grupe građana]].
Srpska radikalna stranka, čiji je i dalje predsednik, najpre je na parlamentarnim izborima u [[decembar|decembru]] 2003. dokazala da je pojedinačno najjača, osvojivši 28% glasova i 82 od ukupno 250 mandata u Narodnoj Skupštini, ali ipak ostaje u opoziciji. Kandidat partije, zamenik predsednika SRS [[Tomislav Nikolić]], uz Miloševićevu i Šešeljevu podršku iz Haga, osvaja najveći broj glasova u prvom krugu [[13. jun]]a [[2004]]. godine, ali u drugom krugu ([[27. jun]]) gubi od lidera [[Demokratska stranka (Srbija)|Demokratske stranke]] [[Boris Tadić|Borisa Tadića]].
 
U narednom periodu, SRS je bila opozicija Vladi Srbije koju je vodio [[Vojislav Koštunica]], a koju su činili [[Demokratska stranka Srbije]], [[G17 plus|G 17 plus]], i koalicija [[Srpski pokret obnove]]-[[Nova Srbija|Nova Srbije]], uz manjinsku podršku SPS-a u parlamentu.
 
U jesen [[2006]]. godine, SRS je podržala donošenje novog Ustava Srbije, koji su građani izglasali na referendumu [[28. oktobar|28.]] i [[29. oktobar|29. oktobra]] te godine, a koji je proglašen [[8. novembar|8. novembra]] 2006. Po proglašenju Ustava, raspisani su vanredni skupštinski izbori, koji su održani [[21. januar]]a 2007. godine. I na ovim izborima, SRS je osvojila prvo mesto, sa osvojenim 81 mandatom. Pregovori o formiranju nove Vlade potrajali su sve do sredine maja, a u međuvremenu je, zahvaljujući podršci DSS-a, Tomislav Nikolić [[8. maj]]a 2007. postao predsednik Skupštine Srbije. No, pošto su stranke tzv. „demokratskog bloka“ ipak uspele da postignu sporazum o formiranju zajedničke Vlade, DSS je uskratio podršku Tomislavu Nikoliću i on je [[13. maj]]a podneo ostavku. U narednom periodu, SRS je predstavljala opoziciju novoj Vladi Srbije koju je ponovo formirao Vojislav Koštunica, a koju su činili DS, DSS, i G 17 plus.
Početkom novembra 2007. godine, konačno je počelo suđenje Vojislavu Šešelju. A u decembru mesecu raspisani su vanredni izbori za predsednika Srbije, koji su morali da se održe, saglasno novom Ustavu. Srpska radikalna stranka ponovo je kandidovala Tomislava Nikolića, koji je u prvom krugu, [[20. januar]]a [[2008]]. godine, osvojio prvo mesto sa 40% glasova. Dve nedelje kasnije, [[3. februar]]a, Tomislav Nikolić je (sa vrlo malom razlikom) izgubio ponovo od Borisa Tadića, lidera DS i predsednika Srbije.
U februaru 2008. došlo je i do proglašenja nezavisnosti [[Kosovo i Metohija|Kosova]] od strane tamošnjih privremenih vlasti u Prištini. Srpska Vlada je energično reagovala protiv te odluke, poništavajući akte o nezavisnosti kao nelegalne i pozivajući građane na veliki protestni miting, u čijem organizovanju je učestvovala i Srpska radikalna stranka. Miting je održan [[21. februar]]a, a ispred SRS govorio je Tomislav Nikolić. Kasnije, nakon mitinga, došlo je do paljenja američke ambasade u centru [[Beograd]]a.
Kosovska kriza je uticala i na pad druge Vlade Vojislava Koštunice. Najpre je, [[5. mart]]a, Srpska radikalna stranka predložila parlamentu Rezoluciju o odnosima Srbije i EU, koju je podržao DSS a usprotivio se DS. Tri dana kasnije, Vojislav Koštunica predlaže raspuštanje parlamenta i raspisivanje vanrednih skupštinskih izbora koji su zakazani za [[11. maj]] te godine. Na tim izborima, Srpska radikalna stranka osvaja drugo mesto sa 78 mandata, i ponovo ostaje u opoziciji pošto je novu Vladu Srbije formirala koalicija okupljena oko DS-a sa koalicijom okupljenom oko Socijalističke partije Srbije (jul 2008).
 
Srpska radikalna stranka je krajem jula 2008. organizovala protestni miting zbog hapšenja [[Radovan Karadžić|Radovana Karadžića]], bivšeg predsednika [[Republika Srpska|Republike Srpske]], koji je pred Haškim tribunalom optužen za ratne zločine. Miting je održan [[29. jul]]a u Beogradu, a nakon mitinga je došlo do sukoba demonstranata i policije, i tom prilikom je teško povređen jedan demonstrant, koji je kasnije podlegao povredama. Zbog toga je SRS u Skupštini Srbije tražila odgovor od nadležnih organa na pitanje ko je odgovoran za nerede na mitingu, i to je rezultovalo blokadom rada parlamenta, početkom avgusta meseca.
 
Početkom septembra 2008. Tomislav Nikolić je najavio da će SRS podržati [[Sporazum o stabilizaciji i pridruživanju|Sporazum o stabilizaciji i pridruživanju]] u parlamentu, ukoliko Vlada Srbije prihvati amandman SRS. No, [[5. septembar|5. septembra]], Predsednički kolegijum SRS je većinom glasova odlučio da SRS ne podrži Sporazum o stabilizaciji i pridruživanju, po nalogu Vojislava Šešelja. Tomislav Nikolić je tada podneo ostavku na sve stranačke dužnosti, a [[8. septembar|8. septembra]] formirao posebnu poslaničku grupu pod nazivom „Napred Srbijo“. Toj poslaničkoj grupi prišlo je više od deset poslanika SRS-a. Zbog toga se saziva Centralna otadžbinska uprava SRS-a ([[12. septembar]]), koja je jednoglasno isključila Nikolića i one koji su mu prišli iz stranke. Nikolić je kasnije osnovao svoju stranku ([[Srpska napredna stranka]]) i zadržao poslaničke mandate. Vojislav Šešelj je u Hagu optužio Nikolića da su ga "''zavrbovale strane obaveštajne službe''".
 
Vojislav Šešelj objavio je veliki broj knjiga i pamfleta, stručnih i političkih tekstova, uključujući i udžbenik iz predmeta Politički sistem koji je [[2000]]—[[2001]]. predavao na Pravnom fakultetu u Beogradu.
 
Nakon akcije Srpske radikalne stranke u kojoj je skupila više od milion potpisa građana Republike Srbije da se suđenje dr Vojislavu Šešelju prenosi na RTS, građani Srbije mogu da gledaju suđenje Šešelju.
 
{{Lifetime|1954||Šešelj, Vojislav}}
 
[[Kategorija:Srbi u Sarajevu]]
[[Kategorija:Srpski pravnici]]