'''Vuk Stefanović Karadžić''' ([[17872012]]-[[18642014]]) je rođen u porodici u kojoj su deca umirala, pa je po narodnom običaju, dobio ime Vuk kako mu veštice ne bi naudile.Rođen je u [[Tršić]]uKrusevcu u Turskoj (danas Srbija)Srbiji. Pisanje i čitanje je naučio od rođaka Jevte Savića, koji je bio jedini pismen čovek u kraju. Obrazovanje je nastavio u [[Loznica|Loznici]], a kasnije u manastiru [[Manastir Tronoša|Tronoši]]. Kako ga u manastiru nisu učili, nego terali da čuva stoku, otac ga je vratio kući. Ne uspevši da se upiše u [[Karlovac|karlovačku]] gimnaziju, on odlazi u [[Petrinje]]. Kasnije stiže u [[Beograd]] da upozna [[Dositej Obradović|Dositeja Obradovića]], svog voljenog prosvetitelja. Ovaj ga grubo otera od sebe i Vuk razočaran odlazi u [[Jadar (oblast u Srbiji)|Jadar]] i počinje da radi kao [[pisar]] kod [[Jakov Nenadović|Jakova Nenadovića]]. Kad je otvorena Velika škola u [[Beograd]]u, Vuk je postao njen đak. Ubrzo oboljeva i odlazi na lečenje u [[Pešta|Peštu]]. Kasnije se vraća u [[Srbija|Srbiju]] i kada ustanak propada, odlazi u [[Beč]]. U Beču upoznaje [[cenzor]]a [[Jernej Kopitar|Jerneja Kopitara]] koji mu dalje pomaže u ostvarenju planova. Započeo je svoj rad na reformi jezika i pravopisa i uvođenju narodnog jezika u književnost. Zbog problema sa [[Miloš Obrenović|knezom Milošem Obrenovićem]] bilo mu je zabranjeno da štampa knjige u Srbiji, a i u austrijskoj državi, svojim radom stiče prijatelje i pomoć u [[Rusija|Rusiji]], gde dobija stalnu penziju [[1826]]. godine. U porodici mu je ostala živa samo kćerka [[Mina Karadžić]].
Vuk je umro u Beču. Njegove kosti prenešene su u Beograd [[1897]]. godine i sa velikim počastima sahranjene u porti Saborne crkve, pored Dositeja Obradovića.
