Plaut – razlika između verzija

Plautove komedije su gotovo jedini pisani trag govornog latinskog jezika iz toga doba. Plautov jezik, iako je na granici standarnog književnog latinskog, izrazito je živ i elastičan, vešto prilagođen svakom liku u komediji. »Kad su Muze htele da govore latinskim, govorile su Plautovim jezikom«, rekao je Elije Stilon, rimski književni kritičar iz 2. veka st. e. Plautova komična snaga i duhovitost su velike, šale su mu ponekad frivolne, ali uvek uspele i nisu dosadne, jer teže da budu originalne i da se ne ponavljaju. Plautove su komedije bile veoma cenjene u doba kasne [[Rimska Republika|Rimske Republike]] i ranog [[Rimsko Carstvo|Carstva]], ali su se kasnije malo čitale jer im je jezik bio previše arhaičan. Plaut je ponovo otkriven i mnogo čitan u doba [[Renesansa|renesanse]], pa je poslužio kao uzor i za neke [[William Shakespeare|Shakespearove]] komedije.

 

 

'''Ćup sa zlatom''' (''Aulularia'') obrađuje priču o starom tvrdici Euklionu koji pronalazi ćup sa zlatom i otada neprestano bdi nad njim. Ovaj se motiv prepliće s motivom ljubavi: Euklionovu kćerku na nekoj je proslavi obljubio mladi Likonid, koji se sad kaje i želi da se oženi devojkom. Međutim, od Eukliona ruku njegove kćerke zatraži Likonidov ujak Megador, na šta Euklion pomisli da je Megador namirisao bogati miraz pa ćup sa zlatom iznosi iz kuće i stane da ga sakriva na različitim mestima stalno se plašeći i sopstvene senke. U jednom ga trenutku, dok je selio ćup, vidi Likonidov rob koji zlato i uzme. Kraj komedije je izgubljen, ali je najverovatnije imao srećan kraj: Likonid vraća ćup sa zlatom Euklionu, a ovaj mu zauvrat daje svoju kćerku za ženu.