Arije – razlika između verzija
Uklonjeni sadržaj Dodani sadržaj
m clean up using AWB |
|||
Red 10:
== Arijev lik ==
Arija čak i njegovi protivnici, poput [[Sveti Epifanije (episkop kiparski)|episkopa Epifanija]], opisuju kao "visokog čoveka vitkog stasa, izvrsnog držanja i prijatnog načina ophođenja. Bio je omiljen kod žena, koje su bile očarane njegovim divnim vladanjem, i ganute njegovim asketskim izgledom. Muškarci su bili zadivljeni utiskom njegove umne nadmoći."<ref>Carroll, A History of Christendom, II, p. 10</ref> Arijev asketizam i strog način života se iskazivao i u njegovoj odeću nalik monaškoj. I drugi ga opisuju kao čoveka prijatnog karaktera, kome se na licu ocrtavala blaga melanholija, tako česta kod pesnika. I [[car Konstantin]] je istakao nalet tuge na Arijevom licu.
Ovaj čovek, koji je izazvao najveće dogmatske borbe u staroj crkvi, je takođe pisao mornarske i mlinarske pesme, koje je pevao narod. Zbog njegovog bavljenja [[poezija|poezijom]] su mu njegovi neprijatelji prebacivali za "ženskaste manire". Nažalost, od njegovog glavnog dela '''Gozba''' je ostalo tek nekoliko fragmenata. NJegovi neprijatelji su ga blatili zbog te knjige i pričali o "pijankama" na kojima je Arije uz pošalice pevao u dokolici. Arijeve pristalice su, naprotiv, imale visoko mišljenje o tom delu, u kome se [[Bog]] veliča kao neiskazivo biće koje se ne može porediti ni sa čim.
== Arijevo učenje ==
Red 18:
Arije je smatrao da Hrist nije isto što i Bog, već da je on sin Božji, kojeg je Bog stvorio. „''Bog nije oduvek bio Otac; postojalo je vreme kada je bio sam, i kada još uvek nije bio Otac: kasnije je postao. Sin nije bio oduvek, on je postao iz ničega''“ (Talija).<ref>Carroll, History of Christendom, II, p. 10</ref> Uzdizanjem Isusa u nadljudsko, između njega i hrišćana stvara se nepremostiva razdaljina. Po Ariju, preterano isticanje Hristovog božanstva preti da uništi ideju o ugledanju na Hristov život, koja je bitna za hrišćanstvo. Arije takođe nije želeo da dopusti da monoteizam potone u učenje o dvoboštvu i suprotstavljao se metafizičkom preuveličavanju Hrista, koje je diralo u jedinstvenost Boga.
Prema Ariju je Bog od večnosti, a Sin njegov prvi stvor, preko koga je sve ostalo stvorio. „''Otac je u eonskim vremenima stvorio jedinorođenog Sina, kroz koga je stvorio i eone i svemir. Sin je bezvremeno stvoren od Oca, on je kreiran i stvoren pre eona, ali nije postojao pre nego što je stvoren, no je svakako jedini koji je bezvremeno bio stvoren od Oca pre svih''."<ref>G. Pfannmiiller: Jesus im Urteil der Juhrhunderte, 1939, str. 104.</ref>
== Arijanski spor ==
{{main|Arijanski spor}}
Crkveni spor koji je podelio ranu crkvu, koji je počeo [[318]], a trajao do [[381]]. godine, je nazvan [[Arijanski spor]] po Ariju koji ga je poveo. Bilo je potrebno osamnaest crkvenih sabora da bi se rasprava okončala, počev od čuvenog sabora u [[Nikeja|Nikeji]] [[325]], pa do sabora u [[Carigrad]]u 381. godine. Predmet spora bilo je značenje koje [[inkarnacija]] može imati u okviru hrišćanskog monoteizma. Suština spora je bila u sledećem - da li je Sin jednako večit kao Otac ili je stvoren iz ničega? Da li Hrist ima istu suštinu (''homoousias'') s Bogom ili ima sličnu suštinu (''homoiousias'')?
Sve je počelo na predavanju koje je [[Sveti Aleksandar (episkop aleksandrijski)|Aleksandrijski episkop Aleksandar]] držao velikom krugu sveštenih lica, o tome kako se u [[Sveto Trojstvo|Svetom Trojstvu]] sadrži jedinstvo. U raspravi koja je posle toga usledila, Arije je istakao argument da "ako je otac rodio sina, mora postojati početak rođenog", pa otuda mora postojati i vreme kada sin nije postojao. Arijevo mišljenje nije bilo novo, već je samo izgovorio ono što su mnogi teolozi tada mislili.<ref>Ovo mišljenje se spominje najmanje 50 godina pre Arija, kada je Pavle od Samostrate 269. smenjen zbog njegovog slaganja sa onima koji su koristili reč homoousios (iste suštine) da označe odnos Oca i Sina.</ref> Ali episkop Aleksandar nije tolerisao drukčiji stav podanika i osorno mu je naredio da odustane od svog mišljenja. Arije je, naprotiv, smatrao da se ubeđenja ne mogu odbaciti po naredbi, i tako je pokrenut ovaj spor, koji je prerastao u jedan od najvećih u istoriji hrišćanstva.
Episkoip Aleksandar saziva sabor [[320]]./[[321]]. godine u Aleksandriji, uz učešće oko 100 episkopa, koji potvrđuje njegovo učenje da je "Sin oduvek bio u Ocu", kao očeva premudrost. Sin je bespočetni Bog, i mada je rođen, nije rođen "iz nebića, već iz suštog Oca".<ref>http://www.eparhija-niska.org.yu/Prolog/Borba_za_jednosustnost.html</ref> Osuđeno je Arijevo učenje, a sam Arije je raščinjen i ekskomuniciran. Sabor je takođe osudio i raščinio Arijeve pristalice među sveštenstvom - episkope: Sekunda i Teona, prezvitere: Ahila, Aetolija, Karpona, Sarmata i dva Arija, kao i đakone: Evzela, Lucija, Julija, Menasa, Haladija i Gaja. Odluku sabora Arije je smatrao nepravednom, te sa pristalicama odlazi u Palestinu, gde mu je zaštitu pružio Jevsevije (Eusebie), episkop cezareje. Arije je podršku našao i u poznatoj ličnosti, bliskoj dvoru, Jevseviju episkopu Nikomedijskom, koji je bio školski drug Ariju, iz vremena njihova školovanja kod Lukijana u Antiohiji. Arijevo učenje je dobijalo mnogo novih pristalica, posebno onih koji su crkvene [[dogma]]te pokušavali tumačiti isključivo racionalno. Ovoliko omasovljenje Arijevih pristalica omogućilo je sazivanje i održavanje dva njihova sabora U Britaniji i Palestini, sa zahtevima za ukidanjem odredbi aleksandrijskog sabora. Popularnosti njegovog učenja je doprineo sam Arije njegovom "Talijom" u kojoj je prozno i lakim stihovima obrazlagao svoje učenje, izvrgavajući podsmehu napade protivnika.<ref>http://www.eparhija-niska.org.yu/Prolog/Arijeva_jeres.html</ref>
Arije je raspravu o prirodi Hrista postavio sa takvom žestinom da se više nije moglo prečuti. Kako je priroda Hrista bila u središtu ove rasprave, sukob je poprimao sve veće razmere. Ne samo da su u njega bili uvučeni episkopi sa strane, nego i hrišćanske mase. Ubrzo više nije bilo nijednog grada niti sela gde se nije raspravljalo o Bogu i Hristu. Članovi porodica su zbog toga dolazili u žestoke sukobe, a u javnosti su izbili pravi nemiri. Hrišćani su se tukli na ulici zarad Hristovog božanstva. Zbog tog ružnog ponašanja hrišćanstvo je kod [[pagani|pagana]] izašlo na rđav glas, te su mu se podsmevali i u pozorištima.
Sam [[Car Konstantin]] odlučuje da se uključuje u sukob, te nalaže, u ime mira u Imperiji, da se pomire episkop Aleksandar i Arije. Stoga Osiju, episkopa španske kordobe šalje u Aleksandriju, sa pismom za zavađene strane. Po povratku je episkop Osija izvestio cara o njegovoj neuspeloj misiji, saopštavajući mu o svoj ozbiljnosti spora koji je nastao u Crkvi. Car odlučuje da sazove episkopat Crkve da bi se rešio nastali spor, određujući Nikeju kao mesto velikog sastanka. Na carev poziv sakupilo se u Nikeji, u proleće 325. godine, 318 episkopa, kao i manji broj prezvitera i đakona. Dolaskom carevim otpočeo je sabor 25. maja 325. godine.
Red 37:
[[Datoteka:Nikea-arius.png|thumb|Arije na saboru u Nikeji, pod nogama cara Konstantina i hrišćanskih episkopa.]]
Sabor održan u Nikeji u Maloj Aziji tokom maja i juna 325. godine u raskošnim salama carske palate, obično se predstavlja kao jedno od slavnih poglavlja u istoriji hrišćanske crkve. Doskora progonjeni episkopi putovali su carskom poštom, a car ih je dočekivao najumilnijom predusretljivošću. Celivao je ožiljke prisutnih mučenika i lično je predsedavao pregovorima. Bila je to prva pobednička demonstracija crkve, koja je morala da ostavi utisak na one koji vole impozantnu raskoš. Kao kod svih sabora, organizacija je igrala veliku ulogu, pa su se oni koji su se pravili važni tiskali u prvi plan. Često se dešavalo da su se tokom savetovanja na saboru svi učesnici neobuzdano nadvikivali ne obazirući se naročito na svoje episkopsko dostojanstvo. Očevi sabora nisu vodili računa ni o uzajamnom razumevanju niti o očuvanju hrišćanskog bratstva. Samin Makedonac kaže da su oni ljudi koji se sakupiše na saboru, najobičniji prostaci. Taj Sabin, episkop iz Iraklije u Trakiji, sakupio je u jednu knjigu sve što su episkopi na različitim saborima naredili, gde ismeva oce koji su bili na saboru u Nikeji, optužujući ih da su površni i prosti. Diplomatija je stupila u dejstvo, a intrige su vodile glavnu reč kod mnogih neukih episkopa kojima je manjkalo razumevanje problema, a koje je već tada jedan učesnik grubo ocrtao kao „sabor pukih glupaka".
Arije se na saboru nije pojavio na način kako bi se moglo očekivati budući da je on pokrenuo to sporno pitanje. Tražili su ga pogledom, ali ga nisu opazili. Arijevo mišljenje su branili, Jevsevije iz Nikomidije, Teognost episkop Nikejski i Maris episkop Halkidonski, mesta u Vitiniji. Mišljenja su se žestoko sukobila, ali pristalice Arija bile su u manjini. Na kraju je predloženo vjeruju po kome je Hristos bio „iste suštine kao Otac". Nebiblijsko poreklo je bilo najveći nedostatak ovog izvorno gnostičkog izraza, ali je pod pritiskom Konstantina prihvaćen kao obrazac o jedinstvu. Pošto je vjeruju dopunjeno bacanjem još nekoliko anatema na arijansku teologiju, ono je po carevoj želji usvojeno kao odluka. Arije se tek pri kraju sabora pojavljuje u prvom planu, ali ne kao čovek spreman da raspravlja. On samo odbija da potpiše vjeruju koje je bilo upereno protiv njegovih uverenja. Zbog hristoloških neslaganja Nikola iz [[Likija|Likije]], poznatiji kao [[sveti Nikola]], je fizički napao Arija, nakon čega je udaljen sa sabora.
Red 51:
== Reakcije na sabor ==
[[
Stav prihvaćen u Nikeji nije odgovarao pravom stanju unutar hrišćanstva. Snage u crkvi bile su drukčije raspoređene nego što je bio slučaj na saboru. Kako je mala većina izvršila nasilje nad velikom manjinom bez ustupaka, osvojena pobeda zasnivala se na krhkim temeljima. Reakcija na odluku sabora potekla je od Jevsevija iz Nikomidije, iskusnog političara arijanske orijentacije. Jevsevije je protiv svog uverenja potpisao nikejski simbol vere, ali je posle toga diplomatskom mudrošću nastojao da ispravi grešku. Arijanci su zahtevali izbacivanje nebiblijskih pojmova iz simbola, što je zahtev koji se nije mogao lako odbiti. Oni su započeli kritiku versko-filozofske formulacije o istoj suštini sa obrazloženjem da je ona za laika nerazumljiva. Preko sestre cara [[Konstantin]]a, čiji je savetodavac bio Jevsevije, došlo je do zaokreta koji je na novi način preraspodelio istinu i zabludu. Konstantinova politika bila je zainteresovana za pacifikaciju crkve, pa je stoga težio izmirenju sa uvređenim arijancima, koji su glasno govorili o opasnosti [[diteizam|diteizma]]. Careva pomirljivost je [[330]]. godine čak rezultirala pozivom Ariju da se vrati, u nameri da se ispravi naneta nepravda. Prognanik nije odmah prihvatio poziv, verovatno više iz nepoverenja nego iz nepokornosti. Naposletku se zaputio na Konstantinov dvor, gde je car milostivo primio pekadašnjeg prognanika.
Red 59:
== Arijeva smrt ==
Ovako je Arijevu smrt zabeležio [[Sokrat Sholastik]]<ref>Sokrat Sholastik, Istorija Crkve, Šibenik 2002. str. 49.</ref>: "Kada je izašao sa carskog dvora, Arije je oko sebe imao mnogo Jevsevijevih pristalica koji su ga čuvali i tako u njihovoj pratnji, on je išao ulicom, a mnoge oči behu uprte u njega. Kada je bio blizu Konstantinovog trga, gde se nalazi porfirni stub, Arije oseti neku slabost u stomaku. Tada upita jednog iz pratnje gde se nalazi zahod, a ovaj mu pokaza jedan iza trga. On otide tamo, i tu ga snađe još veća slabost, tako da je uz pražnjenje creva prosuo i svu utrobu iz sebe uz mnogo krvi, te tu i izdahnu."
Protivnici su smatrali Arijevu smrt Božjom kaznom, dok su njegove pristalice verovali da je otrovan. Uglavnom, Arijeva smrt nije okončala neslaganja. Borba se nastavila nesmanjenom žestinom, jer nije bila vezana za ličnost Arija, već za pitanja koja je on pokrenuo.
== Arijanstvo ==
Red 69:
== Izvori ==
{{Izvori|2}}
== Vanjske veze ==
* [http://www.fourthcentury.com/index.php/arius-chart The Complete Extant Works of Arius]
| |||