'''Nikifor Vrijenije''' ili '''Nikifor Brijenije''' ([[Grčki jezik|grč]]. Νικηφόρος Βρυέννιος, 1062–1137) bio je [[Vizantijaвизантијско царство|vizantijski]] vojskovođa, državnik i [[Književnost|književnik]], rođen u [[HadrijanopoljJedrene|Hadrijanopolju]]u.
Nikifor Vrijenije, zet cara [[Aleksije I KomninKomnen|Aleksija I Komnina]] nastavio je istorijsko delo [[Mihailo Atalijat|Mihaila Atalijata]]. Na podstrek svoje tašte, [[Carica Irina|carice Irine]], napisao je istorijsko delo Ὕλη ἱστορίας (doslovno = ''Građa za istoriju''). Vrijenije je pisao u vreme velikog procvata [[Vizantijska književnost|vizantijske književnosti]]. I za njega je karakterističan, mada u umerenijem obliku, onaj [[klasicizam]] čiji su veliki predstavnici bili [[Mihailo Psel]], Mihailo Atalijat i sama [[Ana Komnina]], koji, vaspitani u klasičnom duhu, pišu pomalo izveštačenim arhaičnim jezikom. Vrijenijev prikaz počinje sa [[Isak I Komnin|Isakom I Komninom]] (1057–1059). Veličajući porodicu [[Komnini|Komnina]], on ni jednog trenutka ne zaboravlja ni rod Vrijenija, posebno svog dedu Nikifora (koji je 1078. digao ustanak protiv [[Mihailo VII Duka|Mihaila VII Duke]] težeći za carskom krunom). Njegovim akcijama posvećuje naročitu pažnju, zapostavljajući događaje u kojima ovaj nije učestvovao. Njegovo delo iznenada se prekida na događajima oko 1079. godine. Njegov odličan, strog, uzdržljiv [[Aticizam|atički stil]] karakteriše izuzetna izražajnost i osećajnost. U ritmu rečenice prepoznaje se uticaj [[Ksenofont]]ove ''[[Anabaza|Anabaze]]''. Za pisanje svog dela Vrijenije se služio usmenim obaveštenjima, pri tom se oslanjajući na svoje intimno poznavanje ljudi i izbivanja.
