Wikipedija

Einsatzgruppen – razlika između verzija

Novija izmjena →
Uklonjeni sadržaj Dodani sadržaj
VizualnoWikitekst
preuzeto sa sr.wiki
(nema razlike)

Verzija na datum 10 mart 2014 u 12:32

Ajnzacgrupe (nem. Einsatzgruppen; prevod: operativne grupe) bile su specijalne nacističke jedinice koje su operisale na zaposednutim teritorijama i čija je uloga bila da terorišu mesno stanovništvo, da likvidiraju neželjene ljude, rasno progonjene i odstrane potencijalnu opoziciju. Iz administrativnog pogleda bile su potčinjene RSHA (Rajhsziherhajtchauptamt nem. Reichssicherheitshauptamt; prevod: glavna uprava sigurnosti rajha) u Berlinu pod vodstvom Rajnharda Hajdriha a kasnije Ernsta Kaltenbrunera.

Ubijanje Jevreja u Ivangorodu 1942. godine

Istorija

Jedinice Ajnzacgrupa bile su uspostavljene još pre anšlusa Austrije i razbijanjem Čehoslovačke. Posle invazije na Poljsku ove jedinice su imale zadatak da terorišu stanovništvo, da likvidiraju nepoželjne i pre svega Jevreje, poljsku inteligenciju i sveštenstvo. U maju 1941. nastale su jedinice za područje Sovjetskog Saveza za nastajuću operaciju Barbarosa. Jedinice u broju od 1.000 - 3.000 članova delile su se u Ajnzackomande ili Zonderkomande čije su vođe bili pripadnici SS jedinica i razne vrsta pripadnika policije. Ajnzatcgrupe su u početku pretežno ubijale Jevreje dok su kasnije, krajem leta 1941. godine ubijale bez obzira da li su muškarci, žene ili deca.

Suđenje

Glavni članak: Suđenje pripadnicima Ajnzacgrupa

Po završetku Drugog svetskog rata, 24 visokih oficira ajnzacgrupa je procesuirano na suđenju pripadnicima Ajnzacgrupa tokom 1947 i 1948, što je predstavljalo deo naknadnih nirnberških suđenja koje je sprovela Vojska Sjedinjenih Država. Lica su optužena za zločine protiv čovečnosti, ratne zločine i članstvo u SS (koja je proglašena kriminalnom organizacijom). Između ostalog je izrečeno 14 smrtnih kazni i dve kazne doživotnog zatvora; samo četiri smrtne kazne su izvršene, 7. juna 1951; ostale su zamenjene blažim kaznama. Još četvorici vođa ajnzacgrupa je suđeno u drugim zemljama i nad njima su sprovedene smrtne kazne.[1]

 
Oto Olendorf, 1943.

Nekoliko vođa ajnzacgrupa, uključujući Olendorfa, je na suđenjima tvrdilo da su pre početka operacije Barbarosa dobili naređenje koje je od njih zahtevalo da pobiju sve sovjetske Jevreje.[2] Još uvek nije pronađen nijedan dokaz da je takvo naređenje ikada izdato.[3] Nemački tužilac Alfred Štrajm je istakao da ako bi se utvrdilo da je takvo naređenje izdato, posleratni sudovi bi mogli da osude vođe ajnzacgrupa samo kao saučesnike u masovnim ubistvima. Međutim, ako bi se ustanovilo da su ajnzacgrupe činile masovna ubistva bez naređenja oni bi mogli biti osuđeni kao počinioci masovnih ubistava, što bi sa sobom povlačilo strožije kazne, uključujući i smrtnu kaznu.[4]

Štrajm je zaključio da je postojanje ranog sveobuhvatnog naređenja u stvari fabrikacija načinjena za potrebe Olendorfove odbrane. Ova teorija je danas široko prihvaćena među istoričarima.[5] Nemački istoričar Peter Longerih ističe da je većina naređenja koje su vođe ajnzacgrupa dobijale — posebno ako su se ticala kriminalnih aktivnosti — bila neodređena i zavijena u terminologiju koja je imala specifično značenje za članove režima. Vođama su davane instrukcije da moraju da budu „žestoki“ i „čvrsti“; sve Jevreje je trebalo posmatrati kao potencijalne neprijatelje sa kojima se trebalo ophoditi nemilosrdno.[6] Britanski istoričar, ser Ijan Keršou je mišljenja da su Hitlerove apokaliptične opaske pre Barbarose o neophodnosti rata bez milosti kako bi se „istrebile“ snage „judeo-boljševizma“ bile interpretirane od strane komandanata ajnzacgrupa kao dozvola i ohrabrenje da se upuste u ekstremno antisemitsko nasilje, i svaki komandir je po svom mišljenju određivao koliko daleko je spreman da ide.[7]

Većina počinilaca nacističkih ratnih zločina nikada nije optužena i mirno su se vratili civilnom životu. Zapadnonemačka centralna kancelarija tužilaštva za nacističke ratne zločince je optužila samo oko stotinjak bivših pripadnika ajnzacgrupa.[8] Kako je vreme prolazilo postajalo je sve teže da se podignu optužnice; svedoci su postajali sve stariji i sve manje sposobni da ponude korisno svedočenje. Finansiranje suđenja nije bilo adekvatno, a vlade Austrije i Nemačke nisu bile previše zainteresovane da procesuiraju ratne zločine, želevši da zaborave nacističku prošlost.[9]

Vidi još

Reference

  1. ↑ Rhodes 2002: str. 274–275
  2. ↑ Longerich 2010: str. 187
  3. ↑ Longerich 2010: str. 187–189
  4. ↑ Streim 1989: str. 439
  5. ↑ Longerich 2010: str. 188
  6. ↑ Longerich 2010: str. 189–190
  7. ↑ Kershaw 2008: str. 258–259
  8. ↑ Rhodes 2002: str. 275–276
  9. ↑ Segev 2010: str. 226, 250, 376

Literatura

Knjige i časopisi

  • Browning, Christopher; Matthäus, Jürgen (2004). The Origins of the Final Solution: The Evolution of Nazi Jewish Policy, September 1939 – March 1942. Comprehensive History of the Holocaust. Lincoln: University of Nebraska Press. ISBN 978-0-8032-1327-2. 
  • Conze, Eckart; Frei, Norbert; Hayes, Peter; Zimmermann, Moshe (2010) (German). Das Amt und die Vergangenheit : deutsche Diplomaten im Dritten Reich und in der Bundesrepublik. Munich: Karl Blessing. ISBN 978-3-89667-430-2. 
  • Craig, William (1973). Enemy at the Gates: The Battle for Stalingrad. Old Saybrook, CT: Konecky & Konecky. ISBN 978-1-56852-368-2. 
  • Crowe, David (2007) [2004]. Oskar Schindler: The Untold Account of his Life, Wartime Activities and the True Story Behind the List. New York: Basic Books. ISBN 978-0-465-00253-5. 
  • Dams, Carsten; Stolle, Michael (2012) [2008] (German). Die Gestapo: Herrschaft und Terror im Dritten Reich. Becksche Reihe. Munich: Beck. ISBN 978-3-406-62898-6. 
  • Evans, Richard J. (2008). The Third Reich at War. New York: Penguin Group. ISBN 978-0-14-311671-4. 
  • Gerwarth, Robert (2011). Hitler's Hangman: The Life of Heydrich. New Haven, CT: Yale University Press. ISBN 978-0-300-11575-8. 
  • Haberer, Erich (2001). „Intention and Feasibility: Reflections on Collaboration and the Final Solution”. East European Jewish Affairs 31 (2): 64–81. DOI:10.1080/13501670108577951. OCLC 210897979. 
  • Hilberg, Raul (1985). The Destruction of the European Jews. New York: Holmes & Meier. ISBN 978-0-8419-0832-1. 
  • Hillgruber, Andreas (1989). „War in the East and the Extermination of the Jews”. u: Marrus, Michael. Part 3, The "Final Solution": The Implementation of Mass Murder, Volume 1. The Nazi Holocaust. Westpoint, CT: Meckler. str. 85–114. ISBN 978-0-88736-266-8. 
  • Kershaw, Ian (2008). Hitler, the Germans, and the Final Solution. New Haven, Conn.: Yale University Press. ISBN 978-0-300-12427-9. 
  • Klee, Ernst; Dressen, Willi; Riess, Volker (1991). "The Good Old Days" – The Holocaust as Seen by its Perpetrators and Bystanders. Trans. Burnstone, Deborah. New York: MacMillan. ISBN 978-0-02-917425-8.  (originally published as Klee, Ernst; Dreßen, Willi; Rieß, Volker (Hrsg.) (1988) (German). Schöne Zeiten. Judenmord aus der Sicht der Täter und Gaffer.. Frankfurt / Main: S. Fischer. ISBN 978-3-10-039304-3. 
  • Larsen, Stein Ugelvik (2008) (German). Meldungen aus Norwegen 1940-1945: Die geheimen Lagesberichte des Befehlshabers der Sicherheitspolizei und des SD in Norwegen, 1. Munich: Oldenburg. ISBN 978-3-486-55891-3. 
  • Longerich, Peter (2010). Holocaust: The Nazi Persecution and Murder of the Jews. Oxford; New York: Oxford University Press. ISBN 978-0-19-280436-5. 
  • Longerich, Peter (2012). Heinrich Himmler: A Life. Oxford; New York: Oxford University Press. ISBN 978-0-19-959232-6. 
  • MacLean, French L. (1999). The Field Men: The SS Officers Who Led the Einsatzkommandos—The Nazi Mobile Killing Units. Schiffer Military History. Madison, WI: Schiffer. ISBN 978-0-7643-0754-6. 
  • Mallmann, Klaus-Michael; Böhler, Jochen; Matthäus, Jürgen (2008) (German). Einsatzgruppen in Polen : Darstellung und Dokumentation. Veröffentlichungen der Forschungsstelle Ludwigsburg der Universität Stuttgart. Darmstadt: Wissenschaftliche Buchgesellschaft. ISBN 978-3-534-21353-5. 
  • Mallmann, Klaus-Michael; Cüppers, Martin (2006). Crescent and Swastika: The Third Reich, the Arabs and Palestine. Ann Arbor: University of Michigan Press. ISBN 978-3-534-19729-3. 
  • Mallmann, Klaus-Michael; Cüppers, Martin; Smith, Krista (2010). Nazi Palestine: The Plans for the Extermination of the Jews in Palestine. New York: Enigma. ISBN 978-1-929631-93-3. 
  • Marrus, Michael (2000). The Holocaust in History. Toronto: Key Porter. ISBN 978-1-55263-120-1. 
  • Mayer, Arno J (1988). Why Did The Heavens Not Darken?. New York: Pantheon. ISBN 978-0-394-57154-6. 
  • Rees, Laurence (1997). The Nazis: A Warning From History. Foreword by Sir Ian Kershaw. New York: New Press. ISBN 978-1-56584-551-0. 
  • Rhodes, Richard (2002). Masters of Death: The SS-Einsatzgruppen and the Invention of the Holocaust. New York: Vintage Books. ISBN 978-0-375-70822-0. 
  • Shelach, Menachem (1989). „Sajmište: An Extermination Camp in Serbia”. u: Marrus, Michael Robert. The Victims of the Holocaust: Historical Articles on the Destruction of European Jews. 2. Westport, CT: Meckler. 
  • Segev, Tom (2010). Simon Wiesenthal: The Life and Legends. New York: Doubleday. ISBN 978-0-385-51946-5. 
  • Shirer, William L. (1960). The Rise and Fall of the Third Reich. New York: Simon & Schuster. ISBN 978-0-671-62420-0. 
  • Smelser, Ronald; Davies, Edward (2008). The Myth of the Eastern Front: The Nazi-Soviet War in American Popular Culture. Cambridge: Cambridge University Press. ISBN 978-0-521-83365-3. 
  • Streim, Alfred (1989). „The Tasks of the SS Einsatzgruppen, pages 436–454”. u: Marrus, Michael. The Nazi Holocaust, Part 3, The "Final Solution": The Implementation of Mass Murder, Volume 2. Westpoint, CT: Meckler. ISBN 978-0-88736-266-8. 
  • Weale, Adrian (2010). Army of Evil: A History of the SS. New York; Toronto: Penguin Group. ISBN 978-0-451-23791-0. 
  • Weinberg, Gerhard (July 2011). „Some Myths of World War II”. Journal of Military History (75): 701–718. Pristupljeno 2. 4. 2013. 

Onlajn izvori

Spoljašnje veze

Izvor: https://sh.wikipedia.org/w/index.php?title=Einsatzgruppen&oldid=2369435