Narzes – razlika između verzija

|opis=Čovjek koji se tradicionalno identificira kao Narzes, detalj mozaika s prikazom Justinijana i njegove svite u [[Bazilika San Vitale|Bazilici San Vitale]] u [[Ravenna|Ravenni]]

|vjernost=[[Bizantsko carstvo/Latinična verzija|Vizantijsko Carstvo]]

|bitke=[[Nika neredi(ustanak)|Nika pobune]], [[bitka kod Tagine]], [[Bitka na Mons Lactariusu|Bitka kod Mons Lactariusa]], Bitka kod Casilinuma ([[Bitka na Volturnu (554)]])

'''Narzes''' (umro [[574]]. god.) bio je istaknuti dvorski velikodostojnik i vojskovođa istočnorimskog ([[Vizantijaвизантијско царство|vizantijskog]]) cara [[Justinijan I. Veliki|Justinijana I]]. Narzes je najbolje ostao upamćen kao vojni zapovednik koji je u vizantijsku korist okončao [[553]]. godine dugotrajni [[Gotski rat]].

Narzes, budući čuveni vojskovođa, prvi put se spominje [[530]]. godine. [[Prokopije iz Cezareje|Prokopije]] beleži da je upravo on u [[Konstantinopolj|Konstantinopolju]], kao carev dvoranin, primio dvojicu vojskovođa koji su prebegli iz [[SasanidskoSasanidska carstvoMonarhija|Persije]] na vizantijsku stranu. Obojica su rodom bili iz Parsarmenije, oblasti između [[Asirija|Asirije]], [[MesopotamijaMezopotamija|Mesopotamije]] i [[Kavkaz (region)|Kavkaza]], oblasti nekadašnje kraljevine [[Jermenija|Jermenije]] koje je [[Teodosije I]] prepustio Persiji [[387]]. godine. Prokopije podvlači da su razgovori sa prebegarima povereni Narzesu upravo zbog toga što su u pitanju bili njegovi zemljaci. Sama činjenica da je Narzes bio [[eunuh|evnuh]], kastrirani rob, u nauci je izazvala čitav niz pretpostavki o načinu na koji je stigao do službe na dvoru u [[CarigradIstanbul|Carigradu]]. Računa se da je bio dve do četiri godine stariji od Justinijana, što bi značilo da je bio rođen između [[478]]. i [[480]]. godine. Najverovatnije je u [[Rimsko carstvoCarstvo|Rimsko carstvo]] stigao kao dečak ili mladić koga su trgovci robljem uhvatili i kastrirali kako bi mu podigli cenu. Oko [[530]]., dakle već u zrelim godinama, bio je sakelarije (sacellarius), dostojanstvenik carske riznice i na tom položaju ostao je, uz kraće prekide, do [[538]]. godine. Istovremeno, izvori ga spominju kao spatarija (''spatharius'', [[532]].-[[536]]?) tj. kao zapovednika odreda dvorske garde evnuha.

U međuvremenu, Justinijan je počeo sa ambicioznim planom obnove rimske vlasti na Zapadu. Posle osvajanja [[Vandali|Vandalske kraljevine]] u Africi, Velizar je poslat protiv [[Ostrogoti|Ostrogota]], gde je do početka [[538]]. osigurao južnu i srednju [[Italija|Italiju]] Carstvu. U junu [[538]]. godine u Ankoni se iskrcao Narzes sa oko 7000 vojnika. Pojačanje je bilo dobrodošlo Velizaru, ali je sa novim vojnicima stigao i izazov njegovom vrhovnom autoritetu. Narzes je dobio podjednako visoka ovlašćenja kao daleko prekaljeniji vojskovođa Velizar. Moguće je da je Justinijan postao podozriv i da je u Italiju namerno poslao pouzdanog i prepredenog evnuha kao protivtežu Velizaru. Na Narzesov zahtev, Velizar je odustao od prvobitnog plana ratovanja i pristao da oslobodi Rimini od gotske opsade. Po svedočenju prisutnog Prokopija uspešno razbijanje opsade [[Rimini|Riminija]], za koju je sve pohvale pobrao Narzes, označilo je početak rivaliteta i nepoverljivosti između dvojice vrhovnih zapovednika. U toku jeseni i zime 538/9 u vrhu rimske vojske je nastala prilična smutnja, Narzes, okružen laskavcima, je stalno osporavao Velizarove planove i namere. Vrhunac nesloge bio je pad Milana pošto su vojskovođe određene da oslobode opsednuti grad odbili da krenu u akciju bez direktnog Narzesovog naređenja. Slučaj je ponovo rasplamsao rivalstvo, dragoceno vreme je potrošeno i krajem marta [[539]]. [[Goti]] su zauzeli grad i sproveli jezivu odmazdu tako što su pobili sve muškarce (300 000 ljudi?) a žene su kao roblje predali svojim burgundskim saveznicima. Ogorčeni Velizar je odmah poslao pismo u [[Istanbul|Carigrad]], a zgroženi car je iz prve ruke obavešten o događajima preko očevica, izvesnog senatora Vergencija. Narzes je opozvan iz Italije, a Justinijan nije želeo da komlikuje prilike i teže kazni vinovnike događaja u Italiji. Međutim, posle Narzesovog odlaska, [[Heruli]] su odbili da služe drugog komandanta i preko [[Lombardija|Lombardije]] i [[Balkan|Balkana]] su krenuli nazad u Konstantinopolj.

Po povratku u prestonicu, Narzes je i dalje bio jedan od ključnih ljudi u službi Justinijana i carice Teodore. U političkim spletkama i dalje se odlično snalazio. Pomogao je Teodori i Antonini, Velizarovoj ženi, da u proleće [[541]]. sruše moćnog pretorijanskog prefekta [[Jovan Kapadokijski|Jovana Kapadokijskog]]. Ubrzo se ponovo pokazao i kao sposoban diplomata i kao sposoban vojskovođa. Prilike u Italiji su se promenile u gotsku korist nakon izbora [[Totila|Totile]] za njihovog novog kralja i teške epidemije bubonske kuge koja je [[542]]. pogodila carstvo. [[Velizar]] je [[544]]. ponovo upućen u Italiju, dok je Narzes poslat Herulima. Misija u krajeve severno od današnjeg Beograda završila se uspešno i veliki broj Herula je stupio u carsku službu i sa Narzesom otišao u tračke zimovnike. Uz put, Narzes je odbio jedan veliki upad Slovena i razjasnio jednu neobičnu aferu. Među Slovenima nalazio se izvesni [[Anti|Ant]] Hilvud koji je nosio isto ime i telesno je podsećao na vizantijskog vrhovnog vojnog zapovednika [[Trakija|Trakije]] ubijenog [[534]]. godine upravo u borbi sa Slovenima. Na navaljivanje [[SloveniSlaveni|Slovena]], Hilvud je i sam počeo da se izdaje za nekadašnjeg rimskog oficira. Krajem [[545]]. Narzes je otišao Slovenima i razotkrio Hilvuda kao samozvanca budući da je nekada poznavao pravog vojskovođu. Hilvud je zatim odveden u Carigrad gde je utamničen.

Narzes je posle godinu dana opsade zauzeo Kumu i druga gotska utvrđenja, ali je tek pad [[Verona|Verone]] [[20. jul7.|20. jula]] [[561]]. označio i predaju poslednjeg gotskog uporišta. Gotski rat je okončan, ali je Italija teško opustošena, a nova iskušenja su tek sledila.

Pošto je glavnina gotske vojske poražena Narzes se okrenuo pokoravanju gradova u [[EtrurijaEtrurci|Etruriji]]. Metež koji je vladao u Italiji već decenijama sada je privukao jednog od agresivnijih suseda, [[Franci|Franke]] iz Austrazije. Pod vođstvom dvojice [[Alamanialemani|alamanskih]] poglavara, braće Butilina i Leutara, varvarska vojska od navodno 75 000 ljudi je upala u Italiju [[553]]. godine. Za to vreme Narzes je opsedao grad Luku. Žitelji grada su pristali da daju taoce i predaju grad posle mesec ukoliko im ne stigne pomoć od Franaka. Kada je rok istekao, grad je odbio da se preda, pa ga je u septembru [[553]]. vizantijski vojskovođa ponovo opseo. Vojska koju je Narzes poslao na sever da uspori Franke doživela je neugodan poraz kod [[Parma|Parme]] koju je zatim zauzeo Butilin. Sa druge strane, carska vojska je ušla u Luku posle tri meseca opsade nakon što je Narzes postupio diplomatski i građanima vratio njihove rođake nekažnjene zbog njihovog verolomstva. U toku zime evnuh je prikupljao vojsku u Rimu, dok se u proleće 554. franačko-alamanska vojska podelila na dva dela. Veći deo varvarske vojske, pod komandom Butilina, krenuo je na jug Italije niz tirensku obalu, dok je njegov brat Leutar krenuo jadranskom obalom. Leutar je bio nešto manje ambicion, skoncentrisan izgleda više na pljačku i lov na robove. Već u toku leta krenuo je na povlačenje iz Italije ali je upao u zamku carskog garnizona iz [[PezaroPesaro|Pezara]]. Tu je izgubio sve ratne zarobljenike i veći deo plena, a zatim je umro od dizenterije u blizini [[Verona|Verone]]. Što se Butilina tiče, izgleda da je alamanski vojskovođa na svoju stranu privukao razbacane grupice Ostrogota i pokušao da se nametne za njihovog kralja. Butilin se stoga utvrdio u Kapui. Raspolagao je, po proceni istoričara [[Agatija|Agatije]] sa 30 000 ratnika, a Narzes sa 18 000 ljudi. U krvavoj bici kod Kapue gotovo čitava Butulinova vojska je uništena zajedno sa svojim vođom. Narzes je zatim otišao u Rim gde mu je priređen trijumf, prvi od 404. godine, ali i poslednji održan u Večnom gradu. Narzes se, po tradiciji vozio u četvoropregu, a sledila ga je šarenolika vojska, rimska samo po imenu. Umesto bogatog plena, nošena je ratna oprema zarobljena od Gota, Franaka i Alamana, a povorka je išla do bazilike sv. Petra gde se pobedonosni vojskovođa pomolio na apostolovom grobu.

Najposle, 13. novembra [[565]]. Justinijan je umro. U Carigradu ga je nasledio plahoviti sestrić [[Justin II]]. I savremenicima se činilo da nastupa novo doba. Od najbližih Justinijanovih saradnika, u životu je još ostao samo Narzes, sada u poodmakloj starosti od nešto preko osamdeset godina. Italiju je sada mučila [[kuga]], a na vest o carevoj smrti Heruli, dotada lojalni Narzesu, su se neuspešno pobunili. Pored toga, Narzesova efikasna administracija izgleda da nije odgovarala interesima lokalne aristokratije koja je od Justina zatražila da smeni starog evnuha. Izgleda da je Narzes otpušten iz službe [[568]]. godine i preselio se u Napulj odakle je trebalo da krene put Carigrada i pred carem odgovori na optužbe. Međutim, u aprilu [[568]]. oko 200 000 [[Langobardi|Langobarda]] je ušlo iz Panonije u Italiju nameravajući da se naseli na Apeninskom poluostrvu. Ukratko, po želji pape [[Jovan III|Jovana III]], Narzes se vratio u Rim gde je samo njegovo prisustvo imalo veliki moralni značaj. Ipak, Langobardi su u toku nekoliko godina naselili unutrašnjost [[Apeninsko poluostrvo|Apeninskog poluostrva]] i tako uništili rezultate teškog Gotskog rata. Po kasnijoj tradiciji ([[Pavle Đakon]], [[Konstantin Porfirogenit|Konstantin VII Porfirogenit]]...) Narzes je otpušten zbog ličnog sukoba sa caricom [[Sofija (supruga Justina II)|Sofijom]], suprugom Justina II, kojoj se osvetio tako što je pozvao langobardskog kralja [[Alboin|Alboina]] da napadne Italiju.

Narzes je preminuo u Rimu u svojoj 95. godini, najverovatnije [[574]]. godine. Njegove kosti prenesene su u [[Istanbul|Carigrad]] a zatim su ih Justin i njegov savladar [[Tiberije II Konstantin]] sahranili u monofizitskom manastiru u [[Bitinija|Bitiniji]] čiji je ktitor bio sam Narzes.

Po opisu narativnih izvora, Narzes je bio nizak, ali, kako [[Prokopije iz Cezareje|Prokopije]] dodaje, neuobičajno hrabar i energičan za evnuha. Prokopije, iako Velizarov pratilac, čak i u svojoj ''Tajnoj istoriji'' nema ružne reči za Narzesa. Po [[Agatija|Agatiji]], kao vojskovođa uvek se vladao smireno i racionalno, nikada jarosno. Izvori potenciraju i njegovu pobožnost i naročitu posvećenost kultu [[BogorodicaMarija (majka Isusova)|Bogorodice]]. Međutim, iako se ne spominje njegovo konkretno naginjanje monofizitizmu, o tome se može zaključiti indirektno iz spisa [[Jovan Efeškiod Efesa|Jovana Efeškog]]. U svojoj zadužbini u [[Bitinija|Bitiniji]] Narzes je naselio [[monofizitizammonofizitstvo|monofizitske]] kaluđere proterane iz [[Kapadokija|Kapadokije]]. Kao evnuh, Narzes svakako nije bio omiljen u širim krugovima. Kao dvoranin bio je vredan sluga Justinijana i Teodore, a vremenom je, iako bez formalnog obrazovanja i iskustva, postao vodeći vojskovođa Carstva, svakako jedan od najvećih u rimsko-vizantijskoj istoriji.