|
Strateški položaj Paname ogleda se u kontroli važnog pomorskog i trgovačkog prolaza: [[Panamski kanal|Panamskog kanala]].
== Istorija ==
==Историја==
Prvi tragovi ljudskih populacija na području Paname sežu 12 000 godina u prošlost.
Pre dolaska Evropljana na području Paname žive [[Indijanci|indijanski]] narodi [[Chibchan]] i [[Chocoan]]. Prvi Evropljanin koji dolazi na ovaj prostor je [[Rodrigo de Bastidas]] ploveći [[1501]]. zapadno od [[Venecuela|Venecuele]] u potrazi za [[zlato]]m. Godinu dana kasnije [[Kristofor Kolumbo]] posećuje ovo područje i osniva kratkotrajnu naseobinu. Nakon što je [[Vasco Núnez de Balboa]] [[1513]]. dokazao da je Panamska prevlaka kopneni put između dva mora, Panama postaje stecište puteva i trgovine [[Španska|Španskog carstva]] u [[Novi svet|Novom svetu]]. Uspjeh Španaca imao je i ovde tamnu stranu - stradanje i pljačku domorodačkog stanovništva.
===Преколумбовско доба===
Panama je ostala španskom kolonijom 300 godina, od [[1538]]. do [[1821]]. kada postaje pokrajinom Kolumbije. U decembru [[1903]]. [[Sjedinjene Američke Države]] pomažu panamski ustanak, odcepljenje i osamostaljenje od [[Kolumbija|Kolumbije]]. Tokom [[20. vek]]a panamska vlast često prolazi kroz periode političke nestabilnosti i korupcije. [[1989]]. za vreme vlasti generala [[Manuel Noriega|Manuela Noriege]] vojska SAD-a započinje napad na Panamu, nekoliko dana pre nego što je Panamski kanal trebao preći u panamsku nadležnost.
Панамска превлака је створена пре отприлике три милиона година чиме су коначно спојене континенталне масе данашње Северне и Јужне Америке. Постојање превлаке је имало утицај кретање људи, пољопривреду и технологију на целом америчком континенту од појаве првих ловаца и сакупљача до ере села и градова.<ref name="Mayo, J 2004">(Mayo 2004: 9–10) Mayo, J. 2004. La Industria prehispánica de conchas marinas en ‘Gran Coclé’, Panamá. Diss. U Complutense de Madrid.</ref><ref>Piperno, D. R. 1984. The Application of Phytolith Analysis to the Reconstruction of Plant Subsistence and Environments in Prehistoric Panama. Dissertation Temple University. Philadelphia: Temple University volume 8 pages 21–43</ref><ref name="Cooke">(cited in Cooke and Sánchez 2004: 3) R 20ar</ref>
Sjedinjene Države su predale Panamski kanal, infrastrukturu i administraciju Panami tek [[31. decembra]] [[1999]].
Најстарији предмети домородачких народа који су откривени у Панами су врхови стрела палеоиндијанаца. На налазишту [[Монагриљо]], у раздобљу од 2500. до 1700. пре н. е, су се налазиле индијанске културе код којих су забележени први грнчарски предмети на америчком континенту. Ове културе су се знатно развиле а томе најбоље говоре величанствене сахране које су се одвијале од 500. до 900. године нове ере и прелепа грнчарија у боји са налазишта [[Гран Кокле]]. Монументалне монолитне скулптуре на налазишту [[Барилес]] такође говоре о древним културама на панамској превлаци.
Пре доласка Европљана, широм данашње Панаме су живели народи [[Чибчан]], [[Чокоан]] и [[Куева]], међу којима је најбројнија била заједница народа Куева. Не постоје прецизни показатељи о бројности урођеничких народа на панамској превлаци при доласку Европљана. Највише процене се крећу до два милиона људи али према новијим студијама тај број је око двеста хиљада.
Урођеничко становништво је потпуно истребљено између 1510. и 1535. током шпанске колонизације ове области. Након масакра највеће заједнице, народа Куева, острво Чуче је настањено робовима из Африке, које су Шпанци довели ради вађења бисера.
===Доба освајања===
[[Датотека:Balboa südsee.jpg|мини|десно|[[Васко Нуњез де Балбоа]], значајна личност у историји Панаме.]]
[[Датотека:New Caledonia in Darien.jpg|мини|десно|"Нова Каледонија", злосрећна шкотска колонија у Заливу Каледонија, западно од [[Залива Даријен]].]]
Родриго де Бастидас је, у потрази за златом, пловећи западно од Венецуеле 1501. постао први Европљанин који је истражио панамску превлаку. Годину дана касније, [[Кристифор Колумбо]] је посетио превлаку и основао краткотрајну насеобину у данашњој провинцији [[Даријен]]. Тешко вијугаво путовање [[Васко Нуњез де Балбоа|Васка Нуњеза де Балбое]] од Атлантика до Пацифика током 1513. показало је да је панамска превлака у ствари пут између морâ па је убрзо Панама постала раскрсница и средиште трговине Шпанске империје у [[Нови свет|Новом свету]]. Злато и сребро су бродовима довожени из Јужне Америке, превожени преко превлаке, и товарени на бродове за Шпанију. Овај пут је био познат као ''Краљевски пут'' ({{јез-шпа|Camino Real}}), иако је незванично знан као ''Пут крстова'' ({{јез-шпа|Camino de Cruces}}) због мноштва гробница дуж пута.
Панама је триста година била део Шпанске империје, од 1538. до 1821. Од почетка, панамски идентитет је био заснован на осећају ''географске судбине'', и панамско богатство је варирало са геополитичком важношћу превлаке. Колонијално искуство је такође подстакло панамски национализам као и расна сложеност и велика раслојеност друштва, извор унутрашњих сукоба који су спречавали обједињавање националистичких снага.
Краљевска аудијенција Панаме ({{јез-шпа|Real Audiencia de Panama}}) је основана 1538. Пре освајања [[Перу]]а имала је власт од Никарагве до рта Хорн. Краљевска аудијенција је била судска област која је имала улогу једно апелационог суда. Свака аудијенција је имала судије ({{јез-шпа|oidores}})
Шпанске власти су имале незнатну власт над највећим делом Панаме, тако да су велике области остале неосвојене све до пред крај шпанске владавине. Због овога, домородачки народи су често сматрани ''ратничким индијанцима'' ({{јез-шпа|indios de guerra}}), те су се супротстављали покушајима Шпанаца да их покоре или покрсте. Међутим, Панама је била стратешки изузетно важна Шпанији јер је она представљала најкраћи пут за транспорт сребра из Перу у Европу. Товари сребра су искрцавани у Панами и затим одношени копном до Портобеља или Номбре де Диоса на карипској страни превлаке ради даљег транспорта.
Услед непотпуне шпанске контроле Панамски пут је био изложен нападима пирата (углавном Холанђана и Енглеза) и Африканаца из новог света тзв. ''симаронима'', људима који су се ослободили ропства и живели су око Краљевског пута у унутрашњости Панаме и на острвима панамске пацифичке обале. Једна таква позната заједница којом је владао [[Бајано]] од 1552. до 1558. била је равна малом краљевству. Симарони су помагали сер Франсису Дрејку у препадима на Панаму 1572. и 1573. године. Да би се одбраниле од Дрејка шпанске власти су 1582. морале да склопе савез са симаронима којим су им гарантовали слободу а заузврат добиле војну помоћ.<ref>{{cite journal|author=Ruth Pike|title=Black Rebels: Cimarrons in Sixteenth Century Panama|journal=The Americas|volume= 64|issue=2 |year=2007|pages= 243–66|doi=10.1353/tam.2007.0161 }}</ref>
Током колонизације Панаме домородачки народи су се повлачили у шуме и на околна острва. Научници верују да су, поред многобројних чинилаца, заразне болести биле главни узрок смањења броја америчких Индијанаца. Домородачко становништво није имало развијен имунитет на болести које су вековима биле присутне код Европљана.<ref>J. N. Hays (2005). "''[http://books.google.com/books?id=GyE8Qt-kS1kC&pg=PA82&dq&hl=en#v=onepage&q=&f=false Epidemics and pandemics: their impacts on human history]''", ABC-CLIO, pp. 82–83, ISBN 1-85109-658-2</ref>
Благостање које је уживала током прва два века (1540–1740) доприносећи напретку колоније; постојање широке регионалне судске власти (Краљевска аудијенција) као дела њене надлежности; и главна улога коју је одиграла на врхунцу Шпанске империје – прве модерне глобалне империје – допринели су дефинисању посебног осећања за аутономију као и регионалног тј. националног идентитета у Панами знатне пре него у другим колонијама.
Окончање постојања ''[[енконмјенда]]'' ({{јез-шпа|encomienda}}) на [[Полуострво Азуеро|полуострву Азуеро]] подстакло је освајање [[Верагвас]]а 1558. године. Под вођством [[Франсиско Васкез|Франсиско Васкеза]], област Верагвас је исте године пала под шпанску власт. У новоосвојеној области уведен је систем ''енконмјенда''. С друге стране, панамски покрет за независност може се посредно повезати са укидањем система ''енконмјенда'' на полуострву Азуеро, који је изложила шпанска Круна, због учесталих протеста локалног становништва против злостављања домородачког становништва. Да би им се удовољило уведен је систем малих и средњих газдинстава, чиме је смањена моћ великих земљопоседника.
На панамској превлаци је Краљевина Шкотска направила колонију 1698. године која је убрзо пропала. Дуг који је направљен због трошкова колоније допринео је настанку уније Енглеске и Шкотске 1707. године.<ref>"[http://www.historic-uk.com/HistoryUK/Scotland-History/DarienScheme.htm The Darien Scheme – The Fall of Scotland]", Historic UK</ref>
Гусар [[Хенри Морган]] је 1671, уз одобрење енглеске владе, опљачкао и спалио град [[Панама (град)|Панаму]] – други најважнији град међу шпанским поседима у Америци у то доба. Након стварања [[Вицекраљевство Нова Гранада|Вицекраљевства Нова Гранада]] 1717. године панамска превлака се нашла у његовом саставу. Међутим, удаљеност главног града Нове Гранаде, [[Санта Фе де Богота|Санта Фе де Боготе]] се показало већом препреком него што је шпанска Круна претпостављала, јер је ауторитет Нове Гранаде био оспорен близином и претходним везама са вицекраљевством у [[Лима|Лими]]. Ова неудобна повезаност између Панаме и Боготе ће потрајати вековима.
Бискуп Франсиско Хавијер де Луна Викторија и Кастро је 1744. године основао Универзитет Сан Игнасио де Лојола а 3. јуна 1749. је основао Универзитет Сан Хавијер. У ово време значај и утицај Панаме је постао безначајан јер је моћ Шпаније у Европи опала а напредак у техници навигације је олакшавао путовање око [[Рт Хорн|рта Хорн]]. Иако је Панамски пут био кратак он је такође захтевао велики утрошак радне снаге и повећане трошкове због претовара робе.
Током друге половине 18. и прве половине 19. века, миграције у унутрашњост су смањиле број становника града Панама такође, дошло је до развоја терцијарног на уштрб примарног сектора.
===19. век===
[[Датотека:Arco chato.jpg|мини|Црква светог Доминика]]
Са почетком [[Борба за независност Латинске Америке|Борбе за независност Латинске Америке]] град Панама се припремао за независност; међутим, њихови планови су убрзани након одлуке становника Азуера 10. новембра 1821. да прогласе независност од Шпанске империје без подршке из [[Панама (град)|Панаме]]. У Верагвасу и у главном граду овај чин је дочекан са презиром, иако са различитим виђењем. За Верагвас ово је био чин потпуне издаје, док је у главном граду доживљен као неефикасан и нерегуларан.
Ипак, овај догађај је уздрмао панамску превлаку до сржи. У граду Панами се на ове догађаје гледало са презиром јер је сматрано да се становници Азуера не боре само за независност од Шпаније већ и за самосталност своје области након одласка Шпанаца.
Након одласка бившег гувернера, генерала Хуана де ла Круза Мурхеона, у октобру 1821. у Кито, команду је преузео пуковник [[Хуан де Фабрега]], чврсто одан шпанској Круни. Међутим, до 10. новембра исте године сепаратисти су успели да преобрате пуковника Фабрегу, који се сада ставио на страну која је заговарала независност од Шпаније. Убрзо након декларације о отцепљењу у Лос Сантосу, Фабрега је позвао све организације које су тежиле ка независности, и званично је објавио подршку града Панаме за независност. Војни сукоби су вешто избегнути захваљујући подмићивању ројалистичких трупâ.
===Независност===
[[Датотека:Monuqq.jpg|D|мини|Овај споменик, посвећен Арнулфу Аријасу, се налази у Балбои, Панама.]]
[[Датотека:Jimmy Carter and General Omar Torrijos signing the Panama Canal Treaty.jpg|мини|десно|Председник САД Џими Картер се рукује са панамским генералом Торихосом после потписивања [[Споразум о Панамском каналу|Споразума о Панамском каналу]].]]
Осамдесет година по стицању независност од Шпаније, Панаме је била департман Колумбије, пошто јој се добровољно прикључила крајем 1821. године. Становници панамске превлаке су неколико пута покушали да се отцепе а били су близу циља 1831. и током Хиљадудневног рата од 1899. до 1902. Када је Сенат Колумбије одбио [[Хеј-Еранов споразум]], Сједињене Америчке Државе су одлучиле да подрже панамски покрет за независност. У новембру 1903. Панама је прогласила независност и закључила [[Споразум Хеј/Бино-Вариља]] са Сједињеним Државама. Према споразуму САД су добила права располагања на [[Панамски канал|Зону Панамског канала]] у ширини од 10 километара и дужини од 50 километара. У тој зони САД је омогућено да направе канал, затим да управљају, утврђују и да га ''вечно'' бране. САД су 1914. изградњом 83 километра довршиле изградњу канала. Од 1903. до 1968. Панама је била земља либералне демократије којом су владали богати трговци. Током педесетих година 20. века панамска војска почиње да нарушава политичку хегемонију богатих трговаца.
Током преговора о Споразуму Роблес-Џонсон 1967. године, Панама је одржала изборе. Кандидати су били др [[Арнулфо Аријас Мадрид]], Антонио Гонзалез Ревиља и инжењер Давид Самудио, ког је подржавала влада. Самудио је био кандидат Народне алијансе ({{јез-шпа|Alianza del Pueblo}}) , Аријас Мадрид је био кандидат Народног савеза ({{јез-шпа|Unión Nacional}}), док је Гонзалез Ревиља био кандидат хришћанских демократа ({{јез-шпа|Democracia Cristiana}}).<ref name="Pizzurno Gelós 1989">Pizzurno Gelós, Patricia and Celestino Andrés Araúz. Estudios sobre el Panamá Republicano (1903–1989). Colombia: Manfer S.A., 1996. Print.</ref>
Аријас Мадрид је проглашен за победника избора које је обележило насиље и оптужбе Народне алијансе да су лажирани. Дужност председника Аријас Мадрид је преузео 1. октобра 1968, обећавши да ће водити владу ''народног јединства'' која ће сузбити корупцију и утрти пут новој Панами. Недељу и по дана касније, 11. октобра 1968, Национална гарда је свргнула Аријаса након чега долази до сукоба који ће кулминирати инвазијом САД 1989. године. Аријас који је обећао да ће поштовати хијерархију Националне гарде, прекршио је договор и започео велике промене у њој. Да би сачували позиције гарде потпуковник [[Омар Торихос|Омар Торихос Ерера]] и мајор Борис Мартинез предводили су први војни пуч против демократске власти у историји Панаме.<ref name="Pizzurno Gelós 1989"/>
Војска је правдала своје поступке тиме што је тврдила да Аријас Мадрид покушава да уведе диктатуру, и обећавала је повратак у уставне оквире. У међувремену, да би придобила подршку народа Национална гарда је применила низ популистичких мера. Међу њима је и замрзавање цена хране, лекова<ref>(Pizzurno Gelós and Araúz, Estudios sobre el Panamá republicano 529)</ref> и других добара до 31. јануара 1969. Паралелно са овим војска је почела да спроводи репресију над опозицијом, која је означена као комунистичка. Војска је именовала Привремену владу хунте која ће припремити нове изборе. Међутим, Национална гарда је показала да ће веома тешко предати власт и ускоро је почела да себе назива Револуционарна влада ({{јез-шпа|El Gobierno Revolucionario}}).
===Војна диктатура===
[[Датотека:Omar Torrijos with Panamanian farmers.jpg|мини|Омар Торихос (десно) са пољопривредницима у унутрашњости Панаме. Торихосова влада је позната по аграрној реформи.]]
[[Датотека:US Parachutists during Operation Just Cause.jpg|мини|десно|Припадници 1. батаљона 508. пешадијске бригаде спуштају се падобраном у близини града Панама.]]
Током владавине [[Омар Торихос|Омара Торихоса]] војни режим је преобразио политичку и привредну структуру земље чинећи доступнијим услуге социјалне заштите и ширењем образовања. Ради промене устава, која је обављена 1972. године, војска је створила нову институцију – Скупштину представника општина, која је заменила Народну скупштину. Нову скупштину, познату и као ''снага народа'' ({{јез-шпа|Poder Popular}}) је чинило 505 чланова које је одабрала војска без учешћа политичких партија, чији је рад био забрањен током диктатуре војне хунте. Нови устав је прогласио Омара Торихоса за ''максималног вођу панамске револуције'' ({{јез-шпа|Líder Máximo de la Revolución Panameña}}), и доделио му неограничену власт на шест година, иако, да би се приказало поштовање устава, [[Деметрио Б. Лакас]] је именован за председника на исти период.<ref name="Pizzurno Gelós 1989"/> Торихос је погинуо у авионској несрећи 1981. а спекулисало се да је његову погибију организовала Ција с обзиром да се противио поновним преговорима о Панамском каналу са [[Роналд Реган|Роналдом Реганом]].<ref>Confessions of an Economic Hitman, J Perkins 2004</ref>
Торихосова смрт је променила тон политичких промена у Панами. Упркос уставним променама из 1983, којима је забрањена уплитање војске у политику, Панамске одбрамбене снаге ({{јез-шпа|Fuerzas de Defensa de Panamá}}) су наставиле да доминирају политичким животом Панаме. У то време генерал [[Мануел Норијега]] је имао потпуну власт над Панамским одбрамбеним снагама и владом Панаме.
На изборима 1984. кандидати су били: [[Николас Ардито Барлета Ваљарино]], ког је подржала војска у коалицији ''UNADE''; др Арнулфо Аријас Мадрид, испред опозиционе коалиције ''ADO''; бивши генерал [[Рубен Дарио Паредес]], испред Народне националистичке странке ({{јез-шпа|Partido Nacionalista Popular}}) и Карлос Иван Зуњига, кандидат Странке народне акције ({{јез-шпа|Partido Acción Popular}}). Николас Ардита Барлета је проглашен за победника избора, иако је било јасно да је победио Арнулфо Аријас Мадрид. Ардито Барлета је преузео државу са огромним привредним проблемима и дугом према [[ММФ]]-у и [[Светска банка|Светској банци]]. У сред економске кризе и Барлетиних покушаја да смири стране кредиторе дошло је до уличних протеста те се појачала репресија војске.
У међувремену, Норијегин режим је развио добро скривену економију подземља која је представљала паралелни извор прихода за војску и њихове савезнике, обезбеђујући приходе од дроге и прања новца. Током последњих година војне диктатуре долази велики број кинеских миграната са циљем одласка у Сједињене Државе. Кријумчарење Кинеза је био веома уносан посао за Норијегин режим јер су годишњи приходи износили око 200 милиона долара.<ref>Mon Pinzón, Ramón Arturo. Historia de la Migración China Durante la Construcción del Ferrocarril de Panamá. Masters Thesis. México: El Colegio de México, 1979. Print.</ref>
Војна диктатура, у то време подржана од стране Сједињених Држава, организовала је убиства и мучење више од сто Панамаца и натерала у изгнанство још барем сто дисидената.<ref>Zárate, Abdiel. "Muertos y desaparecidos durante la época militar." Extra-centennial issue of La Prensa Nov 9, 2003. Print.</ref> Норијега је такође почео да игра двоструку улогу у Средњој Америци под надзором Ције. Док је група Контадора покушавала да дипломатским путем успостави мир у региону, Норијега је снабдевао оружјем и муницијом побуњенике у Никарагви и околним државама.<ref name="Pizzurno Gelós 1989"/>
Пуковник Роберто Дијаз Ерера је 6. јуна 1987. отказао послушност режиму. Он је објавио детаље о изборној превари, оптужио је Норијегу за планирање убиства Торихоса, обзнанио је да је Торихос примио 12 милиона долара од иранског шаха да би добио политички азил у Панами, такође је окривио Норијегу за убиство опозиционог лидера Уга Спадафора.<ref name="Pizzurno Gelós 1989"/>
У ноћи 9. јуна 1987. створена је организација ''Cruzada Civilista'' која је подстицала на грађанску непослушност. Ова организација је позвала на генерални штрајк. Као одговор на ове догађаје војска је суспендовала устав и прогласила ванредно стање. Десет јуна ''Cruzada Civilista'' је позвала народ на масовне демонстрације које је сурово сузбила специјална јединица војске. Тог дана, касније познатог као ''црни петак'' ({{јез-шпа|El Viernes Negro}}), је око шестсто људи повређено и још шестсто је ухапшено, касније мучено и силовано.
Председник САД [[Роналд Реган]] је након ових догађаја увео санкције војном режиму. САД су током лета 1987. замрзле економску и војну помоћ Панами као одговор на политичку кризу у Панами и напад на америчку амбасаду. Ипак ове санкције нису дале резултате у свргавању Норијеге већ су само нанеле штету панамској привреди. Друштвени производ је пао за 25 посто између 1987. и 1989.<ref name="Acosta, Coleen 2008">Acosta, Coleen. "Iraq: a Lesson from Panama Imperialism and Struggle for Sovereignty". ''Journals of the Stanford Course on Prejudice and Poverty''. Web. Oct. 24, 2008.</ref>
Тужилаштва у [[Тампа|Тампи]] и [[Мајами]]ју су 5. фебруара 1988. оптужили генерала Мануела Норијегу за трговину дрогом.
У априлу 1988. председник САД Роналд Реган применио је закон којим су замрзнути улози панамске владе у свим организацијама у САД. У мају 1989. Панамци су у великом броју гласали за анти-Норијегиног кандидата, међутим Норијегин режим је поништио изборе и поново почео да спроводи репресивне мере.
===Инвазија САД===
20. децембра [[1989]], Сједињене Америчке Државе су извршиле инвазију на Панаму у великој војној операцији под кодним именом [[Инвазија САД на Панаму|Операција Праведни циљ]] у којој је учествовало 25.000 америчких војника. Јавно, разлози за инвазију су били смрт ненаоружаног америчког војника у цивилној одећи на блокади пута коју су поставиле Панамске одбрамбене снаге, оптужбе за трговину дрогом и Норијегино одбијање да преда власт након пораза на изборима. Међутим, према панамској влади, возило у коме се налазио тај војник је покушало да се пробије кроз блокаду, која је била у близини осетљиве војне локације. Неколико сати након инвазије, у церемонији која се одиграла унутар америчке војне базе у бившој [[Панамска каналска зона|Панамској каналској зони]], [[Гиљермо Ендара]] је положио заклетву као нови председник Панаме. Инвазија се одиграла само неколико дана пре него што је управа над Панамским каналом требала да буде предата Панами према споразумима Торихос-Картер. Након инвазије, Норијега је потражио азил у дипломатској мисији Ватикана коју је представљао монсињор Хосе С. Лабоа, али се након неколико дана предао америчкој војсци. Одмах потом, Норијега је одведен на Флориду, где су га званично оптужиле и ухапсиле савезне власти САД. Било је најава да би могао да буде условно пуштен на слободу 2007. године, али се и даље налази у затвору.
По споразуму Торихос-Картер, САД су предале све територије везане за канал Панами [[31. децембар|31. децембра]], [[1999]], али су задржале право на војну интервенцију у интересима своје „државне безбедности“. Панама је такође преузела контролу над зградама значајним за канал, као и над инфраструктуром и управом.
==Извори==
{{reflist|2}}
== Vlada ==
| 